BIO JE SRPSKA LEGENDA, NJEGOV ŽIVOT KRIJE MNOGE TAJNE! Bio portir, pravio SLADOLED, a onda postao IZBACIVAČ U KLUBU
Bio portir, pravio SLADOLED..., Foto: Printscreen/youtube/ EasyVolumeUp

DIVNA PRIČA

BIO JE SRPSKA LEGENDA, NJEGOV ŽIVOT KRIJE MNOGE TAJNE! Bio portir, pravio SLADOLED, a onda postao IZBACIVAČ U KLUBU

Otac Drago, radio je u rudniku "Jelašnica", pet kilometara od Niške Banje u kojoj smo živeli

Objavljeno: 30.08.2019. 20:26h
  • 281

Davne 1973. godine naš legendarni pokojni glumac Ljubiša Samardžić pisao je članak o samom sebi. Nešto što bi današnja omladina nazvala blogom, Šurda je to radio za TV novosti pre 45 godina. Otkrili smo kroz ovaj tekst mnoge stvari koje nismo znali, a jedna od njih je da je Ljubiša imao opasno tešku ruku!

Tekst vam prenosimo u celosti kako biste i vi možda na ovaj način upoznali bolje jednu legendu!

 

Otac Drago, radio je u rudniku "Jelašnica", pet kilometara od Niške Banje u kojoj smo živeli. Bio je jamski tehničar i svaki dinar male plate krvavo je zarađivao. Težak rad narušio mu je zdravlje i, 1948. umro je. Ostali smo samo sa minimalnom, porodičnom penzijom, od koje se, kako se onda govorilo, nije moglo ni umreti, a kamo li živeti...


Majka je na sve načine pokušavala da se zaposli, ali bez ikakvog uspeha. Počela je da preprodaje stvari, da štrika i da nas od te zlehude zarade izdržava.


Sa devet godina, koliko sam imao kada je otac umro, osetio sam svu težinu nemaštine i kako sam postajao stariji, sve više sam želeo da malo pomognem majci da, nekom usputnom zaradom, povećam kućni budžet. Radio sam, preko školskog raspusta, kod ujaka koji je imao radnju za popravku pisaćih mašina, bio sam portir u hotelu "Srbija" ... Sve to pomagalo je, ali nedovoljno.

Onda se majka, snalažljiva kako ju je priroda sazdala, setila da bi mogla da otvori poslastičarnicu. U to vreme, u Niškoj Banji radila je samo jedna, što je, preko leta naročito, kada su dolazili gosti, bilo nedovoljno. Počela je da priprema, pored sveg posla koji je imala, majstorski ispit.
Zahvaljujući razumevanju jednog inženjera koji je poznavao našu situaciju i znao da je to jedini način da se prehranimo, ispit je odmah položila. Dobila je majstorsko pismo i u Milenkovićevoj palati, u stvari u hotelu "Partizan", našla je lokal.
Mogli smo da počnemo sa radom...

Ljubiša je bio talentovan i za pravljenje sladoleda
Ljubiša je bio talentovan i za pravljenje sladoledafoto: Printscreen/Youtube


U novom poslu, ja sam dobio ulogu glavnog fizikalca, glavne radne poluge. Igra sa drugarima, Borom Japancem, Đokom Ćuretom, Batom Šonom, Jugom Sirdljugom, pikanje lopte na Grčkoj livadi, kupanje na Ženevi, tako smo zvali plažu na Nišavi, proredilo se. Svakog jutra skupljao sam prazne džakove i polazio u "Albatnicu", kilometar i po udaljenu od Građanske bolnice u Nišu, po table leda.

Tovario sam ih na leđa, uvijene u džakove i nosio do tramvajske stanice. A tu, na stanici, čekale su me nove muke. Trebalo je ili prošvercovati led u tramvaj, ili naći konduktera dovoljno mekana srca koji bi mi dozvolio da uđem.
Ovi drugi bili su mnogo ređi, tako da sam redovno švercovao led. Naravno, led bi zbog vrućine u tramvaju brzo počeo da se topi i moji paketi su uskoro postajali mali izvori iz kojih su po tramvajskom podu, između letvica, tekli prljavi potočići.


Putnici su protestovali, kondukter je zaustavljao tramvaj, a kada bi naišla i kontrola - dolazilo je boga mi i do žustrih rasprava pa i tuča ...
Ne, nisam voleo da se tučem ... Pa ipak, bio me je glas da sam pravi razbojnik. Upisao sam se, u to vreme, čak i u boksersku školu, kod Brace Lozanovića, boksovao sam u drugoj ekipi, u poluteškoj kategoriji, a čest sparing partner bio mi je današnji direktor Lutkarskog pozorišta u Nišu, Cvetičanin ...
Poznat po jakom udarcu, često sam dobijao nezahvalnu ulogu vratara na igrankama, u stvari "čistača" čiji je posao bio da zavodi red i mir, da deli pravdu kavgadžijama. Po nekad sam morao nekoga i da nokautiram.

Imao je tešku ruku...
Imao je tešku ruku...foto: Printscreen


Uvek mi je posle toga bilo teško, bilo mi je krivo što sam morao da uradim, ali - morao sam. Jer, i za to sam primao po neki dinar ... Kada danas, sa ove distance, čitavo to stanje analiziram, shvatam da je taj moj bunt, to moje impulsivno reagovanje bilo posledica situacije u kojoj smo se nalazili ja i moja porodica. To nije bunt protiv ljudi, nego protiv uslova u kojima sam, rođenjem i sticanjem nesrećnih okolnosti, bio osuđen da živim...
Bilo kako bilo, uz tuču i svađu, ili bez njih, tek ploče leda su svakodnevno stizale na poslednju tramvajsku stanicu. Tamo su me, obično, čekali moji drugari i pomagali da ih prebacim do poslastičarnice. Onda su oni odlazili, na Grčku livadu ili Ženevu, a ja sam počinjao da pravim sladoled ...
Pamtim to bakarno kazanče, oko koga sam stavljao izlomljeni led prethodno dobro nasoljen, tu smesu koja je tek uz mnogo moga znoja postajala sladoled...


Kada bih sve pripremio, počinjao sam da okrećem točak čiji su se okreti prenosili na žljeb, a sa ovoga na to bakreno kazanče i jednu šipku u njemu koja je mešala smesu... Mešanje sladoleda obično je počinjalo u deset i trideset a završavalo se u podne da bismo, popodne, imali svežu robu ...

Majka je rešila da razvije posao. Pored kolača, sladoleda i limunade, počeli smo da pravimo i prodajemo i kiflice, mleko, belu kafu ... Sve to rečeno je kod kuće koja je bila podosta udaljena od poslastičarnice tako da smo, sestra, mali brat i ja, svakog jutra vukli kroz park kante, tepsije, lonce sa nečim ...
Naš dan počinjao je vrlo rano, bili smo na nogama već u šest časova, u vreme kada su naši vršnjaci uveliko spavali ... Već u devet bio sam umoran i pospan.
Pa ipak, živelo se. Para je bilo ne mnogo, ali više nego ranije kad smo svi bili bez posla. A ja nikada nisam bio toliko umoran da ne bih, u našoj poslastičarnici, zapazio po neku zgodnu devojčicu.

Život ga nije mazio
Život ga nije maziofoto: Printscreen


Jedna mi se baš dopala. Dolazila je svakog dana na belu kafu i kiflice, sedala za isti sto, polako jela i, posle obroka, pušila. Nisam nikako smeo da joj priđem. Plašio sam se da će me odbiti.
Jednog dana osmelio sam se i, dok sam joj naplaćivao, ostavio sam ispod pepeljare na stolu, ceduljicu sa ljubavnim jadikovkama ...
Pobegao sam u zadnji kraj poslastičarnice i kroz rupu na vratima, posmatrao hoće li ona podići pikslu ... Podigla je i našla ceduljicu ... U tom času zaboravio sam i na table leda, i na nedospavane noći i na teške kante i plehove sa pogačicama i kiflicama, zaboravio sam na sve ...

I danas volim sladoled, kupujem ga i jedem u ogromnim količinama. Ali, pravim razliku između ovog današnjeg i onog mog sladoleda. Ovaj, današnji, nekako mi je preuglačan, premoderan, kao da je u celofanu. Onaj moj sladoled bio je grumuljčaviji, imao je često i komadiće leda u sebi, ali bio je najbolji sladoled na svetu jer sam ga ja pravio, nudio, prodavao, o njemu mislio najlepše i - od njega živeo ...

(Espreso.rs/yugopapir)

 


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media