VOLIM TE SRBIJO, ALI SEBE VOLIM VIŠE! Zašto nam je osnovno LUKSUZ, i šta je ovde NORMALAN život! (FOTO)

Hoćeš da radiš? Nemaš iskustvo, a gde da ga stekneš, ako ti ne daju da radiš? Mučiš se cele godine, uštediš za jedno more koje ti presedne jer te agencije zajebu, jer sjebeš nogu na skuteru ili dobiješ stomačni virus. E onda se na silu mučiš, trpiš i ideš kako bi osolio guzicu, znajući da te naredno praćakanje čeka tek sledeće godine.

Nema tu neplaniranih izleta, nema vandrednih okolnosti i nema ničega i nikoga da ti izađe u suret. Zato mi se ide.

Ide mi se negde daleko. Ne u Ameriku, ni u Švajcarsku, ni Nemačku. Negde gde je klima bolja, vreme lepše, ljudi srećniji. Gde se cene druge stvari, imaju drugi ideali. Ne želim ružičaste naočare, već pravdu. Pravdu da ću biti plaćena za trud koji ulažem, gde ću imati pristojne uslove koji se podrazumevanju, gde veze i dobra poznanstva neće biti od presudnog značaja. Minimum pravde bi me smekšalo, i možda bih razmislila o svemu, ovako, duboko sam razočarana i užasnuta stvarima koje gledam drugim očima, sad kad sam "odrasla".

U Srbiji više nema dece, a ni milosti. Sigurnosti nikad nije ni bilo, osmesi su misaona imenica, ali zato ima zlobe, dvoličnosti, podmetanja nogu, i to sve za "parče hleba". Ulozi nikad nisu bili manji, a krv šiklja na sve strane. Nema više ni vazduha, dišu samo moćnici kojima se klanjate. Koji vas lažu u oči i ne trepću, a vi ne dišete, slušajući ih. Bagra se smenjuje, vi ćutite. Zato mi dođe da uzmem kartu u jednom pravcu.

Volim svoju zemlju i narod onakav kakvog ga pamtim, ali ne znam ko ste vi? U šta ste izrasli i u šta ste se pretvorili? Prkosni i jaki, postali ste kukavice i slabići.

Zato je vreme da vam kažem zbogom.

(J.J)