MUŠKA DILEMA: Da li je lakše REGISTROVATI AUTO ili zadržati DETE U VRTIĆU?
Kad imaš porodicu moraš imati i teretno vozilo, Foto: Profimedia

dnevnik nervoznog tate (2)

MUŠKA DILEMA: Da li je lakše REGISTROVATI AUTO ili zadržati DETE U VRTIĆU?

Kad smo kod registracije, to je samo muška stvar. Šta god treba da se uradi u vezi nje i koliko god treba da se plati, to je nešto što svaki muškarac bespogovorno preuzima na sebe

Objavljeno: 10.11.2018. 07:05h
Dejan Katalina
Dejan Katalina
Pomoćnik glavnog i odgovornog urednika
  • 47

Otac porodice nije zanimanje, to je prokletstvo ili privilegija, zavisi kako ko posmatra.

U Srbiji, podeljenoj između konzervativizma i liberalizma, tradicionalizma i kosmopolitizma, kad nas svaki dan ližu jezici liberalnog kapitalizma i s nama koketira neobuzdani konzumerizam, otac porodice svi više podseća na pokretni bankomat… i to pokvaren. Onaj zbog kojeg svi gube živce i neretko mu razbiju displej. A on nastavlja da sabira i oduzima, pa cifre ove nedelje izgledaju ovako:

30.000 dinara

Kad treba da se negde ide kolima onda se cela porodica radosno potrpa u njih. I dobro je da imaš što veći auto, neki opel zafiru na primer, da bi svima bilo komotno. Dok voziš taj mali mini-bus i osećaš se kao šofer u gradskom prevozu, posmatraš sve one srećnike što voze mala kola, najčešće kupee i maštaš o tome kako ćeš dočekati dan da deca konačno odrastu i da mini-bus zameniš nekim dvosedom kabrioletom i da ponovo osetiš vetar u kosi, makar ti talasao samo onih pet dlaka što ti je preostalo na glavi, jer su ostale odletele tokom života u kojem si kidao sam sebi živce pokušavajući da budžet prilagodiš skupim vremenima i mizernim primanjima, otplatama kredita i rata, te ostalih troškova koje život u porodici donosi sa sobom.

Život bez dece je brza vožnja
Život bez dece je brza vožnjafoto: Gif

Do tada ćeš rutinski pakovati kolica u gepek uvežbanim pokretima ruke i noge, smeštati decu na zadnje sedište tako da ne odlete kroz prozor kad te neki manijak u brzom kupeu iseče usred gradske gužve a ti naglo zakočiš, uredno plaćajući registraciju svake godine, baš kao što uredno psuješ "manijaka" dok mu istovremeno zavidiš.

 

Kad smo kod registracije, to je samo muška stvar. Šta god treba da se uradi u vezi nje i koliko god treba da se plati, to je nešto što svaki muškarac bespogovorno preuzima na sebe. A registracija, po Marfijevom zakonu, uvek dolazi u nevreme, pronalazi nas baš onog meseca kad imamo najmanje novca. Najčešće onda kad ga gotovo i nemamo.

I onda kažeš ženi, smrknutog i zabrinutog lica:

- Ovog meseca treba da registrujemo kola.

- A je l‘? - odgovara ona zagledana u televizor.

- Jeste! Košta trideset hiljada, po novom.

Tišina.

- Videću da li može da se cela plati na čekove – kažeš.

Nakon kratkog ćutanja, žena kaže:

- Pa, dobro je da može na čekove.

- Ne znam da li može, rekao sam da ću videti!

- Dobro, vidi, sigurno može – kaže ona čačkajući po svom mobilnom telefonu.

Tema završena.

Onda odeš da prebrojiš čekove nadajući se da ih je ostalo dovoljno za registraciju i takođe se nadajući da ćeš uspeti da ih nađeš u fijoci u kojoj se već nakupilo brdo nekakvih papira od kojih nekoliko njih mogu čak i da budu vrlo bitni u nekom trenutku, u kojem sigurno nećeš uspeti da ih nađeš, ali ćeš sigurno naći čekove koji ti tada neće trebati.

Šta zna dete šta je falsifikat a šta sertifikat
Šta zna dete šta je falsifikat a šta sertifikatfoto: giphy

2.000 dinara

Starije dete se u školi nabolo glavom u prozor i to tačno u jedan od tri mladeža, za koje moja žena misli da bi u budućnosti mogli biti problematični. Pojma nemam kako je uspeo baš da pogodi mladež od tolike glave, ali to je tako s decom – uvek urade najneverovatnije stvari jer su, izgleda, talentovana za neverovatnosti.

Uglavnom, najbolja od svih žena, što bi rekao Kišon, odvede malog kod dermatologa i plati pregled dve hiljade dinara. Ispostavi se da je zaista pogodio mladež i malo ga povredio, ali da su ostala dva netaknuta. Prepiše mu neku kremu, uzme dve hiljade dinara i, naravno, daje visokostručnu preporuku:

- Pratite ih, pa dođite sledeće godine.

Uglavnom, kad sam ga vraćao sa treninga, sin me pita:

- Šta je to falsifikat?

- Što, je l‘ ti neko dao neke pare?

- Nije, nego kod one doktorke kod koje smo danas bili mama i ja ceo zid je pun nekih diploma i na skoro svakoj je pisalo – falsifikat.

Nasmejem se, pa ga pitam:

- Jesi li siguran da je pisalo falsifikat a ne sertifikat?

- Nisam, možda je i to drugo, mada ne znam ni šta to znači.

- Vidi, s obzirom na cenu pregleda i ono što ste dobili od doktora za te pare, verovatno bi stvarno bilo ispravnije da je pisalo falsifikat.

- Ne razumem.

- Ma, nema veze… Falsifikat je kad je nešto lažno, a sertifikat je kad nije.

- Aha, okej.

 

30 minuta

Ćerka kreće u jaslice procesom „adaptacije“. Što znači da svakog dana odlazi u vrtić na po pola sata.

Ova adaptacija svodi se na to da se dete lepo uredi, spakuju joj se stvarčiće u šareni rančić, ona veselo krene put ustanove za čuvanje dece koju vam je zakonodavac velikodušno odobrio, a onda čim se preobuje iz cipelica u papučice – počinje da urla kao sirena sanitetskog vozila. I da se pritom bacaka, praćaka i pokušava da se izmigolji iz zagrljaja vaspitačice (ili učiteljice, kako se danas zovu te žene što čuvaju decu u vrtićima) ispuštajući grlene vapaje: „Taaataaa“. „maaamaaa“… Da, to je karakteristično za uzrast kad deca ne žele da se odvoje od roditelja, a roditelji bi da ih odvoje od sebe da bi otišli da zarade pare ili se malo odmorili od teretane zvane roditeljstvo. Posle dođe onaj period kad roditelji ne mogu ni da zagrle svoje dete a da ih ono ne odgurne i ne kaže: „Šta ti je, bre, nisam ti ja više beba!“, a zove se – pubertet.

... a onda dođe pubertet
... a onda dođe pubertetfoto: giphy

Uglavnom, s decom se stalno nešto jurimo i sve vreme imamo utisak da se krećemo u kontra pravcu.

Elem, uteramo dete nekako u sobu koja se zaključava i ostavljamo je sa pet do deset istih takvih malaca.

Pola sata kasnije dolazimo po nju (otac koji je teško podneo suze svog deteta i umislio da su vaspitačice nacisti, nekom bi da zavrne ruku) i kucamo na vrata, a vaspitačice su odjednom ogluvele i ne čuju kucanje.

I to čekanje traje.

 

Kad se vrata konačno otvore, vidiš da ti je dete uplakano i da u ruci stiska flašicu sa vodom kao omiljenu lutku. I da ostali malci, koji su se skupili oko vrata kao ribe na mamac, takođe imaju uplakane oči i stiskaju flašicu sa vodom.

Tužna scena. Takođe, kad trezvenije razmisliš, i mnogo smešna.

Kad prijatelju ispričaš ovo kao anegdotu, on ti kaže:

- Videćeš sledeće godine. Dođeš po dete, a svi ti što su stiskali flašice i plakali sada raspomaljeno jure jedni druge po sobi i urlaju iz sve glasa.

Uglavnom, za sada je dete pola sata u jaslicama i, kako stvari sada izgledaju, adaptacija će uspeti ako za mesec dana bude moglo da izdrži – 45 minuta.

Pet ili osam sati u vrtiću deluju realno kao naseljavanje Marsa.

BONUS VIDEO:

KAD GAZDA ĆOPA, IMA I JA DA ĆOPAM! Vernost ovog psa ide do komičnog! (VIDEO)

 


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media