BUDIMIR JE IZBODEN 74 PUTA U KRVAVOM RATU, OSTAO JE INVALID I UMRO U GLADI! Srbijo, da li te je sramota?

Vitez Legije časti i Karađorđeve zvezde, srpski junak, a umro od gladi. Više skoro nikog i ne čudi, a upravo ova sudbina zadesila je junaka Velikog rata Budimira Davidovića.

U nastavku feljtona koji vam ekskluzivno objavljujemo u saradnji s piscem Milanom Bogojevićem donosimo vam priču o heroju Budimiru koju je pisac detaljno opisao u knjizi "Male priče Velikog rata".

Budimira još nazivaju i "čovek sa 70 rana" koje je zadobio u boju s neprijateljem.

"Budimir je u Prvi svetski rat ušao kao iskusan ratnik. Imao je iza sebe dva balkanska rata. Uvek je dobijao najteže zadatke, a posebno se isticao u hvatanju "živih jezika" tako su tada zvali zarobljavanje neprijateljskih vojnika", piše u knjizi.

Prošao je sve srpske golgote od Albanije do Solunskog fronta, gde je takođe dobijao najteže zadatke.

"Budimir Davidović je obučen u bugarsko seljačko odelo nedeljama prolazio kroz bugarske neprijateljske linije i prenosio izveštaje o stanju neprijatelja. Jedne noći išao je u patrolu i jedva izvukao živu glavu. Dvadeset i četiri sata ležao je nepomično među kamenicama. Početkom 1918 javio se u jurišnu četuna položaje Krvavi Zub - Obla čuka, Kravice - Zapadni Veternik i tu je ratovanje za Budimira završeno".

Nakon uspešnog napada diverzantske grupe na višestruko brojnijeg neprijatelja usledile su borbe prsa u prsa. Tu je Budimir zadobio sedamnaest rana od uboda bugarskih bajoneta, ali nije klonuo, nastavio je s borbom.

"Napravismo pokolj, ali izbodoše me na 17 mesta", rekao je tada Budimir, a prenosi pisac u knjizi.

"Jedan Bugarin baci na njega dve bombe. On uspe jednu da odgurne nogom, drugu je uhvatio rukom. Hteo je da ju je vrati Bugarinu u zemunicu. Međutim tek što ju je uhvatio, bomba je eksplodirala i njega obavi gust oblak dima. Bomba mu raznese ruku sve do ramena. Budimir u groznici skoči, nije želeo da se preda. Pridiže se i poče da beži u pravcu naših rovova. Ali nije pogodio mesto gde je prosečena žica, nego se uplete u bodljikavu žicu. Iskidanog odela i kože, ruka mu je visila na koži koja ju je držala da ne otpadne. Okrenu se i iza sebe vidi dva bugarska vojnika koja su trčala ka njemu. Levom rukom iz torbe izvuče poslednju bombu. Zubima je iščupao upaljač i bacio je bombu iza sebe", prenosi Budimirovo stradanje Bogojević.

Operisao ga je dr Alkalaj. Odsekao mu je ruku iz ramena, a čak sedamdeset i četiri parčeta od bombi izvadio je iz njegovog raskrvavljenog tela.

Za Budimira je čuo i regant Aleksandar, koji ga je obišao u bolnici i pitao:

"Jesi li malaksao?"

"Nisam, Veličanstvo. Neću umreti dok se ne vratimo u Srbiju", rekao mu je Budimir, a Aleksandar je sa svojih grudi skinuo Karađorđevu zvezdu sa mačevima i lično predao Budimiru.

Nakon povratka u Srbiju i oslobođenja Budimira je snašla sudbina mnogih njegovih saboraca koji su ostali invalidi. Bio je prisiljen da nadniči, a ljudi su mu davali posao iz sažaljenja. 24. aprila 1942. godine pisao je Milanu Nediću, predsedniku tadašnje srpske vlade:

"Molim vas da mi se dodeli nešto pomoći pošto nemam drugih prihoda, star sam i sakat, umirem od gladi na čačanskoj kaldrmi sa ženom i dvoje sitne dece".

Budimir je umro 1980. godine u devedesetoj godini života.

Bonus video: