BILO JEDNOM U HOLIVUDU: Kaleidoskop nostalgije i ljubavi prema filmu
Kadar iz filma, Foto: Youtube printscreen

novi tarantinov film

BILO JEDNOM U HOLIVUDU: Kaleidoskop nostalgije i ljubavi prema filmu

Tarantino se i dalje, u vremenu velikih specijalnih efekata i filmova o superherojima, ipak oslanja na ono što je zaista i najbitnije u filmu - dobar dijalog, likove i glumu

Objavljeno: 17.08.2019. 15:31h
Božica Luković
Božica Luković
Novinarka rubrike Svet

Mnogi kritičari, a i poneki gledalac, reći će da je Kventin Tarantino, jedan od najčuvenijih režisera današnjice, precenjen.

Može se naslutiti zbog čega - njegovi filmovi zaista privlače veliku publiku i gledaoce svih profila, a uvek i hvalospeve sa raznih stana. Čak i oni koji se ne interesuju za autorske filmove koji nisu "blokbasteri" znaju za Tarantina. Međutim, to što je uspeo da bude "prizeman" i na neki način nepretenciozan, pa tako zanimljiv mnogim gledaocima širom sveta, ne umanjuje autentičnost i snagu njegovog filmskog izraza.

Tarantino je zaista originalan stvaralac koji ima svoj "pečat": uvek duhovit, perfektno napisan scenario, likove koji su izgrađeni s puno pažnje i stila, i naravno, poseban način režije i komunikacije njegovih dela s publikom. Sve to je zastupljeno i u njegovom poslednjem filmu, nostalgičnoj i maštovitoj bajci o "letu ljubavi" - poznim šezdesetim godinama u Holivudu.

Ono što je uvek najjači utisak nakon gledanjaTarantinovih filmova je "loženje" prema samom žanru ili periodu koji je odlučio da prenese na veliko platno. I najzad, "loženje" i beskrajna ljubav prema samoj sedmoj umetnosti. Nakon perioda eksperimentisanja sa žanrovskim pričama (Petparačke priče, Ubiti Bila) Tarantino kao da je rešio da ispravi sve velike istorijske nepravde koje su ga nervirale (Prokletnici, Đangova osveta) i svima priredi jednu zabavnu "filmsku osvetu". Ovog puta obrušio se na kult Čarlija Mensona, međutim, ipak samo posredno.

U filmu "Bilo jednom u Holivudu" zapravo nije prevladao zloglasni masakr i krvavi pohod sledbenika psihotičnog hipi vođe, već nešto sasvim drugo i očekivano - filmovi i atmosfera neponovljivog trenutka u vremenu u Holivudu.  I to je zasmetalo jednom delu publike, koji je očekivao nešto drugačije. To se dalo primetiti i na samoj projekciji ovog filma u Beogradu, jer su se na kraju mogli čuti komentari kako su samo poslednjih 20 minuta filma dobri, a ostatak "smor".

Možda je to zbog toga što se Tarantno i dalje, u vremenu velikih specijalnih efekata i filmova o superherojima, ipak oslanja na ono što je zaista najbitnije u filmu - dobar dijalog, likove i glumu. Publika je danas, u vremenu 3D projekcija, možda ipak navikla na nešto "uzbudljivije za gledanje".

Gradeći priču oko dva junaka - nesigurnog i emotivnog glumca koji se svetu predstavlja kao "velika faca" (Leonardo Dikaprio) i opasnog kaskadera heroja, koji uprkos svojim sposobnostima prihvata da bude "potrčko" holivudske zvezde (Bred Pit), Tarantino donosi pravi omaž Holivudu, filmovima uz koje je odrastao, kao i starim filmskim zvezdama. Hemija između dva velikana glumišta je opipljiva, a obojica su svoje likove dočarali baš onako kao što se očekivalo od takvih imena.

foto: Promo

Film nema klasičnu linearnu priču sa zapletima i preokretima, već je zanimljive strukture koja podseća na kaleidoskop. Priča je iscepkana i prikazana slaganjem naizgled nasumičnih scena u kojima dominira pre svega - dijalog. A on je, kao i uvek, zaista duhovit - prava je retkost čuti celu bioskopsku salu kako se istinski smeje replikama i prizorima koji će sigurno postati "kultni". 

Kostimi, scenografija i muzika su zaista magični, ispeglani do najsitnijih detalja. Neki bolji filmski poznavalac sigurno bi primetio mnogo više omaža i referenci na filmove pedesetih i šezdesetih nego autorka ovog teksta. Dok pratimo savršeno stilizovane, zabavne i upečatljive likove filma, često je "podloga" magična filmska muzika iz starih filmova koja doprinosi celom doživljaju. Putem "filmova u filmu", metode kojom se Tarantino često koristi, on potpuno i predano zaranja u nostalgiju i odaje počast delima u kojima su zaista uživale generacije. Likovi ovog filma često pokazuju iskreno oduševljenje kad susretnu filmsku zvezdu, pa čak i u situacijama kad su krenuli da tu zvezdu brutalno ubiju. To je još jedan pečat režisera - humor se crpi iz toga što se nesvakidašnje osobe stavljaju u sasvim obične, svakodnevne situacije.

Takođe, Tarantino na jako maštovite načine izbegava sve moguće klišee, bilo da su oni vezani za priču filma, bilo da su vezani za same šezdesete godine u Americi i istaknute ličnosti tog doba (poput Brusa Lija). Što se tiče nasilja, ovaj film je "mala beba" za njegova prethodna ostvarenja, a posebno autoironično i zabavno je to što jedan od likova ima čak i govor, u kojem tvrdi da ga je nasilje u filmovima inspirisalo da i sam ubija.

Filmu se ipak može zameriti na prikazu lika Šeron Tejt, glumice koja je ubijena od strane Mensonovih sledbenika, a koju tumači Margo Robi. Ona zaista ima malo dijaloga i njen lik je u funkciji razvoja za dva glavna muška lika. Prikazana je u svakodnevnim radnjama i prostom "uživanju u životu" kao kontrast smrti koja je obeležila njeno ime.

Ipak, ukoliko je već njeno ubistvo, koje je na neki način i "ubilo" čitavu jednu eru "dece cveća", ono što je inspirisalo ovaj film, svakako je mogla da dobije veću ulogu u njegovoj priči. Tarantino je na meti kritika medija zbog prikaza žena u nekim svojim ostvarenjima, međutim, ne sme se prevideti da u velikoj većini filmova on ipak donosi jake i autentične ženske "badass" likove koji ruše sve stereotipe o ženama.

Takođe, kritičari su pisali da ovaj film, više nego svi drugi, deluje kao da je snimljen za lično zadovoljstvo režisera (brojni kadrovi nogu i stopala). I tačno je, Tarantino je stvorio film koji bi sam voleo da pogleda, i nije prezao da u njega ubaci sve ono što obožava. Međutim, neretko se ispostavi da i publika prepozna i s njim podeli tu strast. Uostalom, on je sad brend za sebe, a gledaoci rado pristaju da budu voajeri u njegovim razuzdanim filmskim maštarijama.

Dosta drugačiji od onog što smo navikli, ovaj film zaista jeste nesvakidašnja i svojevrsna "bajka" kojoj ne izostaje ni krvoločno, dramatično nasilje kao klimaks, ni specifičan "srećan kraj" koji je romantični omaž svim onim potcenjenim i nedovoljno "umetničko ostvarenim" glumcima i filmovima.

Tarantino nije pravio nikakve kompromise ni za dužinu filma, ni za njegov sadržaj. Svoj status potpuno svojeglavog i autentičnog stvaraoca koji je ipak i komercijalan nije izgubio. Ovo je njegov zreli izlet u nov način pripovedanja, koji će ostaviti "izneverene" one koji su očekivali akciju i spektakl. 

Najzad, retko ko tako uspešno reinterpretira svima dobro poznata opšta mesta iz popularne kulture, učini ih svežim, originalnim i svojim. Tarantino je u tome zaista - veliki majstor.

BONUS VIDEO:

 


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media