LORO: Prelepi prikaz ljudskih slabosti
Insert iz filma "Loro", Foto: Profimedia

prikaz filma

LORO: Prelepi prikaz ljudskih slabosti

Sorentinov Berluskoni otkiva nešto važno o svim ljudima 

Objavljeno: 08.04.2019. 13:59h
Božica Luković
Božica Luković
Novinarka rubrike Svet
  • 10

U svakodnevnim vestima često se nađu i ljudske priče "čudnije od fikcije", koje su toliko neverovatne i važne da često kasnije postanu inspiracija umetničkim delima.

Proslavljeni italijanski reditelj Paolo Sorentino je upravo u životu ozloglašenog političara Silvija Berluskonija pronašao plodno tlo za svoj novi film "Loro" (Oni), i tako ostvario potajni san mnogih novinara - vesti je pretočio u uzbudljivu priču koja otkriva nešto važno o ljudima.

Radnja filma "Loro" smeštena je u period između 2006, kada je Berluskonijev drugi mandat premijera došao do kraja, i 2010., dve godine nakon što je započeo svoj treći mandat (i godinu dana pre nego što je bio prisiljen da podnese ostavku zbog dužničke krize). Premijera je propratilo i nekoliko velikih skandala, među kojima su najupečatljivije bile njegove "bunga bunga" žurke sa seksualnim radnicama.

Sorentino nas u priču o Bersuskoniju uvodi na zanimljiv način, kroz perspektive drugih likova koji pričaju samo o njemu - a pre svega kroz sudbinu mladog podvodnika Serđa, koji želi da Berluskonija pridobije kao svog klijenta. Njegov lik je zasnovan na Đanpaolu Tarantinu, biznismenu koji je 2015. osuđen za dovođenje prostitutki za Berluskonijeve stranke u nadi da će osvojiti unosne javne ugovore.

Ovo zasigurno nije najbolji Sorentinov film, jer ostvarenju pomalo nedostaje stilska uglađenost njegovih prethodnih remek-dela poput "Velike lepote", a primećuje se i da se prvo prikazivao iz dva dela, jer su neki likovi ostali primetno nedovršeni.

'Loro' ima i jednu od najlepših prikaza rejva na filmu
"Loro" ima i jednu od najlepših prikaza rejva na filmu foto: Youtube printscreen

Film je ispunjen kadrovima lepih žena, od kojih većina tumači uloge seksualnih radnica, kao i kadrovima seksističkih opaski i generalno omalovažavanja žena, što u doba #MeToo pokreta ume da bude problematično. Ali ipak, takav prikaz je u svrhu autentične priče itekako opravdan, i žene su u Sorentinovim filmovima daleko od od ispraznih likova. Njihova lepota i ženstvenost ipak su dočarane sa dosta ukusa.

Ipak, najžešća kritika koju je Sorentino dobio donekle i stoji, ukoliko ne poznajemo bolje modus operandi i generalnu zamisao ovog reditelja. Njemu se zamera da je ozbiljne političke događaje, koji su imali i ozbiljne i dalekosežne posledice, predstavio pojednostavljeno, ulepšano, nerealno i bez mnogo obzira. Takođe je i lik Silvija Berluskonija prikazao krajnje dopadljivo i saosećajno. To je sve tačno, ali Sorentino je imao dobar razlog za to.

 

Čini se da je Sorentino izabrao upravo političku ličnost i temu jer se u ovoj sferi života najjasnije očitavaju ljudske slabosti, ali i način na koji se one eksploatišu i zloupotrebljavaju kako bi se, opet, udovoljilo istim tim slabostima. A ljudske slabosti prositiču iz naše večne potrebe da sanjamo, odnosno kreiramo sebi (ili drugima) priče o budućnosti koja će ostvarenje svih tih snova, odnosno naših želja. 

Sorentinov Berluskoni je, poput mnogih populističkih političara, tek prodavac snova koji je narodu obećavao sve ono za čime duboko teže i o čemu maštaju dok gledaju televizijske ekrane u svojim sumornim večerima. U filmu postoji ključna scena kada Silvio poziva običnu građanku Italije i prodaje joj je stan koji ne postoji, uspešno joj prodajući ideju da će u novom prostoru i njen život biti nešto novo, lepše od sadašnjice. Tužna istina o politici je da je to ponekad tek prodavnica ideja, koje retko budu ono što smo očekivali od njih kada smo ih "kupili".

Sa druge strane, tu proviruje i mračna strana priče - osobe koje su svesne da je ono što pričaju tek iskorišćavanje najdubljih tuđih pobuda, ali i dalje to čine, ne bi li sebi ostvarili taj san "slatkog života" - i nahranili beskonačnu ljudsku pohlebu, požudu i ego-maniju. Ali, Sorentino ne štedi ni takve osobe, kakav je i sam Berluskoni.

Kada ga mlada devojka, sa kojom je želeo da spava, odbije jer ga njegov dah "podseća na dah njenog dede", i Sorentinov Berluskoni najzad potvrđuje ono što je i sam znao - da je beskrajno patetičan, kao i svako ljudsko biće koje je rob svojih neprestanih pobuda, dok mu istovremeno nepovratni prolazak života oduzima mogućnost da ih i ostvaruje. Odjednom postaje jednostavno patetično sve što je stekao - gomila nekretinina, televizija, žena...  A tu saznajemo i da je i on, uprkos svim nedelima koje je činio, u glavi ipak imao neki san da radi važne stvari za Italiju, iako postoji velika sumnja da je Berluskoni iz realnog života ikada zamišljao nešto slično.

 

 

Sorentino nam tako na majstorski način, bez ikakvih osuda i moralnog stanovišta, i sa puno saosećanja i razumevanja, slika otužnu sudbinu čovečanstva. Želja za životom, želja za ostvarenjem snova, za slavom, za lepotom oduvek će, i u svakom društvu, proizvoditi ljude poput Berluskonija, a sa druge strane, iste te stvari donosiće jad, bedu i razočaranje onima preko kojih će se takvi ljudi popeti na vrh. A i jedni i drugi dele istu tragediju - tragediju toga što su, jednostavno, ljudi. To ne znači da Sorentino utvrđuje da političari poput Berluskonija sada imaju opravdanje za sve užase koje čine - on jednostavno razotkriva najintimnije dimenzije jednog ljudskog bića, što je jasno i na kraju filma kada Berluskonija suočava sa istinskom ljudskom nesrećom i patnjom.

A to upečatljivo prikazuje i scena u kojoj Berluskonija supruga suočava sa svim zločinima koji mu se stavljaju na teret, na šta je on pita zbog čega je, nakon 26 godina braka, i dalje sa njim ako je "đubre". Posle dužeg izbegavanja, ona mu odgovara:

- Bila sam zaljubljena!

BONUS VIDEO:

(Espreso.rs)


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media