ALEKSANDAR CRNOGORAC: Veličina jednog društva se najbolje meri stavom prema različitosti (VIDEO)
Aleksandar Crnogorac, Foto: Stefan Kojić

espreso INTERVJU

ALEKSANDAR CRNOGORAC: Veličina jednog društva se najbolje meri stavom prema različitosti (VIDEO)

"Mi smo sedeli u kafiću, pričali, i grupa muškaraca je samo prišla uz buku i dreku, i onda su je ispljuvali. Bukvalno su pljuvali po njoj. Takve stvari su ostavile jak utisak na mene"

Objavljeno: 20.02.2019. 10:23h
Pero Jovović
Pero Jovović
Novinar rubrike Vesti
  • 33

U Domu Omladine Beograda trenutno je aktuelna izložba Trans Balkan koja je izazvala različite reakcije javnosti . Postavka stoji do 22. februara, a kao deo zatvaranja izložbe biće i jedna tribina sa transrodnim osobama, koja će se odigrati u petak 22. februara u 19 časova, u galeriji Doma Omladine.

Naime, radi se o izložbi 34 portreta transrodnih osoba sa Balkana, a pored svakog od portreta nalazi se jedan kratak intervju sa osobom koja je fotografisana. Autor ove izložbe je Aleksandar Crnogorac, rođen u Beču 1979. godine od roditelja jugoslovenskog porekla. On je proveo detinstvo u Beogradu, a potom se školovao u Evropi i Sjedinjenim Američkim Državama.

Kaže da se fotografijom bavi celog svog života, iako je oduvek imao interesovanja za društvene nauke. Ne želeći da se opredeli za samo jedno, kombinovao je svoje znanje društva i politike i pretočio ga u umetnost.

On je u intervjuu za Espreso rekao da su priče transrodnih ljudi koje je fotografisao ostavile dubok trag u njemu, i da su to sudbine ljudi koji svakako zavređuju našu pažnju i poštovanje. Ono što ističe je, kako je sam naveo, činjenica da "kada stanemo ispred jednog takvog portreta, ono što pomislimo o toj osobi, mnogo više govori o nama samima." 

 

 

ESPRESO: Odrastao si u Engleskoj i delom se školovao tamo, završio si Političke nauke u Londonu, da bi nakon završetka studija odlučio da odradiš master fotografije u Parizu. Kako je došlo do toga da sa političkih nauka pređeš na umetnost, na fotografiju? 

ALEKSANDAR: Ja sam odrastao u Srbiji, a odselio sam se kada sam imao 12 godina. Tako da jesam veći deo svog školovanja obavio u inostranstvu, a fotografijom se bavim od 13. ili 14. godine. Naravno, kao i mnogo ljudi koji se bave nekom vrstom umetnosti, nisam to studirao jer prosto nisam imao prilike. Otišao sam na političke nauke jer me su me politika, i uopšte društvene teme, uvek interesovali. Paralelno sam se bavio i jednim i drugim, a uvek sam znao da ću se vratiti fotografiji, kada završim taj master. Fotografija je uvek bila nekako prisutna, ne kao profesija, ali sam se uvek bavio njom. 

 

ESPRESO: Na tvom sajtu je navedeno da je ljudska priroda tvoja najveća inspiracija. Da li postoji neki specifičan segment ljudske prirode koji te najviše inspiriše i za koji bi posebno voleo da se uhvatiš? 

ALEKSANDAR: Mislim da postoji nešto između uma i ljudskog tela što me fascinira. To je konac koji se često provlači kroz moj rad. Prisutan je, naravno, i u ovoj temi koju trenutno izlažem. Privlače me generalno ljudske priče i sudbine.

ESPRESO: Odakle ideja da se baš u Beogradu održi izložba o transrodnim osobama? 

ALEKSANDAR: Imao sam neke male izložbe ovde pre desetak godina, više iz modne fotografije. Ali nisam nikada u svom rodnom gradu napravio izložbu. Pod uticajem nekih prijatelja sam se javio na konkurs Doma Omladine Beograda za 2019. godinu, i na moje iznenađenje podržali  su ovaj projekat. Tako je počela da se razvija priča. 

 

Aleksandar Crnogorac
Aleksandar Crnogorac foto: Stefan Kojić

 

 

ESPRESO: Da li si imao neku vrstu negodovanja u ličnom ili širem okruženju zbog toga što si se odlučio za ovakvu temu koja je, u Srbiji, još uvek neka vrsta tabua. Da li su ti recimo tvoji roditelji, prijatelji, neka bliža rodbina, rekla nešto kao komentar?

ALEKSANDAR: Mislim da je moje okruženje već naviklo da se bavim temama koje nisu svakodnevne. Društvo kao društvo: nije bilo negodovanja, bilo je možda iznenađenja, ali  sam naišao na više interesovanja nego na neku osudu. A pritom se i ne bavim previše negativnim komentarima, svako ima pravo da istražuje i da se bavi onim što ga fascinira. Nisam dobio preterano neke negativne reakcije. 

 

ESPRESO: Da li misliš da će tvoja izložba doprineti nekoj vrsti oslobađanja društva, ili da će uticati na svest građana da su i transrodne osobe deo naše svakodnevnice, čak i kada nisu u našem ličnom okruženju?

ALEKSANDAR: Izložba sigurno neće promeniti život nijedne osobe koju sam fotografisao, nažalost. Ali verujem da može da promeni perspektivu ili mišljenje osobe koja će posetiti izložbu. Meni je glavni cilj bio isključivo podizanje vidljivosti transordnih osoba na ovom području. Mislim da smo u tome donekle uspeli, zahvaljujući pre svega njima koji su bili otvoreni za saradnju.

Koliko čujem izložba je dobro posećena, dosta se to provlačilo kroz medije tako da je cilj o podizanju vidljivosti postignut. Zbog toga mi je vrlo drago. Na dubljem nivou, da li će ova izložba promeniti stav većine - ne verujem. Ali mislim da je dobar početak, i da je jedan jedan od malih koraka u pravom smeru, što je dovoljno. 

 

foto: Stefan Kojić

 

ESPRESO: Koliko ljudi si ukupno fotografisao? 

ALEKSANDAR: Plan je bio da fotografišem 33 osobe, a na kraju sam fotografisao 34. 

 

ESPRESO: Da li je neka od njih možda ostavila specifičan i jak utisak na tebe, zbog koga si, recimo, kasnije dublje razmišljao o tome?

ALEKSANDAR: Ne volim da izdvajam nikoga. Meni je bilo bitno da predstavim jednu lepezu, koja je u stvari realnost te zajednice. Da ne vezujem zajednicu isključivo za seks rad, pošto je to laž, da ne vezujem zajednicu za očaj ili tugu. Ti ljudi žive teško, ali to su individualci kao i svi mi.

Na mene su jači utisak ostavile priče starijih ljudi, koji nose taj krst sa sobom već par decenija. Ne sugerišem pritom da mladi ljudi žive lako ili da im je svejedno, i dalje je vrlo teško. Upoznao sam jednu gospođu u Bosni koja sada ima 86 godina. Živi u malom mestu pored Bjeljine, operisala se davne 1995. godine. Ona mi je pričala da, kada se vratila sa operacije, niko u njenom selu nije progovorio sa njom tri godine. Ni dobar dan, ništa. Ili na primer u Prištini, kada sam sedeo sa mojom vršnjakinjom u kasnim tridesetim, koja je jedina trans Romkinja na Kosovu. Mi smo sedeli u kafiću, pričali, i grupa muškaraca je samo prišla uz buku i dreku, i onda su je ispljuvali. Bukvalno su pljuvali po njoj. Takve stvari su ostavile jak utisak na mene. 

 

ESPRESO: I to te je navelo da ...

ALEKSANDAR: To me je  navelo da apsolutno nastavim, i da želim da ljudi čuju kako ove osobe žive. Ja se ne bavim ni trans politikom, ni politikom trans zajednice, ne bavim se medicinskim zahvatima. Bavim se isključivo ljudskim pričama, i smatrao sam da je to najbolji način da širu publiku približim ovim ljudima. To je upravo to, da kada staneš ispred tog portreta, ili jednog od tih portreta, ono što pomisliš govori isto toliko o tebi kao i o tim ljudima. Mislim da je bitno podsetiti sve nas da su ti ljudi nečija deca, nečiji partneri, rade negde ... i na taj način, mislim da je dobro otpočeti neku vrstu dijaloga, socijalizacije.

 

 

 

ESPRESO: iz tvoje perspektive, da li se njihove priče razlikuju u odnosu na to kako se vreme menjalo, da li su njihova prava poboljšana?

ALEKSANDAR: Jesu. U poslednje vreme u Srbiji, od prvog januara, stvari su se promenile. Oni sada mogu da promene svoja dokumenta, bez da moraju da prođu sve operacije, čovek može da izabere ... Ne vezujemo više rod za genitalije, tako da kažem, što je vrlo bitan proces. Tako je već u Evropi.

Ja nisam ekspert u pravima trans ljudi, upoznat sam sa njihovim pričama, ali  po mom mišljenju revoluciju je napravio internet. Protok i dostupnost informacija, to je napravilo  veliku razliku u njihovim životima. Najmlađa osoba koju sam fotografisao je napunila tek 18 godina, najstarija je Brankica koja ima 86. Nekako mi se čini da starije osobe, pogotovo ako su živeli u ruralnim sredinama, nisu znali ni šta im se dešava, nisu znali ni kako da imenuju taj "problem" jer su ga percipirali kao problem. 

Internet je uradio puno. Oni imaju razne "chatroomove", razmene informacija, iskustva, mislim da je to najbitnija stvar koja se desila u zajednici transrodnih ljudi. 

 

foto: Stefan Kojić

 

ESPRESO: Da li postoji neka bitna, konkretna razlika u svesti o transrodnim osobama van Srbije i ovde? 

ALEKSANDAR: Mislim da smo mi navikli da sputavamo sami sebe. Ova bitka je i dalje na početku i u toku svuda. Čak i u najzapadnijim i najprogresivnijim društvima. U SAD je Obama transrodnim osobama dozvolio da služe vojni rok, a sada Tramp pokušava da im opet oduzme to pravo. Odemo tri koraka unapred pa se vratimo dva unazad. Nije gotova priča. Mislim da je široka javnost malo otvorenija. Ljudi su naučeni, imaju veću kulturu demokratskog ponašanja, tako da su možda malo manja dobacivanja na ulicama. Ili ono što je meni bitno - manje je nasilja u nekim drugim sredinama.

Ali opet, vrlo je teško generalizovati. Ja to ne bih pripisivao geografskom položaju neke zemlje. Mislim da se veličina jednog društva najbolje meri stavom društva prema različitosti. Ovo je ipak Balkan, pa mislim da je zato interesantno raditi ovaj projekat ovde. Ne bavim se propagandom, ali ti ljudi postoje, većina njih živi teško, a neki od njih funkcionišu vrlo dobro u društvu. Bitno je pokazati i tu stranu. Ne romantizujem ništa, ali postoje razne priče. I u Srbiji, na Balkanu. 

Neko me je pitao da uporedim Srbiju, Crnu Goru, Bosnu ... nisam dovoljno stručan da se bavim time, ja bih to više podelio na ruralne sredine i urbane sredine -  mislim da je tu najveća razlika. A što se tiče same zemlje ili nacije, tu se ne bih pravio pametan. 

 

 

BONUS VIDEO: Espreso Live Session #1: On Tour

 

(Espreso.rs / Pero Jovović) 

 

 


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media