ON TOUR: Na margini i van kalupa, od Srbije do Severne Amerike (VIDEO)
On Tour, Foto: Stefan Kojić

espreso intervju

ON TOUR: Na margini i van kalupa, od Srbije do Severne Amerike (VIDEO)

'Nama nedostaje ono što se dogodilo u američkoj folk muzici. Ona se transformisala, postala angažovana, pratila nešto što se dešava "sada" tokom šezdesetih i sedamdesetih, a to se kod nas nije dogodilo. Nismo prošli kroz isti proces'

Objavljeno: 16.02.2019. 17:30h
Nikola Marković
Nikola Marković
Novinar rubrike Kultura
  • 182

Članovi grupe On Tour stigli su na intervju i snimanje u Espreso u petak poslepodne, na samom kraju radnog vremena. Dok sa snimateljem Đorđem dogovaramo kako da postavimo scenu i ostale tehničke detalje, raspliće se neobavezan razgovor sa ljudima "od krvi i mesa", pristiglih sa svojih "nemuzičkih" dnevnih poslova, neopterećenih društvenom ulogom/pozom umetnika sa alternativne scene.

Sličnih umetničkih senzibiliteta, ali različitih temperamenata i karaktera, zanimljivi su kao sagovornici i dok ne pričamo o samoj muzici i njihovom stvaralaštvu. Dok razgovaramo o prostoru u kome ćemo snimati intervju i mini-nastup, aktivno učestvuju u predlozima i odlučivanju zajedno sa mnom i Đorđem. Vladimir Marinović, gitarista i pevač, daje zanimljiv predlog da već u toku intervjua i on i Marko Ćebić budu u kadru sa instrumentima, što momentalno usvajamo. Takođe, primećuju koji zid im se više sviđa kao pozadina, pa polako rasklanjamo prisutne kofe i umesto njih postavljamo stolice. Scena je spremna. 

On Tour postoje tek nekoliko godina i imaju tri albuma (On Tour / 2012, Folkrock / 2014, Don't it make you want to go home /2017), ali njihovi članovi (Vladimir Marinović - gitara/glas, Ivana Smolović - glas, Marko Ćebić - mandola /glas) su prekaljeni muzičari sa alternativne rok i amerikana scene, aktivni poslednjih dvadesetak godina u sastavima Ventolin, The Mothership Orchestra, i drugima. Njihovo značajno životno i stvaralačko iskustvo oslikava se u svesti o vlastitoj karijeri, ali i samoj muzici koju slušaju i stvaraju.

Ivana, Vladimir i Marko će takođe biti i prvi muzičari u našem novom serijalu "Espreso Live Session", u kome ćemo na svakih par nedelja objavljivati mini-koncerte muzičara sa domaće muzičke scene u akustičnom, "unplugged" okruženju.

 

 

 

ESPRESO: Svi ste već dugo na sceni. Koliko vam se promenio doživljaj bavljenja muzikom od početaka do danas?

MARKO: Pa, mnogo se promenio. Nekada je bavljenje muzikom podrazumevalo da se baviš samo muzikom. Sad se baviš raznoraznim stvarima, pa i muzikom. To je ogromna promena.

VLADIMIR: Ali s druge strane, samo bavljenje muzikom je meni ostalo praktično isto. Podjednako mi je zabavno, kao što mi je i onda bilo. Doduše, postoji taj veteranski osećaj bola u kolenima kad se vuče pojačalo, ali zadovoljstvo je isto.

IVANA: Mislim da imam manju tremu nego pre 10-15 godina. Nisam progovarala, nisam disala na bini. Sad je sve to mnogo opuštenije.

 

 

Marko i Ivana
Marko i Ivana foto: Stefan Kojić

 

ESPRESO: A sa pravljenjem pesama? Kako teče proces pisanja pesama u novim životnim okolnostima? Da li je lakše ili teže?

IVANA: Mislim da je sve komplikovanije. Žongliranje dostiže zaista vrhunske razmere. Poslovi, "vanškolske aktivnosti",sve je više dece u bendu, tako da se baš snalazimo.

VLADIMIR:  Meni je lakše, jer ima duplo manje obaveza neko u nekom drugom bendu gde sam jedini autor. Ovde napišeš tri pesme i praktično si završio posao za taj album. Tako da je možda malo lakše...

IVANA: Pišeš ti i malo više! (smeh)

MARKO: Pravljenje pesama kad dođe...

VLADIMIR: To je onda više tvoj posao.

MARKO: ...Sa pesmom koja ima početak i kraj, sa akordima...za mene je to najveće zadovoljstvo.

VLADIMIR: Marko je glavni da pesmi da instrumentarijum i osmisli sve. Da ne kažem aranžerski, ali da joj da neku raspevanost mimo tog singer-songwriterskog fazona, kad si sam sa pesmom u sobi. Svi imamo neke svoje delove, koje sklapamo u organsku celinu.

IVANA: U stvari smo baš pričali kako se teško napiše pesma, ali onog trenutka kad dođemo s nečim, to lako ide posle.

 

 

Vladimir Marinović
Vladimir Marinović foto: Stefan Kojić

 

ESPRESO: Dakle, prvo neko napiše pesmu kod kuće, pa je onda iznese pred bend?

VLADIMIR: Ima svega.

IVANA: Pesmu, deo pesme...

 

ESPRESO: Da li imate probe preko Skajpa? Viđao sam da to rade muzičari koji recimo ne žive u istom mestu.

IVANA: Ne....

VLADIMIR:  Te se gluposti još nismo setili.

IVANA: Nemoj da nam daješ te ideje! (smeh)

VLADIMIR: Bio je neki video tog tipa, mislim da su svi muzičari bili čak na različitim kontinentima, i da su snimili pesmu tako. Ali to nije moj cup of tea. A verujem ni njihov.

IVANA: Trpezarija je i dalje nepobediva.

 

On Tour
On Tour foto: Stefan Kojić

 

ESPRESO: Šta za vas simboliše naziv benda On tour? Kako funkcionišu uopšte turneje po Srbiji?

MARKO: On tour je baš "google friendly". Napišeš On tour i dobiješ ono što si tražio. A što se turneja tiče, baš kao i sve ostalo. Snalaženje. Turneje su vrlo, vrlo kratke. Ne znam baš da li postoje neki uslovi da se set koncerata nazove turnejom. Tri-četiri svirke u komadu, i to je to.

VLADIMIR:  Naše iskustvo je da je po Srbiji teže nego van zemlje. Pogotovo južno od Beograda. Svirali bismo vrlo rado, ali mislim da nije samo ekonomska komponenta u pitanju, nego nešto drugo, ne bih mogao da kažem. Nemamo toliko poziva južno od Beograda, svirali smo praktično samo u Požarevcu. Sem toga smo nastupali po Vojvodini, regiji, u Italiji, od bivših republika su nam ostali Makedonija i Bosna i Hercegovina. Nadam se da ćemo i tamo jednom prilikom da zasviramo. Sviramo gde god stignemo.

 

Vladimir Marinović
Vladimir Marinović foto: Stefan Kojić

 

 

A sem toga što je naziv benda "google friendly", ima li neko dublje značenje?

IVANA: Više je krenulo šaljivo, da bismo, kao, jednog dana videli "On tour on tour" (smeh). Zapravo i nije bilo toliko duhovito kada smo se susreli sa guglom, ali je to ime koje istovremeno može da parira i našoj potrebi za muzičkom širinom. Muzički i geografski. Od Srbije do Severne Amerike, na primer.

 

ESPRESO: Kako se snalazite sa prezentacijom vaše muzike, u novoj eri jutjuba i striming servisa, u odnosu na neki raniji, tradicionalniji način predstavljanja preko koncerata ili fizičkog nosača zvuka?

IVANA: Mislim da pokrivamo sve. Imamo divnog izdavača Ammonite Records, koji je zadužen za sve te portale i striming servise. Do sad smo objavili tri albuma. Tri su objavljena na disku, a dva od tri i na ploči.

VLADIMIR: Pokrivamo i taj merchandise u fizičkom obliku, a Ammonite striming platforme, tako da je u tom smislu sve pokriveno. Moj stav je da su ta prividna demokratija i dostupnost zapravo samo novi alat za bogaćenje onih koji drže poluge industrije. Za muzičare je samo teže, a ne lakše. Što je paradoks, ali jeste tako.

 

Ivana Smolović
Ivana Smolović foto: Stefan Kojić

 

ESPRESO: U klasičnoj muzici recimo, kao što ovde radi Beogradska filharmonija, postoji tendencija da se napravi nekakav gerila marketing, uradi nešto neočekivano.

IVANA: Hm... Ne pada mi na pamet šta bi to bilo u našem konkretnom slučaju.

VLADIMIR:  Mislim da smo mi toliko na margini i van kalupa, da ovakvi kakvi smo, dovoljno smo za sprdanje. Ne moramo da nameštamo neku posebnu frizuru kao filharmoničari, da bismo privukli pažnju.

MARKO: To što opstajemo, mislim da je dovoljno ekskluzivno.

 

ESPRESO: Nedavno ste u bivšem UK Parobrodu, a sadašnjem UK Stari Grad, svirali starogradske pesme.

VLADIMIR: Milutin Petrović, koji je tada bio direktor, imao je ideju da napravi serijal koncerata gde bi aktuelni bendovi iz miljea rok muzike, odsvirali svoj koncert i barem jednu ili dve starogradske pesme u aranžmanu koji je savremen, nov, i odgovara vremenu u kome nastaje.

Njegova teorija - a ja se s njom prilično slažem -  jeste da za razliku od američke tradicionalne muzike, gde postoji veza stare tradicije i novog tradicionalizma, kod nas to jednostavno nedostaje. Nema toga da savremeni autori od kredibiliteta i znanja u rok muzici interpretiraju stare standarde, i daju im novo ruho, jer te pesme zaista jesu kvalitetne. A i slične su sa tim pesmama iz 20-ih i 30-ih godina prošlog veka u Americi ili Francuskoj. Harmonski, estetski, i sve ostalo.

 

Marko Ćebić
Marko Ćebić foto: Stefan Kojić

 

ESPRESO: Koje pesme ste vi odabrali za to veče?

IVANA: Lesa Pola "Johnny is the boy for me", i "Govori se da me varaš".

VLADIMIR: "Johnny is a boy for me" je američka verzija pesme "Kada padne prvi sneg" pa nam je bilo interesantno, jer mislim da je to zapravo najveći hit sa ovog područja, a da je postao svetski. U Francuskoj i u Americi. A "Govori se da me varaš" je jedan od mojih kafanskih favorita .

 

ESPRESO: Gde je sad tu granica, i da li je ima uopšte, između starogradske, narodne muzike, narodnjaka? Dukat iz Stray Dogg je recimo pevao pesmu Tome Zdravkovića na istom serijalu koncerata.

MARKO: Nama nedostaje ono što se dogodilo u američkoj folk muzici. Ona se transformisala, postala angažovana, pratila nešto što se dešava "sada" tokom šezdesetih i sedamdesetih, a to se kod nas nije dogodilo. Nismo prošli kroz isti proces.

Bio bih oprezan s tim poređenjem. Neke pesme su jednostavno lepe, i ako zaboravimo za trenutak da je postojala možda neka predrasuda, ili da je neko stavljen u određenu korpu, možemo da posmatramo samo pesme. Kad je neko izvede na određeni način, može da nam se dopadne i da zaboravimo na ceo kontekst. Ali, mislim da treba biti vrlo oprezan sa tim poređenjem, folk muzike negde drugde i ovde.

 

 

 

 

A kako ste ušli u svet Amerikane, šta vas je privuklo?

VLADIMIR: Ja sam 1989. kupio album Nila Janga "Freedom". A pre toga sam pročitao tekst Žikice Simića u Pop Rocku gde je napisao: "malo upozorenje mladom slušaocu, album "Tonight's the night" vas može odvesti na tamnu stranu i na mesto gde baš ne bi trebalo da odete". Da parafraziram.

IVANA: Ja sam početkom dvehiljaditih čula Džejsona Molinu i Ričarda Baknera, i to je za mene bio ulaz u svet Amerikane.

MARKO: Ja se više i ne sećam... Sećam se tog "Tonight's the night" albuma pošto je bio na samo jednoj strani kasete devedesetih, a posle više kroz neki britanski folk. I onda Vilko, to je ono čega se sećam. Posle toga je sve postalo malo blurry.

 

ESPRESO: Kako vidite Amerikanu danas? I naša scena se dosta razvila.

IVANA: Mislim da smo iz te početne tačke svi našli neke svoje izraze, koji sad možda mogu da se zovu i drugačije.

 

ESPRESO: Misliš da je scena nadišla žanr?

VLADIMIR: Ja i ne znam šta je žanr Amerikana, to je izmišljeno...

IVANA: Mi smo valjda najviše ostali u tom folk roku, mada šta znam...to je trenutno tako.

 

On Tour
On Tour foto: Stefan Kojić

 

ESPRESO: Koje bendove sada najviše slušate?

IVANA: Sinoć smo pričali o tim albumima, iz prethodne godine.

VLADIMIR: Ja sam i dao neku listu za Espreso, pa možete i tu da pogledate. Ali da ponovim, svideli su mi se albumi Nila Janga i Giant Sanda, zapravo live album "Tonight's the night" koji je objavljen ove godine, i reizdanje odnosno ponovo objavljeni album "Returns To Valley Of Rain" Giant Sanda. 

Odličan album "Crossing" je imao Alehandro Eskovedo. Treba pomenuti da je naša publika imala prilike da gleda Don Antonija, koji je koautor sa Eskovedom na ovom albumu. Koncert koji je bio apsolutno genijalan propratilo je 50-ak ljudi u vrh glave. Možda bi trebalo malo više ljudi da dolazi na koncerte, to bi bilo lepo za njih pre svega, ne za nas.

 

ESPRESO: Kako dovesti te ljude na koncerte?

VLADIMIR: Ne znam. Trebalo bi možda i mediji i bendovi da budu malo otvoreniji, pa bi se to možda polako pomerilo. Stvarno smo na margini, svi iz sveta pravog rokenrola ovde u Beogradu. Tako da nije to samo do rokenrola.

 

ESPRESO: Šta tačno znači da bi bendovi trebalo da budu otvoreniji?

VLADIMIR: Pomenuo si malopre Dukata, on stvarno vrlo otvoreno i kvalitetno radi na - najpozitivnije ću reći - promociji svog umetničkog dela. Isto tako i Ana Ćurčin, i sigurno još puno mladih bendova. Mi stariji bismo možda mogli da naučimo nešto od njih.

 

 

BONUS VIDEO: Espreso intervju - Kralj Čačka

(Espreso.rs / Nikola Marković)


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media