KAKO POVEROVATI DA JE BEZBEDNIJE IĆI U ŠOPING NEGO U TEATAR? Aja Jung otkrila kako  stoje stvari sa igrom u Srbiji
Aja Jung, Foto: Beogradski festival igre

ESPRESO INTERVJU

KAKO POVEROVATI DA JE BEZBEDNIJE IĆI U ŠOPING NEGO U TEATAR? Aja Jung otkrila kako stoje stvari sa igrom u Srbiji

Aja Jung je nedavno učestvovala u prvom UNESCO-vom programu ,,Dijalozi sa izuzetnim ljudima'', a nama je otkrila kako je izgledao razgovor sa poznatim koreografom Gregorijem Makomom, kao i to kakav je uticaj imalo pomeranje programa Beogradskog festivala igre

Objavljeno: 01.08.2020. 08:40h
  • 39

Aja Jung je srpska baletska umetnica, koreograf, jedna od osnivača i umetnička direktorka Beogradskog festivala igre, kao i jedna od osnivača i upraviteljka Nacionalne fondacije za umetničku igru u Beogradu i od 2010. godine potpredsednik evropskog ogranka Svetske alijanse za umetničku igru - WDA Europe, ITI UNESCO sa sedistem u Rimu.

Nedavno je učestvovala u prvom UNESCO-vom programu ,,Dijalozi sa izuzetnim ljudima'', a nama je otkrila kako je izgledao razgovor sa poznatim koreografom Gregorijem Makomom, kao i to kakav je uticaj imalo pomeranje programa Beogradskog festivala igre.

Pre nekoliko dana, učestvovali ste u prvom UNESCO-vom programu DIJALOZI SA IZUZETNIM LJUDIMA. U pitanju je poseban projekat o budućnosti scenskih umetnosti, teatra, igre, opere, koncerata… Vaš sagovornik je bio poznati koreograf Gregori Makoma, a moderator Tobijas Bjankone, direktor Međunarodnog pozorišnog instituta koji deluje u okviru UNESCO-a. Kako je izgledao taj razgovor?

Bio je to konstruktivan razgovor profesionalaca, koji potvrđuje da su problemi koje je pred nas postavila pandemija podjednako izazovni u Parizu, Johanezburgu ili Beogradu. Međutim, u nekim sredinama su umetnost i kultura izuzetno važni, pa se odgovorno radilo na stvaranju uslova za dalju organizaciju i funkcionisanje ovog sektora. Korona je jedinstvena pojava u istoriji čovečanstva kojoj je pošlo za rukom da istovremeno spusti zavese i zatvori teatre širom planete. Takvu vrstu katastrofe nad ukupnim pozorišnim, operskim i baletskim stvaralaštvom nisu prouzrokovale prethodne pandemije, pa čak ni svetski ratovi. Ipak, umetnici i publika iniciraju nove početke. Ukoliko se dogodi da imaju odgovorne i sposobne ministre kulture, kao i institucije koje se brinu o finansijskoj podršci, onda je moguć i brži oporavak ove industrijske grane. Danas smo svedoci da se teatri na Vest Endu otvaraju, da su gotovo svi letnji festivali u Evropi dobro posećeni, da je milanska Skala najavila novu sezonu već od septembra... Naravno, uz poštovanje svih mera koje garantuju sigurnost.

foto: Filip Plavčić

Kakvi su zaključci? Kako danas izgleda teatar, kako će izgledati baletske i operske produkcije, a šta je ono što se događa u svetu savremene igre?

Italijanski i francuski operski teatri koriste leto kako bi napravili izvesne režijske i koreografske intervencije kada su u pitanju predstave sa postojećeg repertoara. Cilj je obezbediti rastojanje među članovima hora, u baletskom ansamblu, odvojiti soliste, ostvariti novi mizanscen… Ako uzmemo primer iz susedstva, pre neko veče, održana je prva baletska premijera u Narodnom kazalištu u Rijeci. Reč je o komadu Andonisa Fonjadakisa. Na sjajnoj predstavi čestitam igračima i direktorki Baleta HNK Rijeka koji nisu otišli na plaže ili zbrisali na selo, a nisu ni krečili kupatila. Bavili su se svojim poslom, na zadovoljstvo brojnih obožavatelja i gostiju. Otvoreni su i festivali u Šibeniku, Plovdivu, Atini, Kalamati, Veroni, Ferari, Baseloni…

Pozorišta su u Srbiji zatvorena. Kako će se naša publika vratiti teatru?

To zavisi od umetnika i upravnika, ali i od osnivača, to jeste od vlasnika tih prostora. Vidimo da se serije i filmovi snimaju, da ljudi ulaze u avione, javni prevoz, restorane, klubove… Ne znam kako da poverujemo da je bezbednije provoditi vreme u šoping molovima i u kafićima, nego u teatru. Ili je pozorišna publika manje odgovorna od posetilaca noćnih klubova i sportskih stadiona?

Nedavno ste u Beogradu organizovali baletski seminar? Da li je bilo polaznika i kako su oni radili u prostorijama Nacionalne fondacije za igru?

Seminar je okupio tridesetak polaznika koji su radili sa baletskim pedagozima sa Kube. U pitanju su pedagozi naše Baletske škole, koji su zbog pandemije ostali ovde i tokom letnjeg raspusta, ali i honorarni, inostrani igrači Baleta Narodnog pozorišta, o kojima nema ko da brine. Ti umetnici su ostavljeni ovde tokom leta, bez mogućnosti da se vrate svojoj kući ili otputuju bilo gde, a ujedno bez angažmana, prihoda i viza za boravak u našoj zemlji. U toj situaciji, pokušali smo da im pomognemo, da ih uposlomo i da im omogućimo da produže svoje vize. U radu sa decom i mladim igračima, poštovali smo sve međunarodne mere za rad u profesionalnim baletskim studijima, jer lokalne ne postoje. Nažalost, pored dobre volje da se dopusti rad teretanama, neko je prevideo da postoje i mladi igrači koji se u vreme pandemije i dalje imaju obavezu vežbanja. Žao mi je kada razonoda pobedi profesiju, ili kada učinimo neke grupe apsolutno nevidljivim u našem društvu. Tokom izolacije, školski program je ponuđen on line, ali nikada niko nije pomenuo umetničke škole. Sigurna sam da nemaju sva deca klavir ili violončelo u svojoj sobi. A kako izgleda pauza za one koji sanjaju da postanu muzičari ili baletski igrači, ostaje poznato samo njima i njihovim roditeljima. Da se vratim na naš seminar: tri polaznice su dobile stipendije za dalje usavršavanje u Italiji, i to je ono što me mnogo raduje.

foto: Filip Plavčić

Vaš Festival, koji je po oceni GARDIJANA jedan od najvećih i najboljih festivala savremene igre u svetu, otkazan je samo nekoliko dana pre svog zvaničnog početka. Bilo je to u martu. Od tada ste ceo program prebacili na septembar i novembar, ove godine. Da li će programi zaista moći da se održe i na koji način?

Radi se o međunarodnom festivalu, što znači da zavisimo od pandemijske krivulje i protokola onih država iz kojih nam umetnici stižu. Za sada su stvari potpuno neizvesne kada govorimo o zemljama poput Brazila, SAD ili Izraela, jer oni gotovo da ne mogu da putuju u inostranstvo. Neke druge zemlje imaju mnogo bolje prognoze za jesen. Svakako, ogroman je problem što naši teatri još nisu počeli sa radom i što ne postoji nikakav plan za njihovo bezbedno funkcionisanje u septembru. Osim Opere Madlenianum čiji su vlasinci i menadžment dostupni tokom letnje pauze, te se ozbiljno bave ovom temom, gradski teatri uglavnom uživaju u letnjoj pauzi i čekaju… Ako me pitate koga, bojim se: Godoa. Beogradski festival igre je privatna manifestacija koja ima svoje zaposlene, ali i ozbiljnu obavezu prema svojoj publici i sponzorima. Pomeranje programa je izazvalo jezive gubitke. Mi moramo da učinimo sve da bi preživeli i pregurali ovaj jeziv period, odnosno imamo neumoljivu obavezu da izvedemo najavljene programe.

Kako stoje stvari sa igrom u Srbiji? Šta je stalo, šta nije stalo?

Sve je stalo. Zar to niste primetili?

Kako stoje stvari sa igrom u svetu? Šta je stalo, šta nije stalo?

Radi se, mnogo više nego ikada. Umetnici su tamo uglavnom samostalni ili imaju kratke angažmane. Nikome nije zauvek zagarantovana pozicija, status u ansamblu, plata, osiguranje... Takođe, mnoge trupe i prostori su u privatnom vlasništvu, pa je njihova želja da se vrate normalnom funkcionisanju zapravo lavovska borba za opstanak. Sa druge strane, primećujemo da je Nacionalni teatar u Atini proleće i izolaciju preimenovao u kolektivni godišnji odmor, pa se sada leto bezpogovorno koristi za svakodnevne nastupe na otvorenim scenama širom Grčke. To je izuzetno važno zbog publike, umetnika, ali i popularizacije umetničke igre. Fleksibilnost, brzina i inteligencija dolaze do izražaja u ovom nevremenu, u okvirima koje treba da obezbedi svaka država.

Bonus video:

(Espreso.rs)


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media