STRAŽA NA FRUŠKOJ GORI: Prebrojavanje MUNICIJE, loše vesti s RADIJA, DŽIM MORISON i fatalno PUŠKARANJE oko POŠTE
Mrtvi ljudi u prelepom Nacionalnom parku!, Foto: Filip Plavčić, Espreso.rs, Printscreen

feljton u nastavcima: gušterov let (2)

STRAŽA NA FRUŠKOJ GORI: Prebrojavanje MUNICIJE, loše vesti s RADIJA, DŽIM MORISON i fatalno PUŠKARANJE oko POŠTE

Kraj se nazirao. Međutim, nazirao se i početak

Objavljeno: 01.06.2019. 23:00h
Dejan Katalina
Dejan Katalina
Pomoćnik glavnog i odgovornog urednika
  • 2

Kad su ljudi u uniformama, zajedno sa svojim tenkovima i puškama počeli da se pojavljuju na televiziji, a da to nije bio igrani film o ratu, i sam sam bio u uniformi.

Služio sam jednogodišnji vojni rok u Rumi, vojna pošta 6653/3D (u koju sam došao u prekomandu nakon četvoromesečne obuke u centru za obuku vozača u Banjaluci), čekajući da vreme iscuri i da se vratim kući, i nastavim život tamo gde je prekinut ovom obaveznom avanturom ispunjenom gluvarenjem i neprestanim češanjem kao da mi po celom telu gamižu buve. Politika me nije mnogo zanimala. Kao i svi dvadesetogodišnjaci žudeo sam za beskrajnom zabavom - besanim noćima na obali mora i skitnjama po belom svetu, upijanju svih onih opojnih ukusa života koje možeš da lizneš samo ako se dovoljno krećeš u raznoraznim pravcima ne mareći mnogo za cilj kretanja. U glavi sam živeo neku svoju ispoetizovanu verziju života inspirisanu pesmama Leonard Koena, te Džeka Keruaka i ostalih pisaca bit generacije. Tada mi je to i te kako imalo smisla. A i pomagalo je da stondirajuća stvarnost izgleda lepršavije.

foto: Printscreen

Naravno, primetio sam da je život kompleksniji od mojih fantazija o beskrajnoj slobodi i gluvarenju, i da se ljudi okreću politici u potrazi za višim i suštinskijim smislom postojanja. Da pevaju pesme koje su do tada bile zabranjene ili zaboravljene. Da se krste i odlaze u ckrvu mnogo više nego pre, kao i da tome pridaju daleko više značaja. Da se na sve strane maše nekim zastavama koje smo ranije mogli da viđamo maltene samo u udžbenicima iz istorije i geografije; baš kao u onim stihovima Darka Rundeka: "Ispod svih tih zastava, što vijore svud oko nas, ne postoji mjesto, gdje mogla bi stati, visoko dignuti ruke i pjevati našu pjesmu". Da se neki muzičari, čije smo pesme voleli i koji su pevali o ljubavi, kiši, poljupcima i drugim nama bliskim temama, sada okreću grandioznijoj inspiraciji - domovini, smrti, majkama, ružama, oružju, pokličima, koračnicama, patriotizmu, istoriji, pravom slavlju, balvanima, krvavim dušama, razorenim gradovima, mobama, apokaliptičnim jutrima... Svim onim stvarima za koje smo verovali da pripadaju vremenu koje je nepovratno za nama.

Počeo sam da uviđam šta je Darel tačno imao na umu kada je napisao da je "istorija pokretna rupa bez dna".

Sigurno nije mislio na nasmejanog premijera koji je pokušao da reformama i novim inostranim kreditima podigne standard socijalističke Jugoslavije i tako je izbavi iz kandži nacionalizma u koji je sve više i jače upadala ne uviđajući da će biti brutalno zdrobljena i unakažena činom nehotične autodestrukcije (zapravo ne znam ni šta su ljudi mislili i da li su uopšte koristili mozak u to vreme?).

Slovenci su se praktično otcepili nakon sednice Partije koju su demonstrativno napustili zbog sukoba sa Miloševićevim krilom i raspisali višestranačke izbore. Hrvatska je krenula istim putem, ali taj put nije bio nimalo naivan i jednostavan jer, za razliku od Slovenije, u Hrvatskoj je živelo daleko više ljudi i, što je bitnije, mnogo Srba. A Milošević, koji je pregrmeo Deveti mart i Draškovićeve juriše na njega, zajedno sa desetinama hiljada svojih pristalica, usred Beograda, osećao se još moćnije nego kad je, nekoliko godina ranije u unutarpartijskoj čistki, s vlasti obarao svog kuma Ivana Stambolića. Bio je, čini se, nameren da postane ono što je od početka umislio zajedno sa svojom ženom - novi Tito; koristeći u tom pohodu sve preostale resurse: komunističku prošlost, popularnost kod Srba na svim stranama sveta i JNA koja je bila odanija njemu nego drugim republičkim liderima (uostalom i Devetog marta su njeni tenkovi izašli na ulice da bi njemu pomogli).

foto: Printscreen

Nasmejani premijer mu nije bio ni do kolena, Vukove četničke finte nisu naišle na očekivanu podršku mase uzavrelih srpskih nacionalista, a demokratska opozicija još nije imala nameru da napusti komfornost gradskih salona i elitnih restorana te krene po selima i planinama u susret biračima. Na ruku mu je išla i Tuđmanova ustašoidna retorika kojom je potpaljivao Hrvate, a plašio Srbe, pogotovo one koji su živeli u Hrvatskoj. Naizgled ljuti rivali, njih dvojica su bili dva lica istog zla. A imali su i zajednički plan: kako je tada pisao jedan bosanski studentski časopis, mislim da se zvao "Valter", u tajnosti su već podelili Bosnu između sebe, a Muslimane su smatrali poturčenim Hrvatima ili Srbima (zavisi koja je verzija u pitanju) koji će mesto pronaći na jednoj ili drugoj strani pocepane zajednice.

U proleće 1991, dok se nebo nad Jugoslavijom sve više mračilo iako je sunce granulo punim sjajem i ptice pevale svoju veselu pesmu koja je zvučala kao Aleluja, otišao sam na novu turu izdvojene straže na Frušku Goru. Tamo, na planini, okružen šumom, rascvetalom prirodom i svežim vazduhom, dangubio sam čitajući knjige pokupljene iz biblioteke u kasarni, pušio neku krdžu, jeo oskudne obroke koje su nam dopremali iz kasarne, češao se neprestano (kao što već rekoh) i precrtavao dane na imaginarnom džombometru pošto mi je posedovanje onog pravog sa 365 stilizovanih brojki bilo teška kičerica.

Kraj se nazirao.

Međutim, nazirao se i početak.

Bila je to mrtva trka.

Bilo nas je dvanaest stražara. Nežigosanih, ali vakcinisanih po svim propisima. Dovedenih sa raznih strana. Oko nas šuma, onda manastir, jedno manje selo, a iza njega jedno veće. Tu su bili i magacini puni ratne opreme i naoružanja zapečaćeni ko zna kad za ne daj bože. Nas je, da budemo sasvim iskreni, baš bolelo uvo za te magacine. Što se nas tiče, poklonili bi ih prvoj sili koja naiđe, u zamenu za mogućnost da mirno odšetamo odatle u civilni spokoj.

Nismo mnogo pričali između sebe.

Neki su se kartali, bez entuzijazma. Neki su čistili svoje puške, iz dosade.

Ja sam čitao knjige da bih prekratio vreme i maštom putovao na mesta koja sam planirao da posetim kad skinem uniformu. Uglavnom se nešto čekalo, a nikom nije bilo jasno šta.

Pre nego što je u državi postalo napeto, bilo je opijanja, odlazaka u selo, pokušaja da se pronađu neke naivne seljančice za kratku razmenu strasti, pa čak i pokoji odlazak u kafanu gde je bilo i par prostituki. Kafana se, inače, vrlo egzotično zvala "Šeherzada", a devojke koje su prodavale svoje telo stigle su iz Rumunije i Moldavije putem seks trafikinga koji je tada tek hvatao zamah nakon pada Belinskog zida.

Autor feljtona na straži: Fruška gora, januar 1991.
Autor feljtona na straži: Fruška gora, januar 1991.foto: Printscreen

Ipak, najviše je bilo opijanja. Onih opasnih, do obeznanjivanja, do trovanja želuca, do uništenja delova jetre, klasičnih zakucavanja koja izazivaju momentalni gubitak pamćenja.

Noću smo u mraku slušali radio. Bila je to neka glomazna krntija domaće proizvodnje i čudnog oblika, pretpostavljam EI Niš, koja je hvatala samo dve stanice - Beograd i Zagreb. Ovaj drugi je u međuvremenu postao Hrvatski krugoval, a prvi se i dalje zvao Radio Beograd.

Informacije su bile slične ili iste, samo se uvek optuživala druga strana za sve.

Jugoslavija kakvu smo do tada poznavali zaista se pretvorila u bure baruta koje samo što nije eksplodiralo. Oni koji su gasili fitilj bili su sve više u defanzivi. Argumenti esktremista postajali su narodu sve prihvatljiviji i logičniji, mada u njima nije bilo ni grama logike, samo ostrašćenosti i propagande.

Naše noći su bile sve mračnije, neprijatelj je nadirao, ali lice mu nismo ni videli ni znali. Ko je zapravo bio taj neprijatelj? Onaj spoljašnji iz udžbenika JNA sigurno nije.

Da li smo mi sebi bili najveći neprijatelj poput neke autoimune bolesti?

Možda bi celu situaciju tog proleća 1991. bilo najbolje opisati rečenicom mog kolege iz vojske Seada Fočića iz Foče nakon slušanja radio programa: "Jebo mi pas mater posred prkna ako ja kontam šta se to napolju zbiva! Ono, ba, jebe lud zbunjenog, pa tako ukrug!".

foto: Printscreen

Nakon vesti bi počinjao noćni program i dobra muzika bi se razlegla iz zvučnika. Bila je to muzika sa svetskih top lista koja je život bojila svetlijim tonovima i posredno nam prenosila sliku o svetu koji doživljava pozitivne transformacije, svetu koji se otvara ka većoj cirkulaciji ljudi po planeti s manje bedema, i budućnosti koja će nam kroz model tržišne ekonomije doneti spokojnija jutra u vremenu postistorije.

Dve pesme koje su se najviše vrtele na radiju bile su "Wind of change" Skorpionsa i "Loosing my religion" od REM-a.

Još jedna kontradikcija u opštem kontradiktornom metežu.

Međutim, bilo je lepo čuti obe pesme, neuporedivo prijatnije nego one na brzinu sklepane domaće bućkuriše koji su slavili tek ustoličene nacionalne lidere i oživljavali heroje iz prošlosti koji su do juče, po zvaničnim verzijama, bili zlikovci.

Iako je došlo proleće, noći su i dalje bile veoma hladne, planinske, a stražaru je grejala peć u kotlarnici u koju smo ubacivali cepanice zbog nestašice uglja. To je bio posao kerovođe, ali je naš kerovođa, Albanac Besmir, bio lenji od prosečnog Crnogorca i gotovo nikad to nije činio. Jedva je vodio brigu i o pet stražarskih pasa, tri vučjaka i dva šarplanica, koje je hranio taman toliko da ne krepaju od gladi, a na reone ih je razvodio samo kad iz kasarne jave da je krenula kontrola; do tada su se nervozno i besno vrzmali po svojim boksevima na ivici šume.

Tako su brigu o kotlarnici preuzeli stražari noćne smene, koji su umesto na reonima stražu provodili u tzv. učionici slušajući radio ili čitajući "Erotiku", "Vrući kaj" i raznorazne stripove.

Od 11 uveče na straži su, prema propisima, trebala da budu tri stražara. Dva reonca - jedan na isturenom stražarskom mestu u šumi zvanom Vijetnam i drugi na reonu A, te treći na tzv. prijavnici. U praksi, jedan stražar je pokrivao sva tri mesta i to tako što je iz tople učionice, sa sve RAP-om i puškom na ramenu, kroz prozor osmatrao put kojim se iz krivine kraj manastira dolazilo do stražare. Ostali su spavali. Od manastira do stražarske rampe kola su putovala oko tri minuta, što je bilo dovoljno da stražar koji je budan, ako ugleda svetla, probudi reonce, koji su spavali u uniformama i čizmama, a oni bi na zadnji izlaz šturnuli na svoja mesta.

Za mog vremena nijedna straža nije uhvaćena na spavanju i to najviše zahvaljujući tome što je komanda zabranila dežurnim oficirima da nenajavljeni upadaju u kontrolu sa zadnje strane, preko šumskog potoka, a nekad su to umeli da učine, izlažući se riziku da ih neki prestrašeni stražar pokosi paranoičnim rafalom.

Preko dana, dvočlana patrola, takođe po propisima, obilazila je magacine i hangare proveravajući pečate. Nikada nije bilo problema. Ali, vremena su se menjala i mirnodopski režim u JNA je polako počeo da ustupa mesto sve većoj paranoji. Meci na straži su se prebrojavali gotovo svakodnevno, a ne samo prilikom smene, kako je ranije bio običaj. Sumnjalo se da bi neko mogao da krade municiju na sitno i možda izazove neki incident.

Noći na straži uglavnom sam provodio u društvu Jove Mrkića iz Drniša, stamenog mitraljesca od skoro dva metra. Slušali smo muziku sa radija i tiho pričali uz vojnički instant čaj iz kesice, rastvoren u toploj vodi iz slavine, koji je imao odvratan ukus. Više bi nam prijala kafa, ali je nije bilo. Ja sam prilično pušio i to neku krdžu, pa mi se duvan smučio, ali nastavljao sam pošto druge zanimacije nije bilo, a i cigaretama sam lakše varao neprestanu glad.

Širok izbor krdže u SFRJ
Širok izbor krdže u SFRJfoto: Printscreen

Iako su ga se svi u bateriji plašili zbog njegove gorostasne pojave, Jovo je imao meku dušu i bio je preplašen. Plašila ga je budućnost, kao i sve nas uostalom.

Jovin rodni grad nalazio se na pola puta između Šibenika i Knina. Nakon višestranačkih izbora u Hrvatskoj apsolutnu vlast je dobio HDZ, a Srbi su bili podeljeni između komunističke i nacionalističke opcije. Međutim, Srbi su bili brojni u drniškim opštinama i imali su jaku vezu sa Kninom gde su bili većina.

Jovo je bio Srbin koji je odrastao sa Hrvatima. Sa njima je išao u školu, odlazio na more, do Šibenika na žurke, čak mu je i devojka bila Hrvatica, a raskinuli su kad je on otišao da služi vojsku, ali ne zbog različitih nacionalnosti već nekih drugih okolnosti.

Kad je bio na redovnom odsustvu, Jovo je jasno video da se njegov grad promenio. Šahovnice su bile na svakom ćošku, policija je promenila simbole, a Srbi su počeli da se tiho skupljaju među sobom i sve češće prate kakve im vesti stižu iz Knina.

foto: Printscreen

Neće biti dobro ni za jedne ni za druge, objasnio mi je Jovo onim svojim dalmatinskim narečjem koje ne bih da skrnavim svojom lošom interpretacijom. Hrvati su uz Tuđmana; čak i oni koji su do juče bili veliki Jugosloveni, sada su se preokrenuli i veličaju novu hrvatsku državu koja ni ne postoji. Kad bi se pitao on i njegovi prijatelji, ne bi bilo nikakvih sukoba, ljudi bi nastavili da žive u miru, jedni kraj drugih, kao što su i živeli tolike godine, tokom kojih im ništa nije falilo u tom suživotu na severu Dalmacije. Ali, ne pita se on, ni njemu slični, već glavnu reč vode drugi - ostrašćeni, naivni i podli. Oni koji su dovoljno ludi da dozvole da ih predvode neki ambiciozni zubar i brkati saobraćajac!

Zato Jovo ne veruje da se može naći rešenje kojim bi se izbeglo prolivanje krvi. Po njemu, samo je pitanje trenutka kada će se to desiti.

Verovao je Miloševiću više nego Draškoviću, jer je Vuk, po njemu, bio četnik, a Sloba mu je ulivao određeno poverenje, a i vojska je, kako mu se činilo, bila uz njega. Više nego Miloševiću, Jovo je verovao Džimu Morisonu i njegovim pesmama, obožavao je Dorse, kao i ja, pa smo se po toj liniji i pronašli.

foto: Printscreen

Nameravao je sa studira u Rijeci, ali je sve manje gajio nadu da bi se to mogli ostvariti. Kako je tada govorio, potrebna je samo jedna iskra, jedan bezazleni povod, i onda će jedni udariti na druge jer je jasno da su spremni i nahuškani, samo čekaju da im neko da zeleno svetlo. A kad se to desi, sve će otići u tri lipe pizde materine, kako to živopisno kaže Jovo.

Ako vojska, odmah, ne stane između njih i ne razoruža i jedne i druge ridikule, sve otići u vražju mater, sravniće sve sa zemljom, a dica će ostat' siročad, govorio mi je Jovo i ja sam mu verovao, jer mu se strah uvukao pod kožu kao neka zloćudna bolest, učinivši ga, protiv njegove volje, prorokom neizbežne katastrofe.

Nije trebalo čekati mnogo da se njegova "proročanstva" preliju u stvarnost. Baš negde u to vreme, na samom kraju marta, desile su se Plitvice. Specijalne jedinice hrvatske policije sukobile su se sa srpskim dobrovoljcima koje je predvodio bivši milicajac Milan Martić. Nakon petnaestak minuta puškaranja, u borbi za osvajanje lokalne pošte (?!), pojavili su se prvi leševi. Po jedna sa svake strane. Mrtav Hrvat i mrtav Srbin. Svi su bili šokirani.

foto: Printscreen

Mrtvi ljudi u prelepom Nacionalnom parku! Tamo gde smo svojevremeno bili na ekskurziji i divili se tirkiznim slapovima, predivnim jezerima i netaknutoj prirodi. Da li je moguće da su tamo pale prve žrtve sukoba koji je delovao kao detinjasto inaćenje dve sukobljene strane koje su se natezale oko prava na poštu?

I šta te žrtve predstavljaju - otrežnjenje koje će voditi ka pronalaženju mirnog rešenja i dogovoru ili produbljenju sukoba i novim krvavim čarkama oko drugih, još besmislenijih stvari od pošte?

Danas deluje kao glupo i naivno pitanje jer znamo odgovor, tada smo još uvek verovali da sve može stati kod jedne proklete pošte.

(Nastavlja se)

BONUS VIDEO:

KAD UMETNIKA INSPIRIŠE LIK ODRI HEPBERN: Njegov crtež nastaje u dahu i mnogo će vam se dopasti! (VIDEO)

 


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media