VRATA PAKLA SU ODŠKRINUTA: Proleće 1991. godine, pojavila se nova reč – SECESIJA, Armija je proglasila UZBUNU

Prošlo je već 28 godina od početka raspada Jugoslavije, one poznate kao SFRJ.

Jugoslavije koja je neposredno pred raspad delovala, za trenutak, kao država koja se menja u pozitivnom pravcu i koja ima sjajne šanse da lako i opušteno uđe u Evropsku uniju koja je počela da se formira baš u vreme raspada SFRJ, transformišući se iz Evropske zajednice u ono što danas poznajemo kao ideal ujedinjene Evrope bez granica u koju i dalje pokušavamo da se udenemo.

Da li je do raspada moralo da dođe, jedno je od najčešćih pitanja vezanih za ove, sada već istorijske događaje. O tome se već par decenija intenzivno spore mnogi, domaći i inostrani stručnjaci, kako za istoriju, tako i za međunarodno pravo, zato je besmisleno očekivati da vam na njega da odgovor jedan novinar koji je, sticajem okolnosti, bio samo golobradi vojnik JNA u periodu kada je Jugoslavija izdisala.

Ali...

Bilo je to vreme kad je Milošević učvršćivao svoju vlast u Srbiji i ostacima Jugoslavije na kojima su većinom živeli Srbi. Vreme kad su Slovenci nezaustavljivo krenuli ka otcepljenju, formiravši alternativne državne organe i vojsku na temeljima Teritorijalne odbrane, koristeći haotično stanje u državi i Armiji. Vreme kad su Hrvati, pod vođstvom Franje Tuđmana, bivšeg generala JNA, i njegove HDZ, sledili slovenački primer, ali bez adekvatne logistike i jasnih ideja kuda tačno idu, gurajući sami sebe, ekstremizmom pojedinaca i ishitrenim odlukama, u ratni sukob koji će odneti silne živote.

Kako sada izgleda, pomalo laički gledano, Jugoslaviji nije bilo spasa sa takvim političkim liderima.

Slobodan Milošević, komunista starog kova maskiran u reformatora i, po potrebi, nacionalistu, imao je ideju da „pusti“ Sloveniju i Hrvatsku iz Jugoslavije i stane na čelo države koja bi bila neka vrsta „krnje Jugoslavije“ i zauzimala teritorije, ne računajući maticu s dve pokrajine koja se podrazumevala, na kojima živi većinsko srpsko stanovništvo. Neki su ovaj njegov pokušaj nazvali stvaranjem Velike Srbije, ali danas deluje da Miloševiću nikad priroritet nije bila Srbija već isključivo vladanje na što većem prostoru, jer da je želeo Srbiju, on bi je i napravio. Ovako, Srbija je postala država tek kad su se od nje otcepili Crnogorci pre 13 godina i tako je, praktično, primorali na samostalnost. Dakle, Milošević je sve vreme bio na čelu neke mutant države koja nije imala ni granice, ni ideologiju, ni obeležja, ni himnu, ni budućnost; države koja se vremenom sve više skupljala i smanjivala, a Srbi su platili skup danak takvoj politici – postali su anatemisani i žigosani kao negativci, na regionalnom i svetskom nivou, i vinovnici ratova za koje nisu bili sigurni ni da su u njima zvanično učestvovali, a još manje su znali za šta su se u njima zapravo borili.

Ako su se uopšte i borili, jer je Milošević sve vreme tvrdio da Srbija nije u ratu, ali i da se „neće saginjati ni pred kim“.

On je, suprotno željama većine mladih u Srbiji, kao i umnih ljudi tog vremena, koji su ga u početku podržavali kao reformatora, želeo da ostane na komunističkom kursu ne uviđajući da je ideja komunizma propala i da se svet okrenuo u pravcu Zapada i novog trenda u ekonomiji nazvanog liberalni kapitalizam. Nadao se da će Sovjetski Savez ponovo vaskrsnusti, ali to se nije dogodilo. Sve što je usledilo bilo je i logično za očekivati: pojela ga je nova realnost svetskog poretka kojem nije želeo ili nije mogao da se prikloni.

Međutim, daleko sam od toga da samo njega okrivim za raspad bivše države. Naprotiv.

Tuđman se okrenuo na pravu stranu u tom trenutku, prema Zapadu, jer je ideja nove Hrvatske i bila da se ponovo nađe pod skutima, kako se verovalo tada u Hrvatskoj, tradicionalnih saveznika kakvi su Nemačka, Austrija i ostale članice Evropske zajednice. Ali, kao i Milošević, ni on nije hteo da se zadovolji Hrvatskom u avnojevskim granicama, iako se stalno pozivao na njih. Hteo je deo Bosne i Hercegovine u kojoj su Hrvati bili većina. Prosto rečeno, hteo je Veliku Hrvatsku, ako bude moglo i do Zemuna. Što znači da je ipak želeo da je vrati u granice Pavelićeve NDH, u kojoj su Srbi, zajedno sa drugim nehrvatima, bili zatvarani, klani, streljani, proterivani, pokrštavani, zatirani do potpunog istrebljenja. Takvu sudbinu je 1941. godine u Bosni doživela i moja familija; pobijeni su čekićima, šipkama i noževima, zatim bačeni u plitku raku, a leševa je bilo na stotine. Zato je, u neku ruku, razumljiv otpor Srba u Hrvatskoj Tuđmanovoj vlasti i okretanje nacionalnim opcijama u pojedinim krajevima, naročito u Dalmaciji i Istočnoj Slavoniji, kako bi se zaštitli od novog pogroma. Koji ih je ipak zadesio. Iz do kraja nerazjašnjenih razloga o kojima se i danas uglavnom nagađa. Mislim, prevashodno, na Oluju i Bljesak.

Krivi su i Slovenci jer su prvi povukli nogu. Zato što su od početka, nakon prvih višestranačkih izbora na kojima je pobedila nacionalistička opcija, stremili isključivo ka nezavisnosti. Krivi su jer su brutalno udarili na golobrade i maltene nenaoružane vojnike JNA, koristeći neodlučnost Armije da na pravi način spreči njihovu secesiju. Pričali su o konfederaciji, labavoj federaciji, ekonomskom savezu i drugim kompromisnim rešenjima, a zapravo su sve vreme, predsednik Milan Kučan i kontroverzni ministar odbrane Janez Janša, imali samo jednu stvar na pameti – otcepljenje i nezavisnost.

Dežela zdaj!

Po svaku cenu!

Ništa manje krivice nema ni vrh Armije, na čelu sa generalom Veljkom Kadijevićem u statusu Saveznog sekretara na nadornu odbranu, koji je imao i sredstva i mogućnosti da spreči secesiju brzim i relativno umerenim vojnim akcijama, ali je dopustio da ga političari izigraju i naprave majmune od njih… Tako je JNA od moćne i respektabilne vojne sile postala nehotični agresor i osramoćeni gubitnik. Doduše, istina je i da se Kadijević u to vreme trudio da maksimalno ispuštuje procedure i ostane legalista do kraja, pa je za svaku akciju tražio odobrenje članova „rotirajućeg“ Predsedništva države, koje je bilo podeljeno i pod jakim uticajem republičkih nacionalnih lidera.

Kriv je i premijer Ante Marković, zajedno sa svojom vladom, jer se totalno pogubio u trenutku kada je došlo do raslojavanja i zatezanja odnosa. Njegova neodlučnost i zbunjenost dovela je do toga da Slovenija napusti državu posle desetodnevnog „lažnog rata“ jer je najpre potpisao vojnu intervenciju kojom bi se sprečila secesija, da bi je odmah nakon toga osporio i pokušao da se opere od svega. Ali, i on je imao olakšavajuće okolnosti. Njegov uticaj na Predsedništvo i nacionalne lidere nije ni postojao, a ni Armija ga nije mnogo zarezivala. U praksi, Marković nije imao nikakvog uticaja na situaciju, čak i da se umešao, bio bi zaobiđen.

Ništa manje nisu krive ni SAD, zajedno sa Evropskom zajednicom, koje su u samom začetku sukoba zastupale totalno kontradiktoran i besmislen stav: Jugoslavija treba da ostane cela, ali ne treba silom zadržavati republike koje pokušaju da se osamostale. Šta je ovo ako ne zeleno svetlo za rat? Ili možda sugestija: rešite to sami kako znate i umete, vaši životi nas ne interesuju? Kako god, ovakav stav velikih sila, koje će se kasnije predstavljati kao spasioci Balkana i 1995. godine nametnuti sporazum u Dejtonu kojim je rat zvanično i završen, bio je sramotan i amaterski. Logično je da se čovek zapita, zar ne bi bilo vidovitije i humanije da je Bušova administracija već tada organizovala Dejton i nametnula uslove razdruživanja ili ostanka u istoj državi tako da se spreči krvorpoliće i razaranje? Znam, mnogi će reći da je Zapad namerno ignorisao problem jer mu je nasilno cepanje Jugoslavije išlo na ruku, ali i dalje nema nijednog logičnog objašnjenja zašto bi to nekom odgovaralo. Kažem, logičnog. Međutim, kad se sve uzme u obzirom, možda je i najnelogičnije tražiti logiku u ovim događajima.

Ali, sad je sve to već postalo istorija.

Ja ću vam, u nastavcima, ispričati priču o putu u pakao iz prve ruke. O tome kako su turbulentne situacije u samo svitanje raspada velike države, tog komunističkog dinosaurusa, izgledale iz perspektive vojnika JNA - vojske koja je tada još uvek bila multietnička i koherentna. O političkim pritiscima, lažnim uzbunama, medijskom haosu, filtriranju informacija, pogubljenosti oficira, pojavi rezervista u maskirnim uniformama, nelogičnim komandama, dezinformacijama, razdoru među vojskom, beskrajnim opijanjima, bekstvu iz kasarni, trgovini ljudima i oružjem, pljačkaškim grupama, odlascima na rubove budućih ratišta…

Ovo je moja lična priča, ali i priča moje generacije koja će kasnije završiti kao još jedna Izgubljena generacija stasala u vreme Novog talasa jugoslovenskog rokenrola, rasuta po belom svetu, ideološki i kulturološki obezglavljena, poražena, uništena i žrtvovana zarad nikakvih ciljeva. Generacije koja je izgubila najboljih deset godina života na ratove u kojima nije želela da učestvuje, ali je morala. Na sankcije, poniženja, siromaštvo, izolaciju, poseljačenje… I na kraju bombardovanje, kao veliko finale devedesetih, kao šlag na torti napravljenoj od najgrđih anticivilizacijskih pomija.

A ako se pitate zašto bi ova priča sada mogla da ima značaja, osim kukanja za prošlošću koja je nepopravljiva, onda imam vrlo jednostavan odgovor: ništa nismo naučili iz te prošlosti i koliko sutra se možemo naći u istoj situaciji, ako već nismo.

Takođe mislim da se ovakve velike teme najbolje mogu ispričati iz lične, maltene žablje perspektive, kroz proživljena, neposredna iskustva (što bi se reklo – gonzo stilom), jer tu nema mesta ni za kakve akademske kompromise, niti obezglavljeno teoretisanje, nema ni zauzimanja strana, već samo goli fakti koje je nametnuo život. A pravi život se ne može osporiti nijednom demagogijom ili književnom interpretacijom, ma koliko ubedljivo delovale.

Zato, ako mislite da imate želudac za to, krenimo zajedno ovim putem sprženih sećanja do vrata pakla na zemlji, koja su se odškrinula te 1991. godine.

(Nastavlja se)

BONUS VIDEO:

OVO SU NAJLUĐI KONOBARI NA SVETU! Posvađali se sa gošćama u restoranu, a onda im sasuli torte u lice, ali ni tu nije kraj...! (VIDEO)