SLOBIN POTPIS NE VREDI NIŠTA, ON VARA, SPREMITE SE ZA NAPAD! Ovako je PROTEKLA NOĆ UOČI BOMBI u Srbiji i NATO
Slobodan Milošević na sastanku pred bombardovanje, Foto: AP

SKRIVENI DETALJI

SLOBIN POTPIS NE VREDI NIŠTA, ON VARA, SPREMITE SE ZA NAPAD! Ovako je PROTEKLA NOĆ UOČI BOMBI u Srbiji i NATO

Otkrivamo kako je prošla najduža noć, ona pred bombardovanje Jugoslavije...

Objavljeno: 23.03.2019. 22:00h
Darko Zlojutro
Darko Zlojutro
Pomoćnik glavnog i odgovornog urednika
  • 10

Uskoro će se navršiti 20. godina od jezive NATO agresije na Srbiju i od tog tužnog 24.3.1999. godine kada su padale bombe po SR Jugoslavije.

Baš veče uoči bombi, prenosimo vam odlomak iz knjige lidera SPO Vuka Draškovića "Meta" pod nazivom: "Uoči bombi".

Septembar je 1998. Nesrećno Kosovo i od nesreće zanemeli mi koji ga posećujemo. Pre tri meseca, u julu, viđali smo na Kosovu prve ožiljke rata koji je počinjao, a sada su, svuda kuda prolazimo, teške opekotine.

Od Prištine do Mališeva i od Mališeva do Orahovca i Velike Hoče, sa obe strane puta, gotovo sve kuće i štale porušene su ili spaljene. Bez krovova i crne od gareži, liče mi na čavke.

Tumaraju, oko omeđina, gladni psi, laju i zavijaju, povremeno, kao vukovi. U jednom dvorištu, mačka rastrže kokošku. Po pustim livadama oko kuća, rika napuštene govedi. Krave sa nabreklim vimenima, iz kojih curi mleko, unezvereno pogleduju prema nama, mučući i krmeljivih očiju od skorelih suza
za svojim gospodarima. Kad razumeju da oni koje traže nisu sa nama, nadaju se u jurnjavu, što dalje od puta i naših sirena i zastava. Samo jedna ne može da se ispentra iz jarka, od starosti ili je pred telenjem, pa drhti sva od straha i muče, iskidano, kao da je kolju.

Koji dan ranije, ovu metohijsku ravnicu ,,očistile” su srpske policijske snage. Teško da je tu moglo biti nekog fronta i ratnog okršaja sa UČK ili OVK, što je, na albanskom i na srpskom, skraćenica za Oslobodilačku vojsku Kosova. Pobunjenici, kako oni sebe zovu, a teroristi u srpskom tumačenju, stigli su bili do rudnika Belaćevac, kidnapovali dvadesetak srpskih rudara i odveli ih na svoju ,,slobodnu teritoriju“, koja je, do pre tri sedmice, zauzimala pola teritorije Kosova i Metohije. Grad Mališevo, kroz koji ćemo proći, proglasili su bili za svoju prestonicu. Kad su srpske snage krenule na njih i njihovu ,,državu“, oni su se povukli u šume i okolna brda, vodeći sa sobom i svoje porodice. Negde u metohijskim planinama, ta sirotinja sa zavežljajima isturana je pred kamere svetskih televizija kao krunski dokaz humanitarne katastrofe i srpskih
zločina nad civilima.

Starci, starice i deca bili su ubojitije oružje od srpskih granata i topova, pa su SAD, Engleska, Nemačka, Francuska, Italija i Rusija, države koje su svoj klub nazvale međunarodnom Kontakt grupom, zasule Beograd zahtevima za okončanjem represije i ,,prekomerne upotrebe sile“. Slamanje albanske gerile
svetsko javno mnjenje doživljavalo je, sve više, kao teror Srba nad civilima, a kosovske rane slikane su kao dokaz novog varvarskog ponašanja Srbije, kojoj je, sve češće, prećeno i bombardovanjem.

U koloni vozila SPO, koja me prate, reporteri i kamere su i jedne francuske televizije. Bi-Bi-Si i Si-En-En nisu hteli da nam se pridruže. Njih, rekli su mi u Prištini, interesuju žrtve rata, a tih žrtava nema na mome putu, jer su svi Albanci proterani a kuće im razorene. I francuski snimatelj je mrzovoljan. Napao ga, u Kosovu Polju, jedan srpski patriota i hteo da mu otme i polomi
kameru...

Zaustavljamo se na punktovima srpske policije, a Francuzi zumiraju i slušaju bliski susret sa ,,varvarima“ i ,,okupatorima“. Na svakom punktu je po dvadesetak njih. Ograđeni su automobilskim gumama, pločama od šperploče i
kartonskim kutijama. Uglavnom su to kosovski Srbi, seljaci. Neispavani i neobrijani. Njihovim telima i rukama ne pristaju, vidi se to odmah, ni uniforme ni kalašnjikovi.

Strah i tuga im u pogledima. Strah od nadmoćnog neprijatelja, kojeg ne vide a on ih vreba iz daljine, strah od guste i duge metohijske noći, od mučkog pucnja iz snajpera, od svoje samoće i bede. Septembar je i još je lepo vreme, ali šta će oni i kud će kad, uskoro, udare vetrovi i kiše? Gde leći, kad ih san savlada, i kud se skloniti i zakloniti, kad UČK napadne. Daleko su njihova sela i porodice, a sve što je blizu njima je tuđe. Tuga je ime svakoj njihovoj radosti i nadi da će biti radosti. Uzdišu od jada dok pričaju o bitkama sa UČK i pogleduju prema okolnim brdima i šumama. Kakva crna pobeda? Na jednog Srbina, koji brani Kosovo, deset je onih koji kažu da je Kosovo njihovo. Albanci se ne mogu smiriti, niti Srbi više sa njima pomiriti. Ovako se ne može, a sutra će biti samo gore.

Delimo im cigarete, kafu, neki keks, konzerve. Ubi ih, psuju, suva hrana. Sedmicama nisu jeli kašikom. Niko od njih nema ni zaštitne prsluke. Nemaju ih, kažu, jer su državi koju oni brane panciri skuplji od njihovih života. Psuju, ne prestaju da psuju...

U Mališevu nigde žive duše. Nema mnogo ruševina. Grafiti na zgradama, i na albanskom i na srpskom. UČK, Živela Velika Albanija, Mališevo je Tirana, Smrt Srbima, Srbija do Tokija, Živeo Šešelj, Dole Amerika, a napušteni konj tumara centrom varoši... Po obližnjim visovima, srpske patrole i osmatračnice. Da nije rike govedi i laveža pasa, muk bi bio nesnosan. Tek u Orahovcu i Velikoj Hoči, naiđosmo na život i ljude.

Svi Srbi, ali i poneki Albanac, izašli da nas dočekaju. Mnogi plaču. Sramota je, govore, šta im radi njihova država. Po beogradskoj televiziji, u Metohiji je pravi raj. Bande uništene, žita pokošena, vinogradi obrani. Zašto lažu? I koga lažu? Nema ničega. Ni letine, ni vina, ni mira, ni sna.

Žive kao u zatvoru. Ne mogu ni da odu do svojih vinograda. Vene grožđe, a ginu im deca. Pre neki dan, sahranili su četiri mladića. Nestalo deset muških glava.

Zahvaljuju što smo došli. Niko ih iz Beograda, pre nas, kažu, nije obišao...

foto: Printscreen

A sva Velika Hoča izašla na prašnjavi trg, sa pogačama i srpskim trobojkama. Mole me da molim Miloševića da traži mir sa Albancima i Amerikancima. Lako se, galami jedna žena, junačiti iz Beograda i u smrt terati tuđu decu. Oni su, u Hoči, vekovima živeli sa Albancima. Nekad dobro, nekad teško, ali sada nikako. Ni Srbi ni Albanci nemaju kud iz Hoče. Para imaju samo pljačkaši, zločinci i lopovi. Teško sirotinji, ona sve plaća i ona strada.

Škola im je na drugoj strani potoka. Mole me da tamo ne idem. Pri povratku, baš kad sam prelazio preko tog potočića, začuše se pucnji sa brda, iz šume, i zuj kuršuma iznad naših glava. Zvonko Osmajlić skače na mene, da me zaštiti svojim telom...

Molitva u manastiru Zočište prati me do ovoga dana. I monasi i narod su pevali i plakali. Saša Čotrić i Ranđel Nojkić klekli iznad upaljenih sveća i oči sakrili dlanovima. A kad smo odlazili? Tada je bilo najteže. Ljubimo se sa svima, a ne znamo šta da kažemo njihovim suzama. Briše svoje oči i francuski kamerman. I snima ćutanje koje govori više od bilo koje reči. Bežeći od sumraka koji se spuštao na taj jad od ljudskog života, ne mogu da pobegnem od svog očaja i rojeva misli koje su napadale i ujedale...

Evo me, razmišljao sam na povratku u Prištinu, usred kosovskog boja, u kosovskom sumraku, i jadnog da jadniji ne mogu biti. Došao sam na Kosovo, obilazim Kosovo i vratiću se sa Kosova, a da neću znati ni zašto sam dolazio. Nikome ne mogu da pomognem, nikoga ne mogu da ohrabrim, nikome nemam šta dati, a ne mogu, čak, ništa ni obećati.

Nemoć oko mene, nemoć u meni. Juče, u manastiru Gračanica, poljubio sam iskopane Simonidine oči. Dok mi se suza lepila na ranjenu fresku, činilo mi se da nije Simonida ta koja je slepa, nego da su slepi ljudi koji vode Srbiju.

Na kuću Adema Jašarija, koji se pod oružjem šetao po Drenici i, čak, i pozirao srpskim fotoreporterima, Slobodan Milošević poslao je Jedinicu za specijalne operacije, državni eskadron smrti Službe bezbednosti. Njih, polupismene i nepismene, bez pameti, a gladne smrti, poslali su na kuću Jašarija i ubili i njega i svu mu porodicu.

foto: Printscreen

Fitilj oružane pobune zahvatio je Kosovo i spalio, evo, i one preostale i slabašne mostove i spone između dva naroda. Bajkama o slomu terorista i kamionima natovarenim građevinskim materijalom, da Albanci i Srbi zidaju svoje srušene kuće, svetu se šalju poruke da na Kosovu rata nema i da ima samo plemenitih napora Srbije da pomogne svojim građanima.

Kakva Kontakt-grupa i Savet bezbednosti i njegova rezolucija usvojena na osnovu Sedmog poglavlja Povelje Ujedinjenih nacija? Neće nam niko sa strane naređivati šta da radimo u svojoj državi, govori Milošević.

Oklopni transporter sa mitraljezom i mitraljescem predvodi karavan srpskih i zastava SPO, dok idemo u posetu manastiru Devič. Kola nam nisu blindirana, a idemo kroz Drenicu, pored Jašarijeve kuće. U albanskim naseljima, kroz koja
prolazimo, začuđenost i muk. Moj vozač Branislav – Bane Lazarević drži volan jednom rukom, a drugom, kao da je ona neprobojna, zaklanja glavu.

Do manastira, nigde ni UČK ni srpske policije. A u manastiru, u porti, dva transportera sa cevima i nišandžijama zagledanim u šumu, do koje se može dobaciti i kamenom. Kao crne senke, dvore nas monahinje. Sa spokojem koji ne priliči živima, govore da su one čuvari svetinje i da ne pomišljaju da odu. Neka bude šta će biti, ali one ostaju. Nisu bez zaštite. Hristos je sa njima i one sa Njim. Hrane imaju, vode imaju. Muka im je za drva, nestalo ih, struje nemaju, a jesen i zima dolaze...

Jesen i zima drukčiji od svih prethodnih. ,,Crvena veštica sa Dedinja“, kako je Šešelj u poslednjoj izbornoj kampanji zvao Miloševićevu suprugu, i ,,Turčin“ i ,,Velika Štetočina“, kako je ona zvala njega, najčvršće su se zagrlili oko zajedničkog ideala kidanja svih razgovora i dogovora sa Evropom i Amerikom i
priključenja kuse Jugoslavije nepostojećoj federaciji Rusije i Belorusije.

U ruskom predsedniku Borisu Jeljcinu, koji je za njih dvoje bio slabić i pijanica, videli su metu koju moraju ukloniti i na tron u Moskvi dovesti generalnog sekretara Komunističke partije Genadija Zjuganova. Tajnim kanalima, pare su stizale ruskim ideološkim miljenicima, a neopremljena vojska i policija sve češće ginula po Kosovu.

Komunistički deputati, generali, čak i kozačke pozorišne trupe, stizale su u Beograd, kao u svoju Meku. Uz votku, igru i pesmu, u Srbiji je obnavljana pala crvena imperija, a pretnje Trećim svetskim ratom ispaljivane bučno i sa radošću.

Šešelj ide u Minsk, kod beloruskog predsednika Lukašenka, da priprema trojnu federaciju, a Ričard Holbruk u Beograd stiže sa ultimatumom. Ili će Srbija dramatično smanjiti svoje policijske i vojne snage na Kosovu, i pristati da u pokrajinu primi dve hiljade lako naoružanih ,,verifikatora“ OEBS-a, ili će biti
bombardovana!

foto: Printscreen/Youtube

Holbruk nije formalista. On zna da Slobodan Milošević nije predsednik Srbije, već Milan Milutinović, i da, po Ustavu, kao predsednik dvonoge Jugoslavije, u kojoj je crnogorska noga Mila Đukanovića promenila smer kretanja, Milošević nema nikakvu ključnu moć u državi. U stvarnosti, sva moć je bila u njegovim
rukama i zato je Holbruk ultimatum uručio samo njemu. Uz ultimatum predao mu je i podultimatum, da američki general u penziji, Vilijam Voker, bude šef OEBS-ove armije ,,verifikatora“, od kojih će svaki imati pravo i na lično obezbeđenje!

Vrdao je Milošević i razvlačio razgovor dva dana i noći, a onda je zažmurio i sve potpisao. Davno su bila prošla vremena kada su se strani pregovarači pecali na njegov ,,pregovarački šarm“ od doskočica, trikova i laganja, uz jagnjetinu na mleku i rakiju lozovaču sa limunom.

Holbruk mi je pričao da je, u početku, dok nije upoznao i pročitao Miloševića, bio fasciniran. ,,Izlazio sam iz njegovog kabineta zaboravljajući pola od onoga zbog čega sam dolazio“, priznao je.

Na Miloševićevu žalost, ,,šarm“ koji je prodavao više nije hteo niko da kupi. I Piter Karington i Torvald Stoltenberg i Dejvid Oven i Sadako Ogata i Robert Gelbard i Elizabet Ren i Jirži Dinzbir i Knut Volebek i Karl Bilt i Ričard Holbruk, svi su ga prozreli i nisu mu verovali ništa. A to je ono najgore što može da
zadesi jednog državnika. Kad se izgubi poverenje, gubi se sve. Holbruk je zadovoljan otišao iz Beograda, ali je u Briselu, u komandi NATO pakta, referisao da Miloševićev potpis ne znači ništa, jer je u pitanju čovek koji vara, i da, zbog toga, avioni i bombe moraju biti spremni!

Bonus video:


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media