RANJEN SAM S 30 GELERA, A  OPET BIH IŠAO U BITKU ZA KOSOVO: Ivica se borio na Košarama, STALNO SANJA PALE DRUGOVE
Ivica se borio na Košarama, Foto: Privatna arhiva

na današnji dan

RANJEN SAM S 30 GELERA, A OPET BIH IŠAO U BITKU ZA KOSOVO: Ivica se borio na Košarama, STALNO SANJA PALE DRUGOVE

Ivica je jedan od onih koji čuvaju sećanje na svoje saborce kojih više nema, koji slave život, koji se budi i leže sa sećanjem na pale drugove, i koji bi - opet sve ponovo

Objavljeno: 09.04.2019. 20:00h
Suzana Milosavljević
Suzana Milosavljević
Urednik rubrike Vesti
  • 1.7k

Ivica Kolev, pripadnik 125. motorizovane brigade, vojnik klase 1998. godine, trebalo je da završi sa služenjem vojnog roka 15. marta 1999. godine. 

Međutim, kući nije otišao.

Ostao je na Kosovu, otišao na karaulu Košare, i tamo preživeo pravi pakao.

Izvukao je živu glavu. Ranjen je tokom obavljanja borbenih zadataka, sa  20-30 gelera kasetne bombe, i samo pukom srećom je ostao živ.  

Ivica je jedan od onih koji čuvaju sećanje na svoje saborce kojih više nema, koji slave život, koji se budi i leže sa sećanjem na pale drugove, i koji bi - opet sve ponovo. 

U rano jutro 9. aprila te krvave 1999. godine, padinama Prokletija zagrmela je snažna minobacačka i artiljerska paljba. Ta kiša označila je početak bitke na Košarama. 

Kako je na današnji dan počela bitka na Košarama, Ivica je govoreći za Espreso osvežio svoje sećanje na te dane, na početke pakla koji je trajao 67 dana...

- Na današnji dan pre 20 godina počela je bitka na Košarama, koja je trajala do kraja rata, pa i još 5 dana duže.. Kumanovski mirovni sporazum je potpisan 9. juna 1999.a bitka na Košarama je trajala od 9. aprila do 14. juna 1999.  - počinje da govori on, čitajući priču pre 20 godina napisanu u njegovoh glavi, a koristeći se već opštepoznatom krilaticom o "67 dana pakla".

- Bitka na Košarama je vođena na frontu širine oko 20 kilometara, levo krilo je bilo na položaju Maja glava, desno krilo na položaju Maja zez.. ali su se neke borbe vodile i još desno prema Karauli Đeravica, na Mrčaju. Bitka na Košarama je dobila naziv prema Karauli Košare, ali u suštini je vođena na prostoru koji je pre početka NATO agresije bio zona odgovornosti graničara 53 granične brigade, sa tri karaule - karaula Košare, karaula Morina i karaula Đeravica.

foto: Privatna arhiva

Kako smo već pomenuli, Ivica je trebalo da se razduži 15. marta, neposredno pre početka Agresije. Ipak, dobio je produžetak zbog neposredne ratne opasnosti. Već 24. marta agresija je počela, pa su on, martovci, ostali da izvršavaju borbene zadatke.


- Kad je došlo do napada na karaulu Košare, ja sam se nalazio u Goraždevcu, pored Peći, kada smo, žargonski rečeno, "dignuti na uzbunu" nama je trebalo dva dana da stignemo na Košare. Zbog NATO aviona nismo mogli odmah direktno da dođemo na Košare, jer bi nas bespilotne letelice i avaksi snimili, locirali i da smo pohitali do karaule verovatno bi nas gađali i to bi nam bio kraj... Nas su civilnim kamionom, sa ciradom, zaobilaznim putevima, da bi zavarali NATO avione, prebacili u reon gde se vodila bitka na Košarama.

O geografskom položaju same karaule govorilo se nebrojeno puta. Osim što su tada mladići bačeni u rat, borbe im je dodatno otežavalo i vreme koje je na Prokletijama, kako se sećaju, bilo nemilosrdno. 

- Bitka na Košarama je vođena na izuzetno surovom geografskom terenu, nadmorske visine i do preko 2.000 metara. U jednom danu menjala su se sva četiri godišnja doba. Ja sam u bici na Košarama, do mog ranjavanja, boravio najduže na desnom krilu, položaj Maja zez, kako smo ga mi zvali.
Tamo je nadmorska visina 2.000 metara i više.. Sneg je tamo bio dubok i do dva metra, a kada se zamrzne po njemu je bilo nemoguće hodati. Sve je još teže kada zbog toga moraš da budeš na dodatnom oprezu,  jer ako neoprezno staneš na deo gde je sneg mekši, propadneš u dva metara snega... A kako izgleda na planini na tim visinama, najlakše ću objasniti kad kažem, da su uzbrdice takve, da kad stojiš zemlja ti je na pola metra ispred lica.
Tamo smo mi vodili borbe... - seća se Kolev.

Gore se vodila, opštepoznato je, nepravična bitka. Naših je bilo par stotina, njih par hiljada. Nije im to smetalo, jer su imali velika srca i ljubav prema otadžbini. 


- Neprijatelj jeste bio mnogo brojniji od nas, ali nam nije bio ravan. Moral je kod nas bio na izuzetnom nivou, vojnička obučenost vrhunska, psiho-fizički smo bili izuzetno spremni. Meni lično, borbe nisu teško padale. I pored svega, bio sam nekako ubeđen da ću preživeti.. iako mi je zdrava logika govorila da je malo verovatno da se kući vratim živ. Uprkos svemu sebe sam ubedio da ću preživeti, i tako i bi...

foto: Privatna arhiva


Kad se priča o ratu, svi ga pitaju kako se osećao tokom borbi, da li se plašio. Jednostavno, to je pitanje koje postavljate svakom ratnom borcu. Ivica kaže da za to prosto vremena nije bilo...

- U borbi te puca adrenalin i nemaš vremena za strah, niti razmišljaš o strahu ! Mnogo teže od borbi je kad se borbe ne vode... Tad se setiš i kuće i roditelja i neke devojke... Teški su trenuci i kad se isčekuje borba.. tada se uvuče misao da ćeš možda poginuti, biti ranjen.. Tada, kad čekaš da počne borba, osetiš strah..Tada se uglavnom šalimo između sebe, napravi neko šalu, na svoj ili tuđi račun, ostali prihvate tu šalu i krenemo da se smejemo. Strah se onda izgubi.

Ipak, najteži su na tim prokletim Prokletijama bili trenuci kad bi Ivica i drugovi čuli nešto o pogibiji borca kog su poznavali...


- Neverovatno deluje, ali i pored svih borbi koje smo vodili na tom položaju, do noći 10. na 11. maj mi nismo imali gubitaka na tom položaju. Bile su to ozbiljne borbe oko Gurt nula i Maja zeza.. gađali su nas snajperima i minobacačima svakodnevno.. ali gubitka nismo imali.
- Moj vod je radio i borbene patrole, gde smo išli iza linije neprijatelja. Jednom prilikom su nas uočili i otvorili vatru na nas iz snajpera i mitraljeza velikog kalibra, verovatno 12, 7 milimetara. 

Mnogi koji su se tog pakla nagledali a nisu ranjeni, izašli su psihički razoreni. Ivica se živo seća svog saborca koji je umalo poginuo, a kog su izvukli tako što su oštro uzvratili paljbu. 

- Sećam se napada kada moj saborac Zoran Gogić nije uspeo da se skloni. Ostao je u nekoj rupi između stena, gde su ga par sati gađali snajperima. za to vreme mi smo ga konstantno bodrili... uzvraćali smo vatru ka neprijatelju i u korenu sasecali svaki njihov pokušaj da nam se približe... Kad je pao mrak, izvukli smo Gogića, koji je bio u užasnom psihičkom stanju, ali fizički nepovređen...

Živo se seća i kad se dana kad je ranjen. 

foto: Privatna arhiva


- Te kobne noći 10. na 11. maj, NATO je naš bazni logor koji se nalazio u šumi pogodio kasetnim bombama... To je bio užas ! Ja ne mogu naći prave reči kojima bih opisao i dočarao kako je to izgledalo... Rafali eksplozija i kiša gelera cepali su bukve. Direktan pogodak kidao je mesto koje pogodi - ruku, nogu, neki su mogli i da prepolove čoveka... Mi koji smo ranjeni i preživeli to, verovatno smo pogođeni rikošetima.. geleri su prvo pogodili drvo, stenu, ili nečije telo, pa onda ranili nas...


- U mojoj neposrednoj blizini poginuli su Milan Kenić iz Beograda i Vukoman Tešović iz Pljevalja. I ja sam mislio da ću tada poginuti, ali eto, preživeh... Ne prođe dan da se ne setim njih dvojice, a i ostale braće koji su poginuli... 108 braće je palo u bici na Košarama.

- Danas, ja za sebe smatram da sam imao mnogo sreće.. i pored toga što sam ranjen sa 20-30 gelera kasetne bombe, imao sam sreće da mi nije pogođen nijedan vitalan organ, niti slomljena nijedna kost. Psihički se takođe dobro držim. Imam posao i uspevam da pronađem neki smisao života.

U jednom od svojih statusa Ivica je opisao i kako je tako ranjen sklonjen sa Prokletija, ali i kako se tu našlo mesta za šalu, u najvećoj boli...

- Nakon golgote i podviga koji su izvela braća borci koji su nas ranjene nosili kilometrima sa Košara stigli smo do mesta gde je bio naš sanitet. Tamo su nam ukazali pomoć i ukrcali nas u kamione, koji su nas takođe kilometrima vozili, po jedva prohodnim putevima. Tada su nas dovezli u bolnicu u Peći...
Bili smo u holu, odmah na ulazu, ležali na nosilima i čekali da nas pregleda lekar, koji će odrediti ko će ostati na lečenju tu, u bolnici u Peći, a ko će biti upućen u Prištinu. Dok sam ležao na nosilima u tom holu, jedino na šta sam mislio je, da ne smem zaspati. Morao sam da ostanem budan da bih 
lekaru, kad dođe da me pregleda, mogao reći i pokazati da mogu da pomeram prste na levoj ruci.. iako mi je rame bilo potpuno izbušeno od gelera kasetne bombe... Bojao sam se da će lekar naložiti da mi ruku amputiraju.  Svestan da će se to možda ipak desiti, hteo sam da ostanem budan kad me bude pregledao lekar.. 

 

A dobro se seća da mu se tada spavalo kao nikada u životu...


- Kad sam ranjen bio sam budan već skoro dva dana, a oči su se same sklapale, možda i zbog gubitka krvi.
Najzad je došao lekar.. Gledao me pomalo začuđenim pogledom, kad sam nervozno rekao kako mogu da mrdam prstima i pokazao mu. Tada je rekao samo  - Priština,  inastavio je da pregleda druge ranjene borce, kojih je bio pun hol bolnice u Peći - priča Kolev koji je potom prebačen u bolnicu u Prištini. 

- U bolnici u Prištini, čim smo stigli, uneli su me na nosilima u neku ordinaciju, gde su dve medicinske sestre trebale da mi skinu uniformu i čizme.. kako bi me lekar pregledao, gde sam sve ranjen po telu. Do tada se nismo kupali po mesec dana, osim u sopstvenoj krvi...
Čizme i čarape skidao sam jednom, il dvaput u nedelju dana.. noge, naravno, nisam prao. U dva metra dubokom snegu, to je bilo neizvodljivo.

Kad je došlo na red da mi skinu čizme, nisam izdržao i viknuo sam - "stanite".
Zabrinuto su me pogledale i pitale, gde me boli... Jedva sam od stida nekako promucao da se nisam kupao mesec dana.. i da su mi noge toliko prljave, da su se čarape zalepile na njima...
Nasmejale su se, a jedna od njih je rekla: "pa dobro, nisi ti kriv zbog toga"

Kako kaže, blam je preživeo, a i nekoliko operacija... Bio je srećan što je izvukao živu glavu, iako nije znao da li će biti sposoban za rad, da li će biti invalid...O odnosu države prema onima koji su živote dali, ili zdravlje narušili, ima jasan stav. 

 

- Naša majka Srbija se godinama "stidela" nas boraca sa Košara. Godinama nismo imali prilike da ispričamo šta smo doživeli i preživeli na Košarama... Poslednjih nekoliko godina to se promenilo, iako se u narodu još uvek ne zna prava istina o bici na Košarama, ipak je sada klima drugačija i o Košarama se priča, pišu se knjige, snimaju filmovi, pevaju pesme... Sve je to lepo i sve to nama borcima mnogo znači, ali to se ne jede. Iako ja imam posao i što bi se reklo "koru hleba", većina boraca živi veoma teško. Ratni vojni invalidi imaju neka primanja, ali to je nedovoljno za jedan pristojan život. Dok borci koji nemaju status ratnog vojnog invalida nemaju ništa. Ono o čemu niko ne razmišlja je to da mnogi od njih pate od postraumatskog stresnog sindroma i nisu sposobni da rade i zarađuju da bi izdržavali svoju decu i porodice. Po sadašnjem zakonu o ratnim vojnim invalidima, taj postraumtski stresno sindrom je priznat do tri godine od trenutka kad je stes nastao. A svedoci smo da i sada nakon 20 godina neki borci izvrše samoubistvo... Ja mislim da bi bilo red da se država postara da se borcima obezbedi lekarska pomoć i lečenje, a da ne budu prepušteni sami sebi. 

foto: Privatna arhiva

- Čak i mi koji, kao, ne patimo, trenutno od postraumatskog stresnog sindroma, sa godinama polako gubimo mentalnu i fizičku kondiciju... Usled stresova koje smo preživeli, ko zna da li ćemo sutra moći da živimo i radimo da bi obezbeđivali sredstva za život. Mislim da treba reći da država daje dosta para koji su namenjene borcima. Ratni vojni invalidi imaju svoja neka primanja. Država preko udruženja boraca takođe daje novac, koje su namenjene borcima, ali tu postoji jedna začkoljica. U Srbiji danas ima 800-1.000 udruženja boraca/veterana. Ne znam detalje na koji način funkcionišu ta udruženja i na koji način dele borcima novac, ali činjenica je da je ogromna većina boraca nezadovoljna i mnogi sumnjaju da u udruženjima postoje razne mahinacije i da se u njima ovajde pojedinci, a većina boraca dobije neku siću, ili ne dobije ništa.

Na pitanje da li bi se opet borio za otadžbinu, odgovorio je linkom ka svom statusu, koji su danima delili mnogi njegovi saborci. 

- Rat je užasan, to će vam reći svaki vojnik. Ali, u tom užasu ispliva ono najuzvišenije u ljudskoj prirodi... Shvatiš da su materijalne vrednosti, bezvredne.. da je novac samo papir, od kog je mnogo korisniji toalet papir.
Nesebičnost postane tolika da zaboraviš na sebe.. Nesvesno dođete do tačke kada je svako spreman da da svoj život za brata pored sebe.. a da i ne trepne !
Život vam visi o koncu, svakodnevno.. ali se ipak osećate sigurno, jer ste među braćom.
I onaj neopisiv osećaj slobode, koju ti daje činjenica da si na najopasnijem mogućem mestu.. gde ne prolazi čak ni zastrašivanje starešina da ćeš po kazni biti poslat negde drugde.Neopisiv osećaj kad je oko tebe pakao.. osetiš strah.. a neko od braće napravi šalu na koju se svi smejete, bukvalno, iz sveg srca i strah nestane. Neopisiv osećaj kad znaš da si se nesebično žrtvovao i pobedio mnogo jačeg neprijatelja..
Osećaj moći i ponosa...
I onda se vratiš u "normalan život", civila...
Vratiš se u tu "normalu", gde se ne ceni hrabrost i nesebičnost, već su na ceni uticajni, bogati, povlašćeni...

Neko te možda i naziva herojem, ali u suštini smetaš... Kukavice i nemoralni se osećaju manje vredni kad su pored tebe i to im smeta.. Imaju patološku potrebu da te ponize...
A ti ne želiš da te bilo ko naziva herojem...

foto: Privatna arhiva

To je, po meni, koren postraumatskog stresnog poremećaja... To i kako i koliko ko uspe da se izbori da živi sa užasima koje je video i doživeo...
Dok uspevaš da u sebi nalaziš snage da živiš sa avetima, koje će te pratiti dok si živ.. nađeš balans, napraviš neke kompromise, od kojih te nije sramota da pogledaš sebe u ogledalu.. imaš koru hleba... Uspevaš nekako da živiš u "normalnom svetu"...

I sada, posle 20 godina, kad me neko pita, jel vredelo... e pa, vredelo je!

Bli smo "kadri stići i uteći i na strašnom mestu postojati". Ponosan sam na svaki trenutak dok sam branio otadžbinu, i sutra bih - ako zatreba!

Kako bi ponovo borio za svoju zemlju, izričit je u tome da se ne boji baš ničega - i nikoga. 

- Ne bojim se ni Tačija ni Haradinaja, oni su obični kriminalci i teroristi... - rekao je Kolev. 

Bonus video: 

(Espreso.rs)


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media