POZNATI SRPSKI OBAVEŠTAJAC OTKRIO TAJNE JUGOSLAVIJE: Špijunirao je NATO, znao je u dan kad će početi bombardovanje
''Mi smo bili prva etapa na kojoj je NATO planirao da instalira svoje snage'', Foto: Printscreen/Youtube

Ekskluzivno

POZNATI SRPSKI OBAVEŠTAJAC OTKRIO TAJNE JUGOSLAVIJE: Špijunirao je NATO, znao je u dan kad će početi bombardovanje

Milanović kaže da su još '92-93. postojali ozbiljni indikatori da će Jugoslavija biti razbijana sve do komadanja Srbije

Objavljeno: 04.01.2021. 13:11h

Već u avgustu 1998. godine scenario za NATO agresiju na SR Jugoslaviju bio je poznat vojnom i državnom vrhu u Beogradu, kaže u ekskluzivnom intervjuu najpoznatiji srpski obaveštajac modernog doba general-major u penziji Jovan Milanović, koji se u tom trenutku već tri godine nalazio na tajnom zadatku u Briselu.

Ono što tada, po njegovim rečima, nije bilo poznato, jeste tačan datum napada.

Milanović kaže da su još '92-93. postojali ozbiljni indikatori da će Jugoslavija biti razbijana sve do komadanja Srbije u njenim delovima, na autonomne pokrajine i centralnu Srbiju. Bili su sasvim dovoljno uverljivi zaključci i očekivao se razvoj događaja u tom pravcu. To je značilo da, kad bude razbijena SFRJ, onda će doći do nekog mira na tom prostoru, ali se neće odustati dalje od pritisaka na novoformiranu državu, za koju se već na neki način koncept nazirao.

Generale vi ste 1995. godine otišli u Misiju SRJ pri Evropskoj uniji, na poziciju ministra savetnika. U to vreme ste bili aktivno vojno lice u činu pukovnika i vaša tajna misija u Briselu zapravo je bila da prikupljate informacije o aktivnostima i planovima NATO pakta. Da li se već tada naziralo ono što će se zapravo dogoditi četiri godine kasnije, da bi NATO mogao da izvrši agresiju na SR Jugoslaviju?

Kada je posle potpisivanja Dejtona, na način kako je potpisan taj međunarodni sporazum, počela euforija kako su Srbija i Milošević stabilizator i faktor mira na prostoru Balkana, mi smo nazirali dalji pravac nadiranja, odnosno projekat koji će NATO realizovati preko naše zemlje u ostvarivanju svojih interesa i ciljeva na prostoru Bliskog istoka, Severne Afrike, Sredozemlja, Srednjeg istoka i tako dalje.

Strategijom NATO iz 1990. godine koja je usvojena u Rimu, projekat je bio da će NATO nastupiti u pet mogućih narednih etapa. Mi smo bili prva etapa, u koju bi trebalo, na bilo koji način, milom ili silom, instalirati svoje snage i pozicije i stvoriti uslove za privlačenje ključnih potencijala prema Severnoj Africi, Sredozemlju i Bliskom istoku. To je ta druga etapa, sledeća je Srednji istok i južne sovjetske države, muslimanske. Četvrta etapa je prići Kini i peta je intervencija bilo gde gde su američki interesi ugroženi, u vazduhu, na moru itd.

Mi smo bili prva etapa na kojoj je NATO planirao da instalira svoje snage. Pokušaj je bio da se promenom sistema, dođe do tog rešenja. Tu je dolazilo u obzir i povlačenje snaga sa prostora Nemačke i lociranje na našem prostoru. Ukoliko do toga ne dođe, onda će krenuti u oružanu intervenciju.

U Generalštabu i državnom vrhu smo 1995. godine doneli krucijalni zaključak da predstoji priprema etape za intervenciju NATO na prostoru Jugoslavije. Izveden je zaključak da je potrebno NATO, da kažem uslovno, staviti pod prismotru. Do tada nikada nismo imali diplomate ovog ranga, kao što sam ja bio ili legalne vojne atašee u Briselu, radi praćenja struktura NATO. To su bile velike strateške greške, imali smo vojne izaslanike u Etiopiji, u Libanu, u Angoli i tako dalje, ali ne i u Briselu.

Tada smo tražili najbolji način, model, kako instalirati predstavnika jugoslovenske vojske na tom prostoru. Pokušaj je bio da se zvanično, kao i u drugim zemljama uputi Belgiji zahtev za dozvolu, da se naš vojni izaslanik akredituje tamo, ali smo znali da do toga neće moći da dođe, jer smo tada bili pod sankcijama i diplomatski prag naš u Briselu je bio na nivou otpravnika poslova. Nismo imali ni ambasadora pri Evopskoj uniji, ni ambasadora u Belgiji i ako bi došao zvanični vojni izaslanik, on bi prevazišao nivo diplomatski koji imače država tamo ima kao diplomatsko predstavništvo. Pošto to nije uspelo, onda je doneta odluka da se u našoj misiji pri Evropskoj uniji instalira oficir sa odgovarajućim kvalitetima, znanjem, iskustvima, itd, i da ode u tu ekonomsku instituciju, koja nema mehanizam da može da odbije i ja sam početkom 1995. otišao tamo.

Kako vam je uspelo da vaša prava misija skoro četiri godine ostane neotkrivena? Vi ste neko ko je dekadu pre toga bio jugoslovenski vojni ataše u Alžiru, bili ste i visoko pozicionirani u Generalštabu i u SFRJ i u SRJ. Kako je moguće da u jednom gradu poput Brisela, koji je višestruko obaveštajno interesantan, neko vašeg profila ostane skriven iza maske navodnog savetnika?

To je jedan centar svetskog nivoa, po strukturi međunarodnih institucija koje se tamo nalaze, Evropska unija, NATO itd. Tu je bilo negde između 5.000 i 7.000 ljudi sa diplomatskim statusom. Veliki broj država je imao pet svojih ambasada. Ambasadu pri državi Belgiji (više od 100 ambasada), zatim pri NATO (19 zemalja), zatim ambasadu pri Partnerstvu za mir (32 zemlje), Misiju pri EU (oko 30) i kao peto neke zemlje su imale predstavništvo pri vojnom krilu Zapadnoevropske Unije. Takođe je tamo bio veliki broj vojnih lica, koja su pre svega instalirana u intitucije NATO, ali i na bilateralnom nivou u diplomatskim predstavništvima država, najmanje jedan, a u nekim predstavništvima i do 10 vojnih predstavnika.

Zapravo je to bio jedan ambijent u kome je moglo da se radi na ovakav način kako sam radio ja. Oni su progutali to. Za mene je ostala enigma, da su oni tek, praktično pred pripremu agresije 1998. godine, prvi put započeli zvanično traganje ko sam ja. U to vreme zatražio sam razgovor kod britanskog šefa vojne delegacije pri NATO, u vojnom savetu.

Inače sam potpuno javno odlazio svuda. Pravio sam neverovatnu masku, jednog dana sam u NATO, drugog dana u EU ili u drugim institucijama. Svuda sam se nalazio. Verovatno je nekima bila interesantna moja aktivnost, ali nije tu bilo neke sumnje. Niko me nije pitao jesam li oficir, osim Grka i Rusa. Za njih je to bilo potpuno ogoljeno na način na koji ja tražim frekventno kontakte sa njima, u jednom trenutku su mi rekli za večerom: "Ej čoveče kaži ko si, pa ćemo da radimo dalje sve što treba." I naravno niko od njih me nije otkrio drugima.

Po zahtevu za pomenuti prijem u britanskoj delegaciji, oni su tražili da se zvanično obratim dopisom, notom, po kojim pitanjima želim razgovor. Naravno, ja sam imao lažnu biografiju, to sam proturio i oni su pokazali interesovanje i rekli da će me primiti, a onda su posle toga sporednim kanalima proveravali šta ustvari ja radim u Misiji SRJ pri EU. Ništa oni meni tu nisu mogli, mogli su da me prime ili da me ne prime. Znate li koliko takvih ima koliko sam ja, koliko hoćete. I naravno opet im je dato objašnjenje u skladu sa diplomatsko praksom i pre negšto sam pošao na sastanak poslali su mi, što je bilo neverovatno za mene i za predstavnika ma kog ranga Jugoslavije, specijalnu propusnicu, sa registarskim tablicama mog automobila, za VIP parking i VIP ulaz, tamo gde Solana ulazi.

Tamo su me maltene dočekali kao na prijemu. Bilo je četiri ili pet civilnih diplomata, od kojih sam jednog poznavao dosta dobro i još isto toliko vojnih predstavnika, sa generalom na čelu. Naravno ja sam objasnio zašto sam došao, ne skrivajući da znam za pripremu NATO za agresiju. Rekao sam mi nemamo vojnog diplomatu ovde, ovlašćen sam, kao i druge diplomate, da prikupljam podatke o potencijalnoj agresiji koju NATO priprema. Oni su se malo uzvrpoljili. Pitao sam da li im je čudno što sam došao i onda počinjem da pričam priču koja mi knedle izaziva u grlu, koliko volimo Veliku Britaniju, koliko je istorijski naša veza jaka i tako dalje. Prosto sam video da oni ne znaju ništa i prihvatili su to koliko sam ja oduševljen. Nisam tokom tog sastanka dobio ništa posebno od informacija, ali sam se legitimisao da mogu da ih kontaktiram. Nisu me odbijali, što je interesantno. Odatle sam ispraćen, kao i što sam dočekan, sa podoficirima levo i desno pored tepiha, kao da je došao ne znam ko. To je bilo samo dva ili tri meseca pre očekivane agresije 1999. godine.

Naravno dolazio sam i kod drugih, za koje sam mislio da mi znači, neke od njih sam viđao i napolju, pod različitim okolnostima i na različitim mestima.

Eto, tako sam prošao i moja fotografija nije objavljena ni nakon povratka, samo je jednog dana osvanuo jedan naslov u novinama "Ko je Jovan Milanović?". Krenula su nagađanja, da bi na kraju krucijani odgovor našli. Pa to je potpukovnik koji je bio u Kontraobaveštajnoj službi (KOS), a ja nikada nisam bio u KOS-u, koji je u jednom periodu bio u Alžiru na službi i imao je zadatak da sa Rusima pravi tajne operacije protiv Francuske. Ništa od toga ja tamo nisam radio.

U kom trenutku je vama, našim obaveštajnim strukturama, vojnom i državnom vrhu definitivno postalo jasno da je Kosovo ta neuralgična tačka, koju će NATO iskoristiti za agresiju na Saveznu Republiku Jugoslaviju?

U Generalštab, u Upravu za strategijsko planiranje, analize i procene, došao sam u činu majora 1981. godine, kao jedan od nekoliko ljudi koji su dovedeni po nalogu saveznog sekretara za podmlađivanje kadra. Tu su bili ljudi uglavnom u činu pukovnika, među njima dosta nosilaca spomenice iz 42,43. Praktično sam ušao u centar zbivanja vojske, tamo gde su ratni planovi. Nema ništa ni iznad, ni ispod, ni bitnije i važnije nego tu. Tu sam radio naredne 3-4 godine i istovremeno sa te pozicije završio Školu nacionalne odbrane koja regrutuje generale. U školi nacionalne odbrane sam dobio temu "Potencijalna agresija na Jugoslaviju i psihološki rat na Kosovu“. Taj rad je zadržan kao literatura. Iz tog rada jedno 70 odsto je bila realna procena do čega će zapravo doći na kraju u Jugoslaviji.

Zatim sam otišao u Alžir kao vojni ataše i po povratku iz Alžira, vratio sam se u istu Upravu i bio postavljen za načelnika. Tu sam 1991/92, nakon početka agresije na Irak, bio nosilac projekta "Potencijalna mogućnost agresije na Jugoslaviju, po modelu Zalivskog rata“. I taj projekat je negde stajao stalno prisutan, a onda je počelo i razbijanje Jugoslavije. I 1995. je bila godina u kojoj smo se mi praktično pripremali da će u jednom trenutku težište biti preneto na prostor SRJ. Moj odlazak u Brisel je bio praktično susret sa onim što se tek priprema u sledećoj etapi.

U Lisabonu je 25. maja 1998. održan Samit NATO, na nivou šefova država, sa osnovnom temom "Ugroženost mira na Balkanu", sa podtezama "Represalije koje vrši jugoslovenska vojska i policija nad albanskim stanovništvom" i "Nužnost humanitarne intervencije", na kome je donesena odluka da se NATO pripremi za intervenciju. Tada je bila u pitanju humanitarna intervencija.

Nakon toga je došlo do sastanka ministara inostranih poslova zemalja NATO, početkom juna, pa sastanka ministara odbrane i krajem juna - početkom jula, sastanka načelnika generalštabova. Na sastanku ministara inostranih poslova izdata je direktiva NATO za početak pripreme za intervenciju na prostoru Jugoslavije. Iza toga narastaju odluke tokom juna i jula.

Odmah nakon Samita je održana i jedna velika vežba NATO snaga na trouglu Jugoslavija, Albanija, Makedonija, sa 20.000 ljudi. To je praktično bila uvertira i uvežbavanja albanskih terorističkih snaga za etapu kada treba da uđu kao kopnene snage. Takođe su ušli u naš vazdušni prostor i već tada snimili određeni broj ciljeva, da bi u naredna dva meseca ciljevi bili potpuno definisani i odluka je praktično doneta početkom avgusta.

Nakon saznanja da je odluka o agresiji doneta, šta su bili vaši primarni operativni ciljevi i zadaci u Briselu?

Generalštabu je bio poznat scenario za agresiju. Bio je poznat i okvirni obim snaga. Međutim, nije bio poznat tačan datum. Oni su (NATO) već početkom septembra planirali da krajnji mogući datum početka agresije može biti samo početak oktobra. Zato što su čitavo leto analizirali meteorološke prilike unazad, otkad se prate prilike na tom prostoru, i računali da će ući u jedan period gde su kraći dani, kada nastaju klimatske promene u smislu pojave magle, snega, jer je planinsko područje u pitanju. Smatrali su da je njima potrebno nekoliko dana da završe i da bi najkasnije do sredine oktobra trebalo da stvore scenario za početak. Izdata je direktiva da se pristupi realizaciji tri plana u tri etape. Jedna je da države članice prijave učešće u brojčanom smislu vazduhoplovnih i kopnenih snaga, druga etapa je da se stave u najveći stepen pripravnosti i treća je kada se izda direktiva za početak strategijske operacije, odnosno agresije.

Imao sam informacije da je mogući termin prva polovina ili druga dekada oktobra. Tu više nije bilo nikakve dileme, zato što sam imao i podatke kako se odvija narastanje njihovih snaga. Međutim, oni su imali jedan veliki problem unutar NATO, a to je da jedan deo članica nije imao poverenje u Ameriku i Veliku Britaniju kao nosioce toga, da će to trajati nekoliko dana i da su se plašili da se uvuku u jedno blato, u jedan glib, koji će trajati možda i u toku zime, što je bilo opasno za dobijanje saglasnosti u svojim parlamentima, koji donose odluku. Isto tako i pitanje kakve će posledice biti na u narodu, kakva će reakcija biti. Nisu imali i iskustva, a na kraju nisu mogli ni da onjasne kakav je to interes, recimo jedne Španije, koja je članica NATO, da dođe da bombarduje ili da dovede kopnene snage na prostor Jugoslavije ili recimo Grčke koja ni najmanje nije imala nameru, planirala, niti učestvovala u tom smislu.

To je komplikovalo celu situaciju i oduzelo im je vreme. Bio je problem i sa Nemačkom koja je u to vreme imala parlamentarne izbore i nije bio još uvek konstituisan parlament. Onda je Klinton pozvao lidere dve partije, Demohrišćanske i Zelenih da dođu u Vašington i jednostavno im iščupao uši i rekao im, sazivajte parlament i donosite odluku. Pazite, Zeleni su se čitavo vreme suprostavljali i gađali su jajima one koji su propagirali agresiju, a na kraju su pristali. Joška Fišer je posle bio jedan od ključnih zločinaca i nosilaca strašnih aktivnosti protiv Jugoslavije i pobornik agresije.

Datum agresije sam konačno utvrdio 29. septembra. Otišao sam u NATO, u jednu delegaciju, kod njihovog diplomate na visokoj funkciji, s kojim sam inače bio dugo u kontaktu, pred sam kraj radnog vremena. On me je primio, a ja sam se u jednom trenutku i pokajao što sam došao, bojavši se da sam ušao u neki zamku, ali nisam imao kud i rekao sam idem, to je jače od mene, ja to moram završiti. I pre toga sam imao okvirno termin, ali je bio u okviru 15-20 dana, što je mnogo za naše pripreme i sve ostalo iako su naše snage bile na položajima već. Odmah me je pitao što sam došao, otpustio svoju šeficu kabineta i rekao joj da nam ostavi vino. Video sam da je crven u licu i rekao mi je: "Ajde sedi častim, dobio sam funkciju ambasadora".

Bio sam nervozan, video sam da on ne živi u realnosti i počeo sam da se vrtim oko njega, rekao sam mu da me interesuje Dan D. On je gledao gore u plafon i pitao "je l’ to misliš ovde da ti kažem". Odgovorio sam naravno, sad ili ne znam kad. Vrteo je glavom, sporazumevali smo se mimikom. U jednom trenutku kad sam postao vrlo agresivan on je rekao "dans dix jours" (za deset dana). Odmah sam oduzeo 29. i počeo da brojim. Zaključio sam da je to oko 10. oktobra, na šta me je on prekorio i rekao: "Pa ti si karijerni diplomata, zar ne znaš da Miloševića treba zamoliti da kapitulira, još 2-3 dana je l'?" Onda sam zaključio da je to otprilike 12. oktobar.

Prošlo je radno vreme i kad je trebalo da izađemo, za mene je to bilo jako problematično. Od tog trenutka imao sam samo jedan cilj da što pre javim datum. Tada nisu postojali mobilni telefoni i razmišljao sam kad bih sad imao odakle da okrenem telefon i javim, pa posle nek rade sa mnom šta hoće. Za mene je to bio zadatak koji je trebalo da izvršim i tu nije bilo nikakve dileme. Ja sam tamo otišao sa kartom u jednom pravcu. Pri izlasku je trebalo da prođemo dvoja vrata sa šifrom.

Uveče sam obavestio Beograd da sam išao u kutroaznu posetu NATO posle radnog vremena, nisam otkrivao njegovo ime ni prezime, da će 12. biti zakazan Savet NATO i da će toga dana doneti odluku o agresiji. Beograd je od tog trenutka znao potencijalni datum.

Paralelno sa time sam pokušavao, danima unazad, da dođem do papira sa planom za agresiju. Beogradu je već mnogo toga bilo poznato, da će biti PVO sistemi uništeni, raketni, radarski položaji, aerodromi, najveća skladišta, krupni borbeni sistemi itd. I mogućnost da će u određenoj situaciji doći do proširenja agresije na ekonomski sistem zemlje, ali nismo imali detalje.

Imao sam problem da dođem do dokumenta. Svi su bili spremni da mi daju ceduljicu, koju bi odmah spalili upaljačem, a meni je trebao dokumenat. To je bila ključna stvar da bi država mogla da donese jednu odluku koja je strategijskog karaktera, za odbranu zemlje.

Bonus video:

(Espreso.rs/Alo.rs)

 

Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media