OVI LJUDI SU DIREKTNI KRIVCI ZA STRELJANJE U KRAGUJEVCU: Nadživeli su SVOJE ŽRTVE slobodni, JEDAN SE UBIO

Dana 21. oktobra 1941. godine, od sedam ujutru do 14 časova 21, u Kragujevcu dogodio se jedan od najkrvavijih zločina koje naš narod pamti - masakr nekoliko hiljada đaka, profesora, Jevreja, komunista, običnih građana u Šumaricama.

Povod za streljanja dogodio se nekoliko dana ranije, 16. oktobra 1941, kada je na putu između Kragujevca i Gornjeg Milanovca napadnut je nemački 3. bataljon 749. pešadijskog puka. Postoji nekoliko verzija ovog događaja, i u zavisnosti od toga koju slušate, napad su izvršili ili četnici ili partizani, ali jedno je sigurno - odmazda je bila krvava.

Streljano je bez miliosti 3.000 ljudi, među njima je bilo i 300 kragujevačkih učenika i petnaestoro dece starosti između 8 i 15 godina, prema nekoliko dana ranije izdatoj naredbi glavnokomandujućeg generala okupacionih snaga u Srbiji Franca Bema. On je tražio da za svakog ubijenog nemačkog vojnika ili "folksdojčera" bude streljano 100, a za ranjenog - 50 zarobljenika ili talaca.

Srpske žrtve brutalno su ubijane, a nije loše pristetiti se kako su završili zločinci.

Franc Beme se suočio za optužnicom za masakr u Kragujevcu, među optužnicom za druge ratne zločine.

Nakon što je zarobljen u Norveškoj, izveden je na Talačko suđenje, u sklopu Nakdnadnih nirnberških suđenja, i optužen je za ratne zločine u Srbiji tokom 1941.

Kada se činilo da je njegovo izručenje Jugoslaviji bilo neizbežno, Beme je izvršio samoubistvo skočivši sa trećeg sprata zatvora u kom je bio držan.

General Feldmaršal Vilhelm List pomilovan

Učestvovao je u Prvom svetskom ratu kao oficir. Posle prisajedinjenja Austrije nemačkom Rajhu najpre je bio komandant 5. armijske grupe u Beču, a po izbijanju Drugog svetskog rata komandovao je 14. i 12. nemačkom armijom. Bio je jedan od komandanata prilikom napada na Poljsku 1939, zatim je učestvovao u ratu protiv Francuske i u napadu na Jugoslaviju i Grčku 1941.

Njegove trupe su zauzele Srbiju i Makedoniju i po okupaciji ovih područja postao je vojni zapovednik Balkana. List je bio jedan od naredbodavaca za masovni teror i zločin nad civilnim stanovništvom Srbije. U toku 1942. otišao je na istočni front i komandovao grupom armije A, radi osvajanja Kubana i Kavkaza ali je ubrzo smenjen.

Po završetku rata 1948.god. osuđen je od Savezničkog vojnog suda na doživotni zatvor, ali je 1952. pušten na slobodu.

Major Paul Kenig

Major Paul Kenig, komandant I/724. puka, čovek koji je rukovodio streljanjem, nadmašio je u surovosti i odredbu čudovšne naredbe generala Franca Bemea ''100 za jednog''. I prema ovoj naredbi, za gubitke koje imali, Nemci su trebali da streljaju 2300 ljudi. Međutim, major Kenig, prema podacima sa kojima danas raspolažemo, u ova tri dana izveo je na streljanje 2854 muškarca i žene, od kojih je 2794 streljano, a 62. preživelo.

Oto Deš

Nemački komandant Franc Beme 10. oktobra je izdao naredbu da se za jednog ubijenog nemačkog vojnika strelja 100 ljudi, a za jednog ranjenog pedeset. Po toj računici kao odmazdu trebalo je ubiti 2.300 ljudi. Naredbu je doneo komandant 749. puka sa sedištem u Kraljevu major Oto Deš, a naredbu je potom prosleđena komandantu 724. puka u Kragujevcu majoru Paulu Kenigu. Na predlog krajskomandanta Ota fon Bišofzhauzena odlučeno je da se streljalje izvrši po selima koja su Nemci nazivali „leglima bandita zaraženih komunizmom“, dok je sam Kragujevac bio relativno miran grad.

Oto deš umro je kao slobodan čovek.

Marisav Petrović

Seća li se neko Marisava iz šumadijskog sela Gradac? Marisava Petrovića koji je rođen daleke 1896? Umro je u Minhenu 1974. Ali ne kao gastarbajter, već kao ljotićevac. "Proslavio se" pre ravno 76 godina.

Marisav je po ljudskim, pravnim i božijim merilima bio ratni zločinac. Jer su njegovi ljudi terali sugrađane na stratište. Umro je kao slobodan čovek u Minhenu sredinom sedamdesetih godina prošlog veka.

Većina direktnih krivaca za nečuvene zločine živela je nesmetano svoj građanski život posle rata. Paul, Oto i – Marisav su se svakog jutra budili, obavljali svakodnevne poslove, odlazili na pivce u zapadnonemačkoj posleratnoj, nedovoljno denacifikovanoj državi blagostanja. A njihove su žrtve svakog od tih petnaestak hiljada dana koliko su ih njihovi dželati nadživeli – bile mrtve, pisao je Dojče Vele.

Zato je važno da se setimo kragujevačkih i kraljevačkih žrtava ali i njihovih dželata. Pravda automatski pobeđuje samo u lošim holivudskim filmovima. I jedina pravda kojoj se naknadno možemo nadati jeste – istina. Zapamtimo li svi zajedno gde su civilizacijski procepi, možda ne upadnemo baš prvom prilikom u neki od njih.

Bonus video:

(Espreso.co.rs)