BRANKO JE JEDINI SRBIN KOJI JE PREŽIVEO ČERNOBILJ! Njegova ispovest IZ PAKLA otkrila je mnogo NEPOZNATIH DETALJA
Branko Vlahović, Foto: Printscreen

STRAŠNA SEĆANJA

BRANKO JE JEDINI SRBIN KOJI JE PREŽIVEO ČERNOBILJ! Njegova ispovest IZ PAKLA otkrila je mnogo NEPOZNATIH DETALJA

Bila je poslednja nedelja aprila i grupa tadašnjih dopisnika iz Jugoslavije se dogovarala kako da zajedno provede praznike

Objavljeno: 02.06.2019. 12:34h
  • 8

Mada je do sada snimljeno više dokumentarnih filmova o velikoj katastrofi na sovjetskoj atomskoj centrali krajem aprila 1986. godine, svetska javnost ovih dana ponovo se seća užasa koji je pre ravno 33 godine dobar deo planete doveo na ivicu katastrofe.

Za sve je kriv TV serijal "Černobilj", koji je upravo proglašen za najpopularniji u istoriji – pet nastavaka dobilo je ocenu 9,7, pa je serija bolje ocenjena i od "Igre prestola".

Kako je sve bilo tog proleća, u tadašnjem SSSR i Černobilju, svedok je pisac ovih redaka koji je u to vreme bio najmlađi akreditovani strani dopisnik u Moskvi.

Bila je poslednja nedelja aprila i grupa tadašnjih dopisnika iz Jugoslavije se dogovarala kako da zajedno provede praznike. Veteran među nama, vrlo cenjeni dopisnik Tanjuga Saša Novačić predložio je da odemo u Podmoskovlje na Nikolinu goru na izlet… I kada je procurila prva vest o nesreći odlučili smo da sačekamo službenu informaciju Moskve… Nje, međutim, nije bilo…

Tek posle 36 sati pojavila se prva informacija i to na jednoj lokalnoj radio stanici u Černobilju, gde je spiker saopštio „o privremenoj evakuaciji stanovništva“. Stanovnici gradića Pripjat su autobusima prebačeni iz grada, a bilo im je zabranjeno da sa sobom nose stvari. Glavni TV kanali i radio-stanice, kao i dnevni listovi, ćutali su. Kada je, međutim, vetar doneo radioaktivni oblak do nordijskih zemalja, potvrđena je vest da se dogodila nuklearna katastrofa. I tek, 28. aprila, u 21 sat, sovjetska agencija TASS saopštila je sledeću vest:

- Na černobiljskoj atomskoj centrali dogodila se havarija. Oštećen je jedan od atomskih reaktora. Preduzimaju se mere za likvidaciju posledica. Nastradalima se pruža pomoć. Formirana je vladina komisija.

Zapadne agencije ubrzo su emitovale, ne samo informaciju o katastrofi, nego i kako se kreću vazdušne mase zagađene radijacijom. U tadašnjoj Jugoslaviji je nastala panika i sećam se da su bacane velike količine zelene salate, jer je neko razglasio kako ona najlakše apsorbuje radijaciju. Mi, strani dopisnici smo poslali šture informacije iz Moskve jer, osim kratkih saopštenja, nije bilo detaljnijih izveštaja ruskih medija. Ukrajinske kolege nisu smele da kontaktiraju sa strancima i da kažu ono što znaju.

U takvoj atmosferi niko nije znao koja je prava dimenzija katastrofe. U Kijevu, koji je udaljen svega 110 kilometara od Černobilja, ali i drugim gradovima Ukrajine, kao i u susednoj Belorusiji, praznovao se Prvi maj. Sećam se TV snimaka kako se ljudi sunčaju na obalama Dnjepra. Navodno, da je lično Mihail Gorbačov, tadašnji generalni sekretar KPSS, naredio da se ne odlaže praznovanje Prvog maja u Kijevu kako se ne bi širila panika. Praznovalo se i u Moskvi. Pravu, podrobnu informaciju smo dobili o černobiljskoj katastrofi tek sredinom maja od akademika Jevgenija Velihova, koji je kasnije bio direktor čuvenog atomskog instituta "Kurčatova". On nam je ispričao kako je, u noći između 25. i 26. aprila 1986, eksplodirao četvrti reaktor.

Sovjetske vlasti su angažovale u roku od tri meseca više od 600.000 ljudi koji su učestvovali u saniranju posledica havarije. U toku 1986. od velike doze radijacije umrlo je 28 osoba. Kasnije je od posledica radijacije umrlo njih još 19. Među spasiocima je veoma ozračeno 134 ljudi. Tačan broj stradalih u godinama koje su usledile nije sa preciznom sigurnošću utvrđen.

Na zapaljeni reaktor iz vojnih helikoptera su bacanje vreće sa peskom kako bi se ugasio požar, što je još više podizalo prašinu, pa su posade helikoptera, kao i tadašnji sovjetski snimatelji i novinari gutali radioaktivne čestice. Kasnije su mnogi imali problema sa zdravljem. Među prvima koji je bio u Černobilju bio je moj drug, jedan od urednika u agenciji TASS, Vladimir Itkin, koji je, nažalost, kasnije umro, baš kao i mnogi drugi od posledica radijacije.

Kada su sovjetski stručnjaci i dobrovoljci uspeli da obuzdaju radijaciju i pokriju oštećeni reaktor „sarkofagom“ vlasti su odlučile da pozovu malu grupu stranih dopisanih. Među odabranim je bio i pisac ovih redova. I pre nego što smo stigli do centrale, videli smo posledice radijacije. Visoki borovi i jele su promenili boju, a grane su požutele. Upozorili su nas da se držimo instrukcija i dali nam dozimetre. Obukli smo zaštitnu odeću i dežurni personal nas je uveravao "da je sve sada pod kontrolom". Iako je očigledno želja domaćina bila da nam pokaže da su uspeli da drže pod kontrolom situaciju, ipak nisu skrivali da su posledice strašne. Sećam se da su nas u Černobilju ugostili ručkom. Sugerisali su da jedemo što više mlečnih proizvoda i da pijemo crno vino, jer ono navodno pomaže da radijacija izađe iz organizma.

Posle posete atomskoj centrali seli smo u autobus koji nas je dovezao u grad energetičara Pripjat, koji je udaljen svega tri kilometra od central, a 18 kilometara od grada Černobilja. U Pripjatu je uoči katastrofe živelo 14.000 ljudi, uglavnom energetičara i članova njihovih porodica. Slike koje smo videli pamtiću dok sam živ… bile su zastrašujuće. U gradu je bila zastrašujuća tišina bez ikakvog zvuka – niti cvrkuta ptica, niti laveža pasa, a kamoli ljudskog glasa. Na periferiji je bila parkirana mehanizacija koja je korišćena za sanaciju katastrofe.

Cela oblast, koja je imala oko 100.000 stanovnika, bila je sablasna. Kraj zatrovan radijacijom nisu hteli da napuste samo starci. Ostalo ih je oko 400 u svojim kućama na seoskim imanjima.

Pod užasnim utiskom vratili smo se u Kijev odakle smo poslali prve izveštaje. Tada nije bilo interneta, pa smo snimljeni materijal slali iz Moskve avionima u zemlju da bi se kasnije objavile potresne reportaže. Pisac ovih redova je bio i u maloj grupi stranih novinara koji su pratili suđenje rukovodiocima černobiljske centrale. Sedmog jula 1987. suđenje je počelo u černobiljskom Domu kulture, jer je po tadašnjem zakonu sud morao biti u mestu najbližem onome gde se dogodio slučaj. Optuženi su bili direktor Viktor Brjuhanov, glavni inžinjer Nikolaj Fomin, njegov zamenik Nikolaj Đatlov, zatim načelnik odeljenja četvrtog reaktora Aleksandar Kovaljenko, načelnik smene Boris Rogožkin i državni inspektor Državnog nadzora atomske energetike Jurij Lauškin. Rukovodstvo i operatore optužnica je teretila da su uprkos instrukciji o korišćenju reaktora izveli eksperiment koji je doveo do eksplozije. Nekoliko dana kasnije, 28. jula 1987, Brjuhanov, Fomin i Đatlov su osuđeni na po deset godina, Rogožkin na pet, Kovaljenko i Lauškin na po tri godine.

Što su godine više prolazile, krov na "sarkofagu" je počeo da trune i propušta radijaciju. Zato je rukovodstvo u Kijevu organizovalo međunarodnu pomoć za trajnu sanaciju te atomske centrale, koja je definitivno prestala da radi 15. decembra 2000.

 

(Espreso.rs/ Novosti)


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media