NAJMRAČNIJA TAJNA SFRJ: Da VLAST nije ZATAŠKALA akcident u VINČI 1958. mogla se IZBEĆI KATASTROFA u ČERNOBILJU?
Na sreću izbegnuta je veća katastrofa u Vinči, Foto: Printscreen

zastrašujuća saznanja

NAJMRAČNIJA TAJNA SFRJ: Da VLAST nije ZATAŠKALA akcident u VINČI 1958. mogla se IZBEĆI KATASTROFA u ČERNOBILJU?

Odjedanput, svi brojači bili su zagušeni. Skale koje treba da pokažu visinu radioaktivnosti

Objavljeno: 02.06.2019. 19:00h
  • 71

Dok gledamo veoma popularnu i, po mnogima sjajno urađeni britansku seriju "Černobilj", nakon više decenija pojavljuju se dugo skrivani dokazi tzv. Vinča akcidenta po kojem bi takođe mogla da se snimi serija.

Naime, mnogi koji gledaju britansku seriju čude se kako je tadašnje Sovjetsko rukovodstvo praktično pokušavalo da minorizuje ili potpuno prikrije katastrofu koja je pretila da napravi haos na planeti i odnese mnogo više života nego što jeste. Međutim, slučaj u Vinči nam govori da je to, izgleda, bila praksa u komunističkom, jednopartijskom sistemu.

U svetu poznat kao „Vinča akcident“, čije su posledice bile prvi smrtni slučaj od radioaktivnog zračenja i prvo uspešno lečenje preostalih petoro ozračenih, dogodio se 15. oktobra 1958 godine.

Tadašnja Jugoslavija bila je peta zemlja u svetu koja je razvijala nuklearnu energiju, pa je u Vinči instaliran nulti reaktor. U eksperimentu, čiji je cilj bio da se odredi intenzitet izvora neutrona iz spontanih fisija, učestvovali su tehnički saradnici: Rosanda Dangubić, Draško Grujić, Živorad Bogojević i Stijepo Hajduković, kao i Života Vranić i Radojko Maksić, apsolventi fizike na beogradskom PMF-u, koji su pripremali diplomske radove.

Šestoro mladih istraživača, koji su bili ozračeni smrtonosnim dozama radijacije, sutradan su, zahvaljujući dobrim vezama prof. dr Pavla Savića, avionom JAT-a prevezeni u Pariz u bolnicu Kiri. Zahvaljujući transplantaciji koštane srži, koju je prvi put u istoriji medicine tada obavio poznati lekar Žorž Mate, petoro ozračenih se uspešno oporavilo. Šesti istraživač, Života Vranić (1934-1958), preminuo je mesec dana po dolasku u parisku bolnicu.

foto: Printscreen

Na taj događaj ovih dana podsetio je dokumentarni film pod nazivom „Diploma za Životu“, koji su uradili novinarka Jelena Božović, snimatelj Goran Marjanović i montažer Goran Damljanović iz užičkog dopisništva RTS. Projekciji je prisustvovao Radojko Maksić, jedini živi svedok tog događaja i prvi čovek u svetu kome je izvršena transplantacija koštane srži, sestra i snaha pokojnog Vranića, ambasador Francuske u Beogradu Fransoa Gzavije Denio, saradnici i prijatelji doktora Matea, koji je umro pre dve godine, bivši i sadašnji profesori i učenici Užičke gimnazije i drugi.

Film je premijerno prikazan u Užičkoj gimnaziji, čiji je Vranić bio najbolji đak. Njegove preživele kolege su osnovale Fond „Života Vranić“, kako bi nagradama za najbolje fizičare u toj školi sačuvali sećanje na svog prijatelja.

Reaktor van kontrole

Bila je to prilika da se u razgovoru sa Radojkom Maksićem, jedinim živim svedokom te tragedije, nešto više i detaljnije sazna o uzroku smrtonosnog zračenja u reaktoru.

– Tog 15. oktobra kao i svaki dan došli smo tamo i sve se normalno odvijalo. Odjedanput, svi brojači bili su zagušeni. Skale koje treba da pokažu visinu radioaktivnosti, pokazale su brojeve koji nisu bili čitljivi – svedočio je Maksić, a potom naveo da je njegov veliki prijatelj Života Vranić uspeo da isključi reaktor.

Na molbu da pojasni uzrok tog akcidenta, on je rekao:

Ne bih mogao mnogo o tome da vam kažem. U svakom poslu dođe do neke greške. Kad je u pitanju nuklearni reaktor, onda je to sasvim nešto posebno. Ovde se dogodila situacija da je došlo do ozračivanja koje nije moglo da bude predviđeno i to se pokazalo mernim instrumentima u celom institutu Vinča. Reaktor je izašao iz kontrole – kazao je Maksić, a potom dodao: „Uputio bih vas na ono o čemu je pisao svedok događaja gospodin Hajduković. On je sve to dosta dobro analizirao, jer je najbolje poznavao naš RB reaktor.“

Na pitanje zbog čega se tako dugo o tome ćutalo u našoj javnosti i zbog čega se on nije ranije oglašavao, Maksić je rekao:

Šta da vam kažem? Ćutalo se… takvo je bilo vreme.

foto: Printscreen

Nepažnja ili …

Dan nakon nesreće, Tanjug je saopštio da je „šest saradnika koji rukuju reaktorom bilo izloženo radioaktivnom zračenju iznad dozvoljene doze. Savezna komisija za nuklearnu energiju (SKNE) formirala je posebnu komisiju koja će ispitati ceo slučaj. Saradnicima koji su bili izloženi zračenju ukazana je lekarska pomoć i preduzete su sve mere za njihovo lečenje“.

Međutim, Stijepo Hajduković, u tekstu Svedok događaja, koji je prema njegovoj želji objavljen posthumno 1997. godine u Biltenu Instituta za nuklearne nauke Vinča broj 4/97, navodi da oni koji su rukovali reaktorom i na njemu nastradali, nikada nisu dobili taj izveštaj, iako su ga u više navrata tražili, te da su javnosti samo date paušalne i parcijalne ocene o uzrocima nesreće.

On podseća da Pavle Savić dvadeset godina posle akcidenta piše da su „1958. godine saradnici Instituta preuzeli da konstruišu reaktor nulte snage za eksperimentalne potrebe. Neodgovornim rukovanjem reaktor je izašao iz kontrolisanog stanja i tom prilikom je ozračeno šest lica koja su njime rukovala…“

Hajduković navodi da je profesor Savić, u intervjuu datom NIN-u (broj 1838, od 23. marta 1986) govorio o uzrocima nuklearnog akcidenta i izjavio: „I sa biciklom ako uklonite kočnicu, možete da slomite vrat. A to se upravo dogodilo 1958. godine u Vinči. Nastradali su zbog sopstvene nepažnje, jer su uklonili sve kočnice s instrumenata.“

foto: Printscreen

Isključeni sigurnosni uređaji

Na tu izjavu prof. Savića usledio je Hajdukovićev odgovor u istom nedeljniku (br. 1840 od 6. aprila 1986. godine) za isticanje da je „nuklerani reaktor u Vinči prvi reaktor bez fizičke i biološke zaštite od jonizujućeg zračenja“.

Tehnička rešenja za merenje nivoa teške vode u reaktoru bila su nesigurna. Bila je to jedna obična izbaždarena šipka koja se ručno postavljala na određeni nivo… I najzad, ostali smo bez pisača, odnosno bez automatske kontrole neutronskog fluksa i automatskog zaustavljanja reaktora u slučaju da krene u natkritični režim rada. Alarmni uređaju su, takođe, bili isključeni i to po nalogu rukovodilaca laboratorije, da ne bi dolazilo do eventualnog uznemiravanja i plašenja onih koji rade oko reaktora. Tako je miris ozona u vazduhu bio naša automatika – piše Hajduković i navodi da je „svrha tog svedočenja da se sazna prava istina, da se iz nesreće izvuku pouke kako se nešto slično ne bi ponovilo“.

Hajduković navodi da je od prijatelja dobio isečak iz Politike, odnosno saopštenje SKNE. Ta komisija je konstatovala da je „do tog slučaja došlo izlaskom reaktora iz kontrolisane reakcije“, zbog „uklanjanja elemenata sigurnosti i signalnih uređaja, nemarnosti i nebudnosti lica neposredno odgovornih za rad reaktora i što je toga dana reaktor bio poveren nedovoljno kvalifikovanom osoblju…

foto: Printscreen

S druge strane, Hajduković tvrdi da elemente sigurnosti i sigurnosne uređaje nije uklonio niko od posade, jer to nije bilo u njihovoj nadležnosti, i da je svako od članova posade znao da bi pri takvim uslovima mogao i da nastrada.

Tvrdim da je to uradio neko od istraživača iz laboratorije i da to nije bilo prvi put. Kritičnog dana nismo imali ni pisač, ključni instrument za funkcionisanje sistema za automatsko zaustavljanje reaktora, što je bilo poznato i rukovodstvu – navodi Hajduković, istakavši da su neposredno odgovorna lica za rad reaktora bili dr Dragoslav Popović, nosilac projekta i šef grupe, a njegovi najbliži saradnici: dipl. inž. Nenad Raišić, dipl. fiz. Stevan Takač i dipl. fiz. Hranislav Marković.

Bez dozvole za rad

Svi oni su nam davali zadatke, a mi smo ih disciplinovano izvršavali po onoj staroj – veži konja gde ti gazda kaže – piše Hajduković i dodaje da tog dana u timu nije bio diplomiranih inženjera ni fizičara, te da su kasnije „smenjeni Vojko Pavičić, direktor IBK, i Dragoslav Popović, što ukazuje da je jedan od uzroka loša organizacija posla“.

Uz podsećanje da je reaktor svečano pušten u rad 17. maja 1958. godine, u prisustvu Josipa Broza Tita i drugih zvaničnika, da su novine pisale da je 30. aprila iste godine na Balkanu ostvarena prva lančana reakcija, Hajduković navodi da takvih reaktora, koliko je njemu bilo poznato, do tada nije bilo u svetu, da je bilo ideja da se slični reaktori nulte snage izgrade na univerzitetima, ali da se od toga odustalo posle nesreće u Vinči.

foto: Printscreen

On tvrdi da reaktor u Vinči nije imao dozvolu za rad niti je bio dovoljno bezbedan, jer kako je objasnio, nije predviđao blokadu, „odnosno interlok koji bi onemogućio da se reaktor pusti u pogon ako sigurnosni sistem nije uključen“, da nije postojalo ni pisano uputstvo o rukovanju reaktorom, te da eksperimentu nije prisustvovao dozimetrista, iako su propisi to nalagali.

Poziv Leke Rankovića

Jednoga dana pozvao me je Slobodan Nakićenović, tada sekretar SKNE, i doslovce rekao: „Druže Hajdukoviću, drug Marko predsednik (Aleksandar Leka Ranković) smatra da bi svako objavljivanje bilo kakvih podataka o tome štetilo ugledu Jugoslavije i da bi se to smatralo kao neprijateljski akt.“ Tada je dodao: „Komentarišite kad prođe tridesetak godina, a sada je bolje da ćutite.“ Tu sam poruku preneo svojim drugovima i ćutali smo kao ribe – objašnjava Hajduković zašto su preživeli istraživači morali da ćute.“

Živka Tresač: Velika tajna

– Mi nismo krivi za smrt vašeg sina – govorio je mojoj majci Pavle Savić na sahrani mog brata. Oni su se tako branili. Najviše se obraćao mojoj majci – svedoči Živka Tresač, sestra Živote Vranića, koji je sahranjen u selu Mojsinje kod Čačka, gde je i rođen, a odakle je otišao na školovanje u Užičku gimnaziju, a potom postao i jedan od najboljih studenata PMF u Beogradu.

– To je bila velika tajna. Znali smo da je Života umro od zračenja. Javili su nam ti mladi apsolventi. Čuli smo da su inženjeri otišli na sastanak i ostavili ih bez tih dozimetara. Jedan od njih je uleteo, video koliko je zračenje i viknuo: – Napolje svi, zračenje je veliko! Kažu da je moj brat to isključio - dodaje Vranićeva sestra Živka Tresač.

Jak miris ozona

Istakavši da mu je inženjer Raišić tog dana rekao da ekipa istraživača treba da nastavi eksperiment, iako nema pisača, Hajduković navodi da mu je, pošto je ušao u halu sa reaktorom, Života Vranić rekao da postoji problem da se neutronski izvor spusti u centar reaktora.

Osetio se jak miris ozona. Znali smo da se ozon stvara pod dejstvom zračenja i pri električnom pražnjenju u vazduhu. Tada nam je postalo jasno da je zračenje isuviše veliko i da treba prekinuti eksperiment. Rosa (Rosanda Dangubić, prim. autora) ručnom komandom je spustila kadmijumske šipke i tako je zaustavljen rad reaktora. Otišao sam u susednu prostoriju i telefonom obaveštavao saradnike laboratorije da odmah napuste zgradu, pošto je zračenje povećano. Na dan zračenja nijedan od dozimetrijskih instrumenata za aktiviranje alarma ili automatsku kontrolu reaktora nije bio u funkciji. Nema potrebe da naglašavam da instrumente nismo poskidali mi… Nažalost, komisija je propustila da utvrdi ko je isključivao sigurnosni sistem i zašto se eksperiment uopšte radio kada nije bilo ključnog pisača, sa koga ide signal za zaustavljanje reaktora – piše Hajduković o događajima kritičnog dana.

foto: Printscreen

BONUS VIDEO:

Predsednik u obilasku soba Vojne Gimnazije (KURIR TV)

(Espreso.rs/Danas)

 


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media