HODALA SAM STEPENICAMA SMRTI U MAUTHAUZENU! Logoraši su najviše UMIRALI na njima, a razlog je PRETUŽAN! (FOTO)

Koncentracioni logor Mauthausen bio je najveći nacistički koncentracioni logor za vreme Drugog svetskog rata na području današnje Austrije.

Nalazio se u Mauthausenu, 15 km istočno od Linza i postojao je od 8. avgusta 1938. godine do oslobađanja od strane američke vojske 5. maja 1945. godine.

Sastojao se od glavnog logora i preko pedeset sporednih logora.

Logor Mauthauzen je osnovan 22. septembra 1914. godine, a već u oktobru i novembru iste godine ovde je boravilo 7200 ljudi.

Taj broj se se svakodnevno povećavao. Toliko da su neki logoraši ubijani samo da bi ih zamenile nove buduće žrtve. Maksimum je dostignut dve godine kasnije kada je u "kući na brdu” bilo 40.000 logoraša. Od ovog broja 15.000 ljudi je bilo srpske nacionalnosti. Ukupno je 8256 Srba okončalo svoj živoz u paklu fabrike smrti.

Pretpostavlja se da je broj stradalih u Mauthauzenu, logoru trećeg, poslednjeg stepena, i njegovih 49 podlogora, znatno veći, s obzirom da je ta "fabrika zla" bila, između ostalog, određena i kao jedan od logora za "konačno rešenje jevrejskog pitanja".

Svakodnevica u logoru imala je za cilj uništavanje volje logoraša, sa mučenjima, prinudnim i besmislenim radom, koji bi ubijao logorašima svaki smisao za normalan život.

Čuvari, pripadnici SS-a imali su neograničene ideje u ponižavanju i mučenju logoraša. Logoraši su npr. morali satima mirno da stoje ili u noći 10-20 puta da skaču kroz prozor, da se valjaju u blatu, a nakon toga da peru prljavu odeću.

Tokom epidemije tifusa 1940-41. godine, svaku noć su vršene kontrole da li je neki logoraš "zaradio" vaške. Ukoliko bi pronašli takvog, ugušili bi ga u vodi. Na plakatu sa žutom podlogom, na kojoj je bila crno obojena vaška stajalo je: "Jedna vaška je tvoja smrt."

Najpoznatije mesto za mučenje logoraša bile su "stepenice smrti", njih 186 koje su visoke 31 metar i koje su vodile iz kamenoloma prema logoru.

Naime, tamo su logoraši iz kamenoloma morali da iznose granitne ploče. Na stepenicama je, kroz nesrećne slucajeve, ubistva od strane kapoa i SS čuvara nastradalo stotine logoraša. Čuvari su se zabavljali time da bi logoraše, koji bi u koloni nosili granit, obarali na zemlju, tako da bi padom jedan logoraš oborio drugoga, pa bi se njih nekoliko skotrljalo zajedno sa kamenjem, koji su nosili.

Ove stepenice su bile zatvorene za posetioce logora jer je ocenjeno da su strme i nesigurne. Ipak, ove godine je pristup bio dozvoljen pa smo iskoristili priliku da siđemo ovim ozloglašenim stepenicama.

Vreme je bilo kišovito i hladno pa su samim tim one bile još opasnije.

Pitanje je kako su logoraši uspevali da vuku kamenje u svim vremenskim uslovima, i u dubokom minusu, ali i po velikim vrućinama.

Takođe, na putu pored "Stepenica smrti", na rubu kamenoloma nalazila se 50 metara visoka stena. Čuvari logora bacali su logoraše sa vrha, koji bi ili pali u vodu i udavili se, ili bi se razbili o stene. Prva grupa Jevreja iz Holandije, dovedena na leto 1942. godine bačena je u provaliju prilikom posete Hajnirha Himlera, koji je ovo mesto cinično nazvao "Zid padobranaca".

Nikola Bajić, Srbin iz Velike Graduse kod Siska i Milošev otac je jedan od retkih koji su preživeli ovaj brutalan logor.

Deviza SS vojnika bila je da rad u Mauthauzenu oslobađa, ali odatle niko nije bio oslobođen. Naravno, bilo je onih koji bi uspeli da pobegnu, ali su tu bili lokalni žitelji koji bi bekstvo odmah prijavljivali nacistima. Sreća zatočenika kratko bi trajala, a „nagrada” za pokušaj bekstva bilo je streljanje ili još gore – mučenje najčešće u Guzenu, priča nam Miloš Bajić, član Udruženja logoraša „Mauthauzen” i Nikolin sin.

Kako nam je Miloš prepričao očeve reči, zatočenicima je najgore bilo u toku samog rada u kamenolomu do kojeg je vodilo 186 stepenika smrti.

Često su stradali na putu ka kamenolomu jer su kamene stepenice bile klimave i klizave, a oni su morali da hodaju u drvenim klompama s kamenim teretom na leđima od nekoliko desetina kilograma.

Pored zatočenika su hodali i stražari koji su ih tukli, a tu su bili i „esesovci” s psima. Šmrk hladne vode bio je obavezan. Ko nije imao sreće, taj bi bio bačen s litice u ponor gde se nalazila močvara. Ako preživi, morao bi ponovo uz stepenice, s obaveznim teretom. Onaj koji na putu do vrha zastane ili klone, bio bi dočekan čizmom u prsa – prepričava Miloš očevo iskustvo.

Glavni je logor bio ograđen sa zidom visokim 2,5 metra i dužinom od 1.668 m.

Na vrhu je je bila montirana žica u kojoj je bila struja napona od 380 volti. Izuzetak je bila severna strana logora I, sa barakama broj 5, 10 i 15, koje su bile ograđene ogradom sa električnom žicom. Logor za bolesne bio je ograđen dvostrukom bodljikavom žicom, priključenom na struju visokog napona.

Ukupna površina logora I, II i III sa trgom za smotru bila je 25.000 m2, logor za bolesne oko 15.000 m2, a šatorski logor 16.000 m2.

Na kraju, treba napomenuti da su jedino Mauthauzen i Gusen I logori na teritoriji Evrope koji su nosili oznaku logora trećeg razreda. To je značilo da su namenjeni za istrebljenje političkih neprijatelja Rajha.

Bonus video: