OTAC MI JE DAO BUBREG, UMRO JE DOK SAM BIO U BOLNICI! Nenad je bio na dijalizi, a SPAS JE STIGAO U POSLEDNJI ČAS

Petar Skendžić (69) iz Siriga već 37 godina živi sa transplantiranim bubregom koji mu dao otac.

Priča o borbi za život počela je u njegovoj 28. godini, a ne prestaje ni u 2019. godini.

Espreso vam donosi priču o tome kako izgleda život osobe koja živi sa jednim bubregom koji može svakog trenutka da otkaže.

Nakon što je dobio očev bubreg koji mu je spasao život, Petar je pomislio da je mukama došao kraj, ali borba je tek tada počela.

Petar nam je najpre otkrio kako je sve počelo...

- Isprva sam se osećao malaksalo, a kompletan organizam je otežano funkcionisao. Odmah sam uradio sve moguće analize i brzo su preko krvi i urina ustanovili da ne rade oba bubrega. Brže-bolje je usledila bolnička varijanta lečenja, jer su pokušavali da saniraju i odgode neku ozbiljniju operaciju time što su me prvo poslali na dijalizu - započinje Petar priču za naš portal i kaže da je to saznanje i celokupno iskustvo dijalize za njega kao mladu osobu u 28. godini života bilo veoma traumatično.

Lekari su u problem sanirali tek malo, ali Petar je jedva podnosio dijalizu.

- Samo šest meseci sam bio na dijalizi, kažem samo, jer neke osobe provode na dijalizi po pet, 10 i 15 godina. Međutim, stanje se samo pogoršavalo. To je za mene i moj organizam bila drastična promena i jedna velika trauma. Brzo su me zbog lošeg stanja stavili na listu čekanja za transplantaciju bubrega, ali tada se u Novom Sadu nije mogla obaviti transplantacija. Na donora se čekalo dugo, pritisak na moju psihu je tada bio veliki, a stanje se samo pogoršavalo - priča Petar.

Kako više nije mogao da izdrži stanje koje ga je zadesilo, Petar se odlučio na transplantaciju bubrega i to u Rijeci. Ne samo zbog toga što su njegovi rodom iz Like, već zato što se u Rijeci transplantacija već uveliko izvodila. Dijalize su kaže, bile nešto kvalitetnije, nego kod nas, samo je bilo potrebno naći adekvatnog donora.

U periodu između dijalize u Novom Sadu i pogoršanja zdravstvenog stanja, Petar se oženio i dobio ćerku. Sreća je bila neizmerna, ali je život odlučio da tu sreću odloži na neko vreme. Dijalize je sve teže podnosio, a transplantacija je bila jedini spas.

Petrov otac je tada bez dvoumljenja odlučio da po drugi put, nesebično da svom sinu priliku za novi život. Petar nije tada imao mnogo izbora, te je prihvatio očevu žrtvu, jer su ga lekari tada, umesto na listu za transplantaciju bubrega, stavili na listu otpisanih.

Tako su se otac i sin uputili u Rijeku kako bi spasili jedan život.

Taman kada je smogao snage da ode na operaciju i dobio vetar u leđa, Petru je život zadao novi udarac. Oslepeo je.

- Bio sam vrlo loše, krvna slika je bila uništena, jer se dijaliza u mom slučaju na meni loše odrazila, a spas je došao u zadnji čas. Pre zakazane transplantacije na dijalizi sam bio svakodnevno u trajanju od tri nedelje. Tada mi se polako vraćao vid, ali sam samo razlikovao dan od noći - priseća se Skendžić.

Otac i sin su bili u istoj operacionoj sali sto do stola, jer je najbolje transplantirati bubreg kaže Petar, dok je bubreg još u funkciji. Čim su bubreg uključili u protok krvi, za pola sata je počeo da funkcioniše, što je lekarima ulilo nadu da će sve biti u redu.

Onda je usledilo i privikavanje organizama na novo stanje, ali i oporavak oca koji je vrlo dobro podneo operaciju.

- Otac nakon toga nije imao problema, iako je to teška operacija, on je dobro podneo. Čitavog života se bavio poljoprivedom i dobro je funkcionisao sa jednim bubregom. Svakako je morao da smanji fizičku aktivnost što se negde i podrzumeva - objašanjava nam Petar i nastavlja o svom iskustvu.

Nije sve bilo tako sjajno i bajno nakon transplantacije, jer je život Petra stavio na novi test. Organizam se bunio, pokazivao je znake odbacivanja bubrega, dobio je i povišen krvni pritisak, a ceo taj proces je za njega i njegove bližnje bila nova trauma.

Nakon toga Petar 1985. godine postaje otac i dobija sina, a to ga je ga prilično navelo da ima pozitivan pristup životu.

Sreća je trajala dve decenije, a Petar ponovo zapada u novo depresivno raspoloženje i bitku za život.

Petrov otac se razboleo i pao u krevet na šest meseci. Supruga ga je negovala, a znali su da neće dugo. Ubrzo Petar oboleva od srca, a operacija na otvorenom srcu brzo je zakazana u Sremskoj Kamenici.

- Zbog začepljenja krvnih sudova morali su mi zakazati operaciju na otvorenom srcu. Moj otac je kući ležao u vrlo teškom stanju, a ja sam imao zakazanu operaciju za utorak, a već u četvrtak sam bio u Kamenici. U subotu na noć nisam mogao da spavam, pa sam u 4 ujutru pozvao sina da pitam ima li šta novo u kući. Kao da sam nešto predosetio, sin mi je saopštio bolnu istinu - da mog oca više nema. U nedelju se me pustili na očevu sahranu, a već uveče sam morao nazad u bolnicu - objašanjava Petra drhtavim glasom.

Njegov otac koji mu je podario život ga je napustio, a za Petra je to bio težak udarac. Nije uspeo da vidi oca pre smrti. Oca je sahranio, operaciju je podneo kako tako, a onda je mogao da odahne od nedaća koje su ga snašle.

U krugu svoje porodice dobijao je snagu za dalje.

- Moja sestra i majka su ćuteći kroz sve to prolazile čitavog života bez ijedne reči, a samo one znaju kako su se nosile sa tim, gutale su u sebi, a sigurno im je bilo strašno - kaže ovaj hrabri čovek.

Za sebe kaže da je poprilično servisiran, jer je nakon svega prebrodio i ugradnju pejsmejkera i tri bajpasa, a sada u 2019. godini bori se i sa bakterijama zbog lošijeg imuniteta, a one remete rad bubrega te je primoran da češće kontrole kod lekara.

Iako nam je ispričao ne tako lepu priču o svom životu, u Petrovom glasu se čuje optimizam, a o određenim epizodama iz svog života, ipak priča kroz smeh, jer taman kad pomislimo da je to sve, Petar nas iznenadi novom bolešću.

- Nakon svega sam se posvetio planinarenju, zdravom životu i svojim unucima. Ishrana za mene kao nekog ko ima transplantiran bubreg je specijalna i to su propisane dijete za čitav život, ali se ponekad mora zažmuriti na jedno oko, a Boga mi i na dva - priča kroz smeh ovaj nepokolebljivi čovek koji smatra da malo fizičke aktivnosti dnevno može i te kako popraviti zdravstveno stanje kod čoveka.

Ovaj čovek pozitivnog duha, ne želi da patetiše niti traži da ga neko sažaljeva, a u životu je kaže, normalno da svako od nas ima i plus i minus faze.

- Neko ko me ne poznaje, ne može da primeti da sam prošao kroz svašta u životu upravo zbog mog pozitivnog pristupa. Najvažnije je ne posustati i staviti sebe ispred bolesti, a poziva se na rečenicu iz pesme - kraj života dodir sunca - priča kroz smeh Petar Skendžić.

Dva puta godišnje Petar mora da ide na kontrole, jer procedura tako nalaže, a posebno ističe rad doktorke Nade Petrovic koja pomno prati sve njene pacijente i ima dosta razumevanja, kao i ostali doktori sa nefrologije koji imaju pravi pristup prema pacijentima.

- Imam na pameti da moj bubreg može svakog trenutka da otkaže jer je bubreg komplikovana mašina. Nakon toliko godina smanjuje se mogućnost odbacivanja, ali on nikada ne prestaje i uvek postoji mogućnost da otkaže. Može i noćas da otkaže i da se situacija okrene i da me nema u sekundi, ali i sa tim sam se pomirio - objašnjava Skendžić.

Petar ima dovoljan razog da bude srećan u životu, jer su svi ukućani živi i zdravi. Supruga mu je oduvek bila najveća podrška, decu je uspeo da izvede na pravi put, ima zlatne unučiće voli najviše na svetu, a u Skendžićevoj kući pesma se uvek čuje.

BONUS VIDEO: