SAMO PRESTANITE DA MRZITE I ŽIVOT ĆE VAM BITI MNOGO LEPŠI: Oliver Dragojević je bio vrhunski umetnik, i ništa drugo nije važno!

Velikan hrvatske muzičke scene Oliver Dragojević, umro je juče u splitskoj bolnici, godinu dana otkako mu je dijagnostifikovan rak pluća. Ova vest, nažalost, podelila je srpsku javnost! Dok jedni žale zbog gubitka vrsnog muzičara, onim drugima očigledno ništa nije sveto, pa i u ovakvoj situaciji moraju da izdignu "nacionalnu pripadnost" iznad vrhunskog talenta i umetnosti.

E, baš ti su se drznuli, pa su za Dragojevića rekli da je "legenda mržnje", "ustaša", "džukela", i sve to jer je ostao dosledan svom stavu - da neće doći u Srbiju!

Jeste, čovek je rekao da neće nastupiti u Srbiji, i to je činjenica! Činjenica, na koju svako od nas ima pravo, kao građanin, kao umetnik, naposletku, kao čovek! Ne sećam se da sam nekada čula da je Dragojević imao neke loše reči za Srbe, za Srbiju, da je pominjao da smo "legende mržnje", "četnici", "džukele"! A, možda je imao pravo!

Sećam se samo da nije hteo da se potencira njegovo gostovanje i nastupi u Srbiji, sećam se da je Tanji Peternek Aleksić na pitanje da li će Beograd uvrstiti na listu gradova u kojima će napraviti koncert, rekao da neće.

- To smo završili. Zapravo, tu temu smo završili… Zvali su me puno puta i svaki put sam rekao ne, ja sam mislio da je ta tema završena - rekao je Dragojević u emisiji "TV lica, kao sav normalan svet" i dodao da ne postoji mogućnost da svoje mišljenje promeni. Jeste, to je činjenica, koja boli nacionaliste, i one pune mržnje. A, nikako da se isti ti nacionalisti i mrzitelji sete i one druge činjenice, "da je srpska publika dobrodošla gde god on bude pevao".

- Gde god misle da im nije daleko, neka dođu na koncert. Želim im zdravlje, sreću - rekao je Dragojević, a kao sećanje iz Beograda, pomenuo je da je "bilo dobrih ljudi tamo".

Pitam se otkud u nama toliko mržnje? Pitam se kako bi život tih ljudi izgledao da ne mrze? Pokušavam da nađem reči opravdanja, jer ne želim da sudim. Pokušavam da razumem, jer su mnogi izgubili svoje bliske u ratu, i znam da je i sa jedne i sa druge strane bilo užasa koji su obeležili njihove živote, pa, i živote svih nas! Rat nije nikome ništa dobro doneo, sećanja svih koji su na ovaj ili onaj način preživeli ratna dešavanja ne mogu da budu lepa, i to je istina! Ali, zar ne možemo konačno da pokušamo da prošlost ostavimo u prošlosti, da živimo sadašnjost, i da gledamo u budućnost? Budućnost bez mržnje, bez zlih misli, komentara, postupaka. Zar ne možemo da ne priželjkujemo novi rat? Zar ne možemo da uživamo u onom najlepšem, u muzici, umetnosti, pozitivnoj energiji, bez obzira odakle dolazi, zar ne možemo da širimo ljubav, a da to ne bude sa dozom ironije, cinizma i sarkazma?

Zar ćemo da dozvolimo da takve misli opsedaju našu svakodnevicu, i da zarobljeni u nacionalističkim pričama koje su nas i podelile "živimo život"? Zar ćemo sve pesme Olivera Dragojevića, koje su sigurno obeležile živote svakoga od nas, i njega kao umetnika poništiti činjenicom da posle rata nije došao u Srbiju? Naposletku, zar ćemo čoveka koji je izgubio bitku sa najtežom bolešću, a ostavio nam je toliko poezije, toliko toplih reči utkanih u muziku razapinjati jer nije posle rata održao koncert u Srbiji? Znamo li razloge zašto nije došao? Ne znamo! A ne znamo ih, jer čovek o tome nije želeo da govori, nije želeo da širi ratnu propagandu, mržnju i da izaziva sudbinu! Želeo je da stvara umetnost, pravu umetnost bez političke i ratno - huškačke retorike. Ali, izgleda da mu ni to nije pomoglo da se sačuva, i da živi život jednog umetnika, kako je on samo i želeo.

Kakvi smo to ljudi postali?

Srećom, odrasla sam u porodici gde mesta za mržnju bilo koga ko je drugačije veroispovesti, nacionalnosti, boje kože nije bilo! Zamislite, ja ne mrzim Hrvate, Albance, Rome, Muslimane, Afroamerikance. Ja ne mrzim nikoga i ponosim se time! Hvala mojim roditeljima koji su me vaspitali u tom duhu, hvala mojim roditeljima što su mi ukazali na činjenicu da je bitno samo kakav je neko čovek! Hvala im što mi nikada nisu branili kao detetu da se družim sa Hrvatima, Albancima, Muslimanima, a bilo je takvih situacija u okruženju u kojem sam odrasla. Hvala im što što sam kroz život sama naučila da pravim selekciju, a to nikada nije po rasnoj, etničkoj i nacionalnoj pripadnosti, seksualnoj orijentaciji, veri, polu, već isključivo po dobroti i mržnji koja isijava iz ljudi.

U Hrvatskoj žive i dobri i loši ljudi, baš kao u Albaniji, baš kao i u Srbiji. Zato, nemojte da generalizujete i da sve svrstavate u isti koš, jer ništa nije crno i belo! Radikalni stavovi nikada nisu opcija! Naročito ne u 21. veku, kada treba svi zaista da težimo pomirenju i da gledamo kako da budućnost naše dece bude što manje zatrovana nacionalističkim stavovima! Isto važi i za Srbiju i za Hrvatsku. Za Albaniju takođe!

I, znate šta, Hrvatska je prelepa, Oliver Dragojević je bio sjajan umetnik, a ja imam mnogo prijatelja u Hrvatskoj koje obožavam. Baš kao što ih imam u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, Sloveniji, Makedoniji, Grčkoj, Americi, Nemačkoj, Francuskoj, Maroku, Africi... Znam, to je najveće bogatstvo! Prelep je osećaj kad možeš da uživaš u prelepim plažama Brača, Hvara, Vele Luke i Korčule, Pule, Splita, Lopuda, Dubrovnika, Rijeke, Opatije....baš kao i u stihovima Olivera Dragojevića, Džibonija, Darka Rundeka, Damira Urbana.

Život je mnogo lepši ispod mojih naočara! Ako mi ne verujete, pokušajte samo da ne mrzite nikoga, i već će vam biti lakše! Obećavam!

Bonus video:

PONOVO POMERAMO GRANICE: Emisija KRATKI ESPRESO je MALI KORAK ZA NAS, ali VELIKI KORAK ZA MEDIJE U SRBIJI! (VIDEO)