JOVANA DALA OTKAZ I OTIŠLA NA AVANTURU ŽIVOTA KOJA JE KOŠTALA KAO PROSEČNO LETOVANJE: Za Espreso otkrila DETALJE!

Jovana Piljić jednog dana uradila je ono o čemu mnogi maštaju, a retko ko zaista i ostvari.

Ova hrabra fotografkinja iz Arilja, sa prebivalištem u Beogradu, napustila je posao i smelo se otisnula u avanturu koja će joj zasigurno obeležiti jedan deo života.

Na putu za Santjago, tokom kojeg je prepešačila 280 kilometara kroz Portugal i Španiju, bila je dve nedelje i stekla neverovatno iskustvo.

O ovom svetom putu pisao je Paulo Koeljo. O njemu kruže brojne legende, a veruje se da su na njemu templari sakrili svoje blago.

Put za Santjago, odnosno Camino de Santiago, je sveti put miliona hrišćana godišnje i predstavlja hodočašće svetim putem Jakova.

Predanje kaže da se u katedrali u Santjago de Komposteli nalaze se njegovi zemni ostaci. Danas ovu rutu, osim hodočasnika, prelaze milioni avanturista iz celog sveta.

Na ovaj neverovatan put, Jovana je krenula u septembru, na svoj 28. rođendan. U Srbiju se vratila puna utisaka koje je podelila sa čitaocima portala Espreso.

Otkrila nam je kada i zbog čega je došla na ovu nesvakidašnju ideju i kako su tekle pripreme za odlazak.

- Prošle godine sam volontirala u Portugalu, usput sam učila o njihovoj i španskoj kulturi i tako saznala za put za Santjago. Priča mi se odmah dopala pa sam iz radoznalosti krenula da istražujem po internetu, čitala iskustva drugih, tražila da vidim da li je neko iz Srbije išao. Što sam više istraživala, želja da se upustim u ovu avanturu bivala je sve veća, rekla je Jovana za Espreso.

Mnogi ovaj put prelaze iz različitih motiva: neko ispituje sopstvene granice, neko želi "detoks" od tehnologije i modernog načina života, a neko želi da se izoluje i dobije jedinstvenu priliku da dublje upozna sebe, ali i svet koji ga okružuje.

Put vodi ka Santjagu, gradu na severozapadu Španije, kroz različite rute širom Portugala, Francuske i Španije. Krajnja stanica puta, bez obzira na rutu, uvek je ista - Katedrala Sv. Jakova u Santjagu.

- Postoji preko 10 ruta ali sam se za ovu odlučila baš zato što ide kroz Portugal i to uz Altnatski okean. Uz to, teren je većinski ravan, to mi je bilo od velikog značaja jer nisam u kondiciji za velike uspone, kaže naša sagovornica i otkriva nam šta je sve ponela sa sobom:

- Što se tiče opreme i garderobe-minimalno. Sve što spakujete morate da nosite na leđima, tako da sam ponela samo par kombinacija. Jedan set odeće oblačim danas, drugi sutra a treći je rezerva. Inače, odeća se svaki dan pere na ruke. Pored toga tu su i patike za trčanje i jedne udobne sandale. Ranac na leđima tokom puta postaje simboličan, sve što spakujete morate da nosite 280 kilometara i to je jedna vrsta testa, međutim, dosta ljudi nije u stanju da se odrekne mnogih stvari i svesno sebi otežava put. Moj jedini "luksuz" je bio fen za kosu.

Troškovi za avanturu života kao prosečno letovanje

Jovanina polazna tačka bio je grad Porto. Tokom 15 dana pešačenja, imala je svega dva dana pauze.

Prisetila se da je najveći izazov bio sam početak, ali je uspela da pomeri granice izdržljivosti tako što je ispred sebe stavljala manje ciljeve.

- Uzevši u obzir da sam na put krenula totalno fizički nespremna, sam početak je bio veliki izazov. Prvih par dana sam pred sebe stavila manje kilometara, kako bih se postepeno navikla na tempo i na težinu ranca na leđima. Pravila sam česte pauze da se ne bih premorila u samom startu. Psihički je možda bilo i teže jer sam bila svesna da, iako je teren ravan, put nije šala i da me čeka ozbiljan zadatak, ali čim sam prepešačila prvih par dana shvatila sam da su strahovi ostali negde iza, na prvim kilometrima, priča Jovana za Espreso.

Na svakih par kilometara je prolazila kroz naseljeno mesto u kome ima kafić, restoran i prodavnica.

- Ručam uglavnom u restoranima u koje idu lokalci, tu uvek postoje povoljni meni obroci za hodočasnike, dok doručak i večeru spremam sama u smeštaju (namirnice kupim u supermarketu), kaže Jovana i osvrće se na troškove koje je imala tokom putovanja:

- Troškovi variraju od osobe do osobe, ja sam odlučila da spavam u hostelima za hodočasnike (tj. samo za ljude koji pešače za Santjago), u nekim hostelima se noćenje plaća kroz donaciju (u kutiju ubacite koliko možete, uglavnom se ostavlja oko 10 evra), dok je u drugima cena fiksna, ali uglavnom ne prelazi 15 evra. Ako se odlučite da spavate u hotelu cenu možete da pomnožite sa 5. Doručak i večeru sam pravila sama a namirnice sam kupovala u supermarketu i to je bilo veoma povoljno, dok sam ručak jela u restoranu. Većina lokalnih restorana na putu ima ponudu za pešake, tako da ćete za oko 10 evra dobiti poptun obrok, uključujući piće i dezert. Tako da sam trošila oko 30-35 evra dnevno, uključujući hranu i smeštaj. Kada podvučem crtu, ova avantura me je koštala kao prosečno letovanje.

Za Camino de Santiago vezuje se i specifičan smeštaj - alberge.

- Alberge na španskom znači sklonište i uzevši u obzir minimalizam koji vlada u uređenju hostela tog tipa-zapravo i jeste sklonište. Tu ćete dobiti osnovno, krevet, jastuk, ali na primer, pokrivač ne tako često. To nikome ne predstavlja problem jer svi sa sobom nosimo vreće za spavanje. Sve ostalo je kao i u drugim hostelima, pronaći ćete kuhinju, dnevni boravak za opuštanje... U ovim hostelima često ne postoji opcija rezervacije već funkcionišu po principu ko prvi dođe-dobija krevet, sve do popunjavanja kapaciteta. Takođe, pravilo je da možete prespavati samo jednu noć, kako bi se kreveti oslobodili za hodočasnike koji pristižu sledeći dan. Naravno, spavanje u albergeu nije obavezno, svako ko pešači može izabrati i bilo koji drugi vid privatnog/hotelskog smeštaja, navodi naša sagovornica.

Poznanstva kao dar svakog putovanja

Jovana kaže da nije doživela ni jednu neprijatnu situaciju i da se u svakom delu puta osećala bezbedno, kao i u smeštaju.

Prisetila se najlepših trenutaka i predala koji su je fascinirali. S obzirom na to da je profesionalni fotograf, od lepote pejzaža, nije znala gde pre da usmeri svoj objektiv.

- Neki od predela su bili kao na filmu, peščane plaže koje su kilometrima prazne, uspavana ribarska sela u Portugalu, pašnjaci Galicije puni konja... pejzaži kao iz bajke su se nizali iz dana u dan. Kada se osvrnem nazad, iako kratak, ovaj put je bio ispunjen neverovatnim iskustvima, od početne psihičke borbe sa samom sobom, preko fizičkih izazova, do zanimljivih poznanstava i priča i na kraju, samog dolaska na cilj... to je za mene bilo jedno veliko životno iskustvo i nešto što ću zauvek pamtiti, navela je Jovana za Espreso i dodala da je poznanstvo sa drugim pešacima najlepša stvar koja joj se desila:

- Često se dešavalo da iste ljude srećem više puta tokom pešačenja pa su mi se tako putevi tri puta ukrstili sa jednim starijim bračnim parom iz Južnoafričke republike. Treći put smo se ispričali i bolje upoznali i dan danas smo u kontaktu.

Lep utisak na nju je ostavilo i lokalno stanovništvo koje zrači dobrodušnošću i srdačnošću.

- Lokalci su veoma ljubazni i uvek spremni da pomognu. U ruralnim sredinama sam uglavnom sretala starije stanovništvo, oni se ozare kada neko prođe kroz njihovo selo, obavezno nam požele srećan put i žele da čuju odakle ste pošli, iz koje zemlje idete, jeste li umorni... Iako oni ne pričaju engleski, a meni španski i portugalski nisu jača strana, uspeli smo da se sporazumemo. Par ljudi mi je ostalo u sećanju, onih koji su ostavili svoje obaveze po strani kako bi mi pomogli, par puta sam promašila putokaz i skrenula na pogrešnu stranu i uvek se našao neko od lokalaca da mi pomogne, kaže Jovana.

Dolazak do cilja, odnosno u Santjago bio je najlepši i najteži deo avanture. Tada je prešla preko 30 kilometara. Osim nje, do katedrale je tog dana došlo 3.000 pešaka- avanturista, sportista, vernika i ateista.

Sve impresije i važnost ovog puta sumirala je u jednoj rečenici: "Sve što treba da znate jeste da je na put otišla jedna osoba, a vratio se neko potpuno drugi."

Zahvalna porodici i prijateljima na neizmernoj podršci

S obzirom na to da je u pitanju zahtevan i dalek put, Jovanina porodica nije lako prihvatila njenu odluku ali podrška nije izostala. Zahvalna im je na velikoj podršci koju su joj pružali tokom svakog dana putovanja.

- Porodici je teže palo da procesuira moju odluku, iako su navikli da često putujem, ovaj put je za njih predstavljao veliki stres jer sam se odlučila da idem sama. Javila se klasična, i pre svega normalna, roditeljska briga za dete, da li će mi se nešto desiti, da li će se naći neko da mi pomogne, šta ako se povredim... Nakon dosta objašnjavanja i prelaženja preko plana pešačenja bilo im je lakše i dali su mi punu podršku. Prijatelji su mi bili veliki vetar u leđa jer su me u samom startu podržali i pratili tokom celog puta. Zahvalana sam i porodici i prijateljima što su me bodrili svaki dan, navela je Jovana za Espreso.

Na kraju razgovora, naša sagovornica je dala podršku svima koji maštaju o sličnoj avanturi.

- Najvažniji savet je dobro izučiti sve rute i izbrati onu koja najviše pogoduje vašoj fizičkoj spremnosti. Spakujte samo osnovno i spremni ste za put. A svi strahovi i nedoumice će nestati kada se probije led, nakon par dana pešačenja. Srećan put!

Jovana je aktivna na Instagramu i TikToku gde često deli zanimljive snimke i fotografije sa svojih putovanja.

Veran saputnik bio joj je samo jedan ranac, a čemu su sve svedočili tokom 280 kilometara pešačenja po Pirinejskom poluostrvu, pogledajte u sledećem video zapisu:

Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.

Bonus video:

(Espreso/ Marina Letić)