STEVAN IZ VRANJA JE DOBITNIK PRESTIŽNE NAGRADE ZA SVOJ ROMAN: Svako ko ga pročita će biti BOLJI ČOVEK bar za 1%

"Ja radim kao profesor verske nastave. Moj rad sa decom zavisi od fonda časova. Pun fond časova obuhvata dvadeset časova nedeljno. Predajem i u osnovnim i u srednjim školama. Kao što ove godine na primer predajem u dve srednje i u jednoj osnovnoj školi. Predajem uglavnom učenicima od 5. do 8. razreda. Takođe, predajem i mlađim učenicima.", započinje svoju priču Stevan Milošević (36) iz Vranja, profesor verske nastave.

Stevan je dobitnik nagrade "White Ravens" za njegov prvi roman "Pismo iz Verzuniuma" u izdanju izdavačke kuće Pčelica.

"Za svoj prvi roman dobio sam prestižno međunarodno priznanje oznaka za knjigu ,,White Ravens”. Samo to priznanje svrstava moju knjigu u katalog najboljih knjiga koje su objavljene tokom 2022. godine za decu i mlade. Sav taj izbor knjiga sačinjava Međunarodna biblioteka za decu u Minhenu. Oni svake godine izdvajaju najbolje knjige za decu i mlade i ove godine je meni pripala čast da izaberu moju knjigu", kaže Stevan Milošević.

U romanu Stevana Miloševića ,,Pisma iz Verzuniuma” dečak u svojoj sobi gradi svet od mašte, svoj sopstveni univerzum ili ver-zu-ni-um, kako ga on naziva.

"Sama knjiga govori o životu dečaka koji ima određenu vrstu invaliditeta. On živi u nekom svom svetu, otuda i ta igra reči u samom naslovu mog romana "Verzunium" što je reč sastavljena od slova koje čine reč: "univerzum". To je zapravo njegov univerzum, njegova mašta. Ono što mi je bilo interesantno tokom pisanja knjige jeste da sam u jednom trenutku primetio da moj glavni junak nema ime. Tako da mi se sama ta reč kao naslov knjige dopala jer je to poruka da bilo ko može biti on i da on može biti bilo ko.", objašnjava Stevan.

Milošević pokušava da predstavi dečaka izvan njegovog fizičkog invalidiiteta, onakvim kakvim on zapravo jeste kao i ceo njegov šarenoliki svet koji je izgradio. Kako dodaje, postoje ljudi u realnom životu koji nemaju neku formu fizičkog invaliditeta, ali su duhovno neispunjeni.

"Trebamo podizati svest o ljudima sa invaliditetom. I oni su među nama, i oni su ljudi i trebamo im pomoći. Što se tiče mog glavnog junaka u knjizi, ja ga nisam prikazao kao osobu koja jadikuje nad svojom sudbinom, on ima fizičku formu invaliditeta, ali ne i duhovnu. U tome je taj lik veći jer u stvarnom životu ima mnogo ljudi koji nemaju fizički invaliditet, ali imaju duhovni. Moj junak svedoči o tome da ono što izgradimo u nama nas određuje u svetu koji nas okružuje", kaže on.

Budući da je njegov glavni junak dete koje ima formu invaliditeta, on smatra da su priče o osobama sa ovim problemom jako bitne i da svako u svojoj sferi može da pomogne tim ljudima. Novinari svojim tekstovima, književnici svojim knjigama, slikari na slikama, a fotografi svojim fotografijama.

Stevan je želju za pisanjem dobio sasvim slučajno, niz životnih okolnosti su se tako namestile da on bude autor knjige i smatra da "sama ideja bira autora, a ne ona njega".

"Mislim da je odluka donela mene da pišem knjigu (smeh). Ja sam inače čovek koji ne voli da ima kontrolu nad apsolutno svim što se događa u životu. Stvari u životu uvek dolaze spontano, jednostavno ne može neko samo da kaže: "Ja ću sada da sednem i napisaću knjigu", stvari ne funkcionišu tako. Ideja bira umetnike. Sama ideja bira pisca, muzičara, slikara, a ne obratno. Najvažnije je da onaj ko je izabran, da je u sposobnosti da prepozna taj trenutak i da se okrene ka toj inspiraciji i da ona ne izbledi. Da je zabeleži i onda kada se osami da upravlja tom idejom i da stvara delo", priča Stevan.

I pored toga što on piše romane za decu, on piše i knjige za odrasle, ali lakše mu je da piše decu jer tu on može, kako kaže, "da se igra".

"Lakše mi je da pišem deci jer tada mogu da se igram i najlepši mi je kompliment koji dobijem od svojih ukućana "pravo si dete". Dok književnost za odrasle je mnogo drugačija i ozbiljnija i u njoj nema dovoljno prostora za igru.", tvrdi on.

Anegdota sa predstavljanja knjige

Stevan se prisetio jedne neobične situacije prilikom posete jedne škole, kada su učiteljica i đaci pogrešno očekivali da je on kao autor osoba sa invaliditetom.

"Sećam se kada sam prilikomj posete jednoj školi, prilikom ulaska u učionicu, primetio da me učiteljica i đaci čudno gledaju. Prvo sam pomislio da mi nisu možda iscepane patike? Sagnuo sma se i video sam da je sve u redu. Zatim sam pomislio da se nisam možda negde umazao, međutim nisam. A onda kada sam pitao učiteljicu zbog čega me tako svi čudno gledaju, odgovorila mi je "Stevane mi smo mislili da ste vi autor u invalidskim kolicima". Eto, toliko sam verodostojno opisao život jednog dečaka invalida da su moji čitaoci posumnjali da sam i ja u istoj situaciji (smeh)", priseća se Stevan.

Što se tiče pisaca početnika, Stevan ih savetuje da je potrebno da što više čitaju jer je "čitanje ono što određuje pesnika i pisca", kao i da se na taj način "otvaraju novi svetovi i novi vidici" jer je "svaka knjiga svet za sebe".

Bonus video:

(Espreso/Miloš Dojčinović)