NJEGOŠ JE OVU PESMU KRIŠOM PISAO, MNOGI SU MU ZAMERILI: Bila je i "ZABRANJENA" a otkriva NAJBOLNIJU TAJNU

Petar Petrović Njegoš je jedan od najvećih filozofa i pesnika ovih prostora, a ove godine se navršilo 210 godina od njegovog rođenja. Iza sebe je ostavio značajna dela koja se i dalje čitaju.

Književni kritičari, kao i ljubitelji poezije slažu se da je najbolja pesma Petra II Petrovića Njegoša „Noć skuplja vijeka“.

Nju kao jedinu Njegoševu ljubavnu pesmu prate brojna tumačenja i intrigantni zaključci.

Priča kaže da je pesma nastala najverovatnije 1844. u Perastu gde je vladika jedno vreme boravio.

Savremenici su zabeležili da je u susedstvu živela devojka koja se zagledala u prelepog vladiku, a i da on „ne preziraše te poglede”. Vladiku je privuklo što nije bila „plašljiva jarebica”, kao tadašnje crnogorske devojke, već je bila „žena mlada, ali soko sivi”. Ne zna se kako se ta lepotica koja je ovladala srcem crnogorskog vladara zvala, ali zna se da je vladika kasnije napisao svoju jedinu ljubavnu pesmu koju je kasnije nosio i skrivao ispod svešteničke mantije „na strani srca”.

Nakon što se pisalo da je Njegoš lično spalio svoju jedinu erotsku pesmu, ona je ipak nađena u njegovoj književnoj ostavštini i objavljena je 1913. u Bosanskoj vili.

Iako nije priličilo da vladika piše ljubavnu poeziju, iz sećanja Ljube Nenadovića, koji je putovao po Italiji kad i Njegoš, saznalo se kasnije da su za vladikom uzdisale mnoge otmene dame. Ni sam vladika Njegoš, iako predan obnovi i modernizaciji crnogorske države, a duhom posvećen svojim delima i zavetovan na celibat, nije ostajao ravnodušan prema ženama.

Ova pesma, bez sumnje, predstavlja potpuno drugačiju tvorevinu od svega što je Njegoš napisao. Lirska bravura pisana u 64 šesnaesteračka stiha, koja govori o noći vrednijoj od čitavog života, nenadmašno opisuje susret dvoje mladih, jednog duhovnika, „pustinjaka”, zamišljenog mladića koji uživa u lepotama jedne primorske noći, pod „plavom Lunom” i jedne „vile” koja se odnekud pojavljuje pred njim.

Da li je „Noć skuplja vijeka” Petra II Petrovića Njegoša izmaštana ili doživljena, danas je malo važno. Da li je vladika prekršio svoj zavet i zaista doživeo „cjeliv jedan noći cjele” sa mladom divotnicom kojoj bi „da i sve slave”, takođe nikad nećemo saznati, piše Bašta Balkana.

Slučaj ili proviđenje učinili su da pravoslavni vladika, „pustinjak cetinjski“, ispeva jednu od najlepših ljubavnih pesama srpskog jezika. Sasvim je očigledno da je pesnik, pri tome, bio potpuno svestan da piše „zabranjenu pesmu“, da pravi opasan iskorak iz osveštanog reda koji može ugroziti njegov vladičanski i vladarski autoritet.

To je jedno od retkih njegovih dela – svakako jedino značajno – koje nije želeo da objavi za života. Prestupnički karakter pesme jasno je video i neko od njegovih najbližih saradnika ili srodnika, koji je pravio ispravke u samom tekstu pesme, dodajući u naslovu deo Paris i Helena i prevodeći lične oblike zamenica i glagola iz prvog u treće lice. Ova „dobronamerna neukost“ očigledno je imala za cilj da pesmu odmakne od ličnosti pesnika i da njenu erotsku inspiraciju potpuno izmesti u literarnu ravan, piše Duško Babić.

Sudeći po svemu što se kasnije događalo sa ovom pesmom, po načinu na koji je tumačena, i autor i „neuki popravljač“ bili su u pravu. Kritika je ovu čudesnu, tajanstvenu pesmu pojednostavljivala do vulgarnosti, svodeći je na puku biografsku činjenicu.

Mada i površno čitanje pesme pokazuje da su stvarnosni elementi pretopljeni u religiozne i mističke slike i značenja, da je pesma spoj „sakralnih i seksualnih putanja“, njeni tumači su je uglavnom svodili na tajnu ljubavnu ispovest, neretko i na pesnikovu „osvetu“ krutim patrijarhalnim i crkvenim pravilima koja su ga lišila jedine istinske sreće – ljubavnog zagrljaja žene.

Lični, iskustveni momenat ne može se zaobići u tumačenju ove pesme, ali njenu dubinu i umetničku snagu ne možemo dosegnuti ako ne razumemo psihološke, estetske, mitske i duhovne korene i pokretače njihovog spajanja. Njegoševa pesma pripada prostoru „erotske mistike“ i izvan njega se ne može razumeti.

A kako kaže dr Dušan Pajin, profesor filozofije umetnosti i estetike na Univerzitetu umetnosti u Beogradu, u Njegoševoj pesmi mi vidimo – ne iskustvo prolaznosti i nedohvatljivosti lepote – ne žudnju čoveka koji beznadežno čezne, nego jedno osećanje bezuslovnog ispunjenja, savršene punoće i namirenja duše lepotom i sjedinjenjem sa drugom dušom, u toj noći koja vredi kao ceo život, ili više nego ceo život. Kako veli pesnik, smrtnik ovde kuša nešto na čemu bi mu pozavideli i besmrtnici:

”Zavid’te mi, svi besmrtni, na trenutak ovaj sveti!”

Dakle, mi vidimo da se ova Njegoševa pesma otima tumačenjima da je poetska fantazija frustriranog vladike i monaha i nadilazi i standardna ograničenja ljubavne poezije. Ona govori o ispunjenju koje nadilazi svaku prolaznost, o iskustvu koje je večno, bezuslovno, apsolutno.

Ova noć za pesnika vredi više nego čitav život ne zato što su seksualnost i erotika retki u njegovom životu, pa ih on sad precenjuje, nego zato što se u toj noći njemu otkriva lepota kao apsolut, kao ”savršenstvo tvorenija, tainstvene sile bože” – kroz lepotu ambijenta i lepotu žene.

Pročitajte pesmu.

"Noć skuplja vijeka"

La douceur de l’haleine de cette deesse surpassait tous les parfums de l’Arabie heureuse

Plava luna vedrim zrakom u prelesti divno teče

ispod polja zvjezdanije u proljećnu tihu veče, siplje zrake magičeske, čuvstva tajna neka budi, te smrtnika žedni pogled u dražesti slatkoj bludi. Nad njom zv’jezde rojevima brilijantna kola vode, pod njom kaplje rojevima zažižu se rojne vode; na grm slavuj usamljeni armoničku pjesnu poje,

mušice se ognjevite ka komete male roje. Ja zamišljen pred šatorom na šareni ćilim sjedim i s pogledom vnimatelnim svu divotu ovu gledim. Čuvstva su mi sad trejazna, a misli se razletile; krasota mi ova boža razvijala umne sile. Nego opet k sebe dođi, u ništavno ljudsko stanje,

al’ lišeno svoga trona božestvo sam neko manje; pretčuvstvijem nekim slatkim hod Dijanin veličavi dušu mi je napojio – sve njen v’jenac gledim plavi, O nasljedstvo idejalno, ti nam gojiš besmrtije, te sa nebom duša ljudska ima svoje snošenije! Sluh i duša u nadeždi plivajući tanko paze

na livadi dviženija – do njih hitro svi dolaze! Rasprsne li pupulj cv’jetni ali kane rosa s struka – sve to sluhu oštrom grmi, kod mene je strašna huka; zatrepte li tice krila u busenju guste trave, strecanja me rajska tresu, a vitlenja muče glave. Trenuć mi je svaki sahat – moje vreme sad ne ide;

sile su mi na opazu, oči bježe svud – da vide. Dok evo ti divne vile lakim krokom đe mi leti – zavid’te mi, svi besmrtni, na trenutak ovaj sveti! Hod je vilin mlogo dični na Avrorin kada šeće, od srebrnog svoga praga nad proljećem kad se kreće; zrak je vile mladolike tako krasan ka Atine,

ogledalo i mazanje preziru joj čerte fine. Ustav’ luno, b’jela kola, produži mi čase mile, kad su sunce nad Inopom ustaviti mogle vile. Prelesnicu kako vidim, zagrlim je kv bog veli, uvedem je pod šatorom k ispunjenju svetoj želji. Pri zrakama krasne lune, pri svjećici zapaljenoj

plamena se spoji duša ka dušici raskaljenoj i cjelivi božestveni dušu s dušom dragom sliju. Ah, cjelivi, boža mana, sve prelesti rajske liju! Cjelitelni balsam sveti najmirisni aromati što je nebo zemlji dalo na usne joj stah sisati. Sovršenstvo tvorenija, tainstvene sile bože, ništa ljepše nit’ je kada niti od nje stvorit može! Malena joj usta slatka, a angelski obraščići – od tisuće što čuvstvujem jednu ne znam sada reći! Snježana joj prsa okrugla, a strecaju svetim plamom, dv’je slonove jabučice na njih dube slatkim mamom; crna kosa na valove niz rajske s igra grudi… O divoto! Čudo smrtni ere sada ne poludi! B’jela prsa gordija su pod crnijem valovima no planina gordeljiva pod vječnijem snjegovima na izlazak kad je sunca sa ravnine cv’jetne gledim, kroz mrežicu tanke magle veličinu kad joj sl’jedim. Igram joj se s jabukama – dva svijeta srećna važe, k voshištenju besmrtnome lišenika sreće draže; znoj lagani s njenom kosom s zanešene tarem glave… Druge sreće, malo važne, za nju bi da, i sve slave. Ne miču se usta s ustah – cjeliv jedan noći c’jele! Jošt se sitan ne naljubih vladalice vile b’jele; svezala se dva pogleda magičeskom slatkom silom, kao sunce s svojim likom kada leti nad pučinom. Luna bježi s horizonta i ustupa Febu vladu, tad iz vida ja izgubim divotnicu moju mladu!

Bonus video:

(Espreso/Nova)