INTERVJU DRAŽEN DALIPAGIĆ: Pitajte Džordana kako mu je bilo da igra protiv mene! Crnogorci, nemojte da nas obrukate
Dražen Dalipagić, Foto: Filip Plavčić

EKSKLUZIVNO ZA ESPRESO!

INTERVJU DRAŽEN DALIPAGIĆ: Pitajte Džordana kako mu je bilo da igra protiv mene! Crnogorci, nemojte da nas obrukate

Sa jednom od najvećih živih legendi jugoslovenske i srpske košarke prošli smo kroz mnoge teme poput aktuelne reprezentacije, Svetskog prvenstva, Crnogoraca, Drim Tima, Majkla Džordana, njegove igračke karijere, prelaska u Crvenu zvezdu...

Objavljeno: 24.08.2019. 15:00h
Aleksa Radosavljević
Aleksa Radosavljević
Novinar rubrike Sport
  • 387

Zlato, srebro i dve bronze na Svetskom prvenstvu, zlato, srebro i bronza na Olimpijskim igrama, tri zlata, srebro i bronza na Eurobasketu sa reprezentacijom Jugoslavije...

Sasvim je dovoljno za početak ovog intervjua sa možda i najvećom živom legendom jugoslovenske i srpske košarke - Draženom Dalipagićem.

Sa popularnim Prajom smo seli u jednom parkiću na Novom Beogradu, kako bismo porazgovarali o aktuelnim temama iz košarkaškog sveta, ali i vratili se u neka stara, zlatna, davno prošla vremena srpske igre pod obručima, čiji je on neposredni svedok.

Dražen Dalipagić
Dražen Dalipagić foto: Filip Plavčić

S obzirom na to da dugo nije davao intervjue, jer kako sam kaže, to ga više ne zanima, potrudili smo se da prođemo kroz što veći broj tema, kako naši čitaoci i gledaoci ne bi za nešto ostali uskraćeni.

Pošto je osnovni povod razgovora reprezentacija Srbije, pa i Crne Gore na Mundobasketu, kako vidite šanse te dve ekipe u ovoj možda nikad jačoj konkurenciji?

- Pokazali smo u pripremama da možemo da budemo dosta kompetitivni. Imamo dosta dobru ekipu i po kvalitetu i po imenima. Sada je na Saletu Đorđeviću da to ukomponuje, napravi tu neku hemiju kako bi igrači funkcionisali dobro jedan sa drugim. Imamo takve košarkaše koji pored fizičkih kvaliteta imaju i dobre glave, normalno je da se napravi dobra hemija.

Da li biste imali neki savet za selektora zbog vašeg velikog iskustva?

- Ne, ne dajem nikakve savete, posebno Đorđeviću, koji je osvojio tri srebrne medalje na tri velika takmičenja. Ne bi bilo ljudski ni normalno da ja njega savetujem. Jedino što mogu da mu kažem je da bude srećno i berićetno.

Šta očekujete od Crnogoraca?

- Ne očekujem ništa. Da se bore dobro i da nas ne osramote. Ja volim Crnogorce, da ih gledam, slušam, da se družim sa njima, ali oni nemaju ekipu kakvu imaju mi. Voleo bih da prođu što mogu dalje. Svesni su oni svojih kvaliteta. Samim dolaskom tamo treba da su zadovoljni, ali ja im želim svu sreću ovog sveta!

Mnoge reprezentacije pate zbog povreda koje se dešavaju. Da li je to tako bilo u vaše vreme ili je kriv ovaj nehumani kalendar?

- Bilo je toga i u naše vreme, nemojte da mislite da nije, samo se mnogo manje pisalo o tome. Još smo mi bili mnogo tvrđi kao igrači, mi nismo počinjali sa košarkom u sedmoj godini. Ja sam prvo igrao fudbal, jačao noge, pa onda i neke druge sportove. Ovi dečki, što bi rekli, su fizički nenaviknuti na neke ekstremno jake napore, kao što smo mi bili. Oni su naučili košarku od malih nogu, ali njima je problem što gro tih igrača nikad na betonu nije igralo košarku, niti fudbal. Oni su odmah igrali na parketu, a nama su noge pucale na betonu igrajući basket. Mnogo je utakmica i u Evropi i NBA ligi, tako da igrači zbog toga pate. Odigrate 70-80 utakmica, pa morate dva meseca na pripreme. Normalno da će da dođe do povreda. Šta ćemo sa Teodosićem, evo već drugi put zaredom ne može da igra za reprezentaciju jer se povređuje. Šta ćemo sa Gagijem Milosavljevićem? Ovi naši navijači znaju da napadaju na društvenim mrežama kada neko otkaže, a šta ćemo sada sa Gagijem. Drugi put je povredio isto koleno, možda mu se karijera završi. Tako je bilo sa Vujanićem. Ljudi u ovoj državi moraju da shvate da su ti igrači pod naporom celu sezonu. Moraš da imaš neki odmor, niko nije životinja, čovek je od krvi i mesa. Umara se, troši se, mora da se čuva.

Imate li nekog reprezentativca Srbije koga biste izdvojili, može li neko da eksplodira na Mundobasketu?

- Ne bih nikoga izdvajao, još od 60-ih godina se zna ko je ko. Zna se ko je glavni, ko vodu nosi. Pogotovo u današnje vreme igraju svi, svi treba da budu u formi. U naše vreme se više igralo na individualni kvalitet, a danas se više igra na kolektiv, jer takvih pojedinaca danas nema. Jokić nije igrao prošle godine, pa od njega očekujemo nešto fenomenalno. On je sada opterećen time, napadali su ga preko društvenih mreža, mora da da sve od sebe. On će dati sve od sebe, ali pitanje je hoće li u tom trenutku uspeti.

Dražen Dalipagić
Dražen Dalipagić foto: Filip Plavčić

Da li uopšte možemo da kažemo koja reprezentacija je jača - ona iz 2002. ili ova?

- Teško je porediti, jer u to vreme su sve reprezentacije bile jače, bar po mom mišljenju. Imali smo mi dobre igrače i tad i sad, ali prošlo je 20 godina, dosta drugačije se trenira. Ne bih ja to poredio. Oni su osvojili to što su osvojili, imali smo dobre igrače, ali i danas imamo tog Jokića, Bogdana, Bjelicu, tako da je teško porediti.

Možemo li da pobedimo SAD?

- Ne znam tačno ko će igrati. Svi otkazi još nisu došli poštom, a-ha-ha. Svi svakog mogu da dobiju, mi možemo svakog da dobijemo, ali možemo i da izgubimo od Španije, Francuske, Grčke... Ali ne moramo! Ako se prisetimo u prethodnim periodima - na Olimpijskim igrama smo u prvoj fazi bili četvrti, na Mundobasketu smo bili četvrti, pa došli do do srebra oba puta. Na ovom takmičenju možemo da budemo prvi, ali da ne dođemo ni do četvrtfinala. Takve su ekipe, takvi su igrači, da svako svakog može da dobije, samo zavisi od momenta u kom se ekipa nalazi. Biće dosta izjednačenih utakmica, čak su se i Kanada i Australija pojačale. Međutim, to nije neki visoki, već srednji nivo. Naši igrači su još uvek bolji od njih, ali nikad se ne zna.

U kolikoj meri smatrate da je vaša škola košarke pomogla ovoj našoj trenutnoj reprezentaciji? Da li vidite neke obrise igre koja je vas krasila?

- Može da se kaže da su im treneri prenosili neke stvari. Ono što smo mi radili u ono vreme, oni i dalje rade, jer još uvek imamo trenere koji su slušali Žeravicu, Nikolića, Ivkovića, te trenere koji su radili sa reprezentacijom i u klubovima. Prvo, košarka je individualno u čoveku, ja sam naučio tako da je igram i to je to. Ako vredim, zvaće me za reprezentaciju. Ne može Bogdan Bogdanović da kopira mene niti ja njega. Tu je važan selektor, da ukomponuje sve i da uigra ekipu.

Karijeru ste počeli u KK Lokomotiva, ali pre toga ste se bavili fudbalom i rukometom. Koliko vam je to zapravo značilo?

- Fudbal za jačanje nogu, pokrete, trčanja, sve je to vredelo. U rukometu je tuča najvažnija, što se u košarci uvek svira kao faul. U rukometu toga nema. Sve to utiče na usavršavanje. To je prirodan sled klinaca. Moj unuk koji ima sedam godina već zna da napravi dvokorak, da uđe pod koš, ali ja ne verujem da će biti košarkaš, neće biti visok. Njegov otac je rukometaš, tako da zna i rukomet, a trenira fudbal kad dođe u Beograd, jer živi u Francuskoj. Tako sam i ja. Sticajem okolnosti u Mostaru je jedini sport bio fudbal, mostarski Velež. Imali smo turnire među mahalama, tu su se birali klinci, pa su mene povukli. Kada sam počeo malo da rastem prešao sam na rukomet i tako...

Dražen Dalipagić
Dražen Dalipagić foto: Filip Plavčić

Iz Lokomotive prelazite u Partizan, tu ste se zadržali osam sezona pa se još jednom vratili. Dva puta ste osvojili ligu Jugoslavije, neki kažu da je bilo teže to osvojiti nego Evroligu.

- Naša liga bila je najjača posle italijanske. Dođe ti u Beograd Rabotnički ili Borac iz Čačka, pa nisi siguran da ćeš dobiti. Liga šampiona u to vreme nije ni bila toliko bitna, sve do finala. Kamo sreće da smo imali ovakve lige, bilo bi to mnogo lepše. Voleo bih da smo imali više utakmica, manje treninga, duže bi svi trajali. Naša liga u to vreme je zaista bila prva ili druga liga Evrope. Čak i Španci su imali samo Real i Barsu i to je stop.

Kako vam se dopada ABA liga?

- Ona nije loša, u smislu da ne možeš da napraviš bolju, jer niko nema više košarku u svojim kućama. Bolje je da se igra to, nego neke domaće lige. Kvalitetnija je za 30-40 odsto od domaćih liga. Jedino kad bi nam ovi iz Evrolige dali mogućnost da dva prva kluba uđu u elitu.

Ali, evo, mi gubimo i to jedno mesto.

- Ne znam kako ćemo za izgubiti.

Oni tako kažu.

- Ne mogu to da nam uzmu. Mi smo suviše jaki bili uvek u tome i Srbi i Hrvati, da je teško da se to dogodi. Hrvatska ima sedam, osam igrača u NBA, tako da je baš teško uzeti mesto bivšoj Jugi.

Dražen Dalipagić
Dražen Dalipagić foto: Filip Plavčić

Osvojili ste pet zlatnih medalja na velikim takmičenjima sa reprezentacijom, četiri srebra, tri bronze. Pamtite li nešto posebno sa tih događaja?

- Urezano ti je sve donekle, ali mnoge stvari se zaboravljaju. Kada bi me pitao tačnu ekipu sa Svetskog prvenstva u Manili, mučio bih se da nabrojim sve. Toliko je igrača prošlo kroz tim, tako da ne možeš uvek da se setiš ko je igrao, ko nije. Svaki uspeh nam je bio jako drag, jer smo voleli da osvojimo, narod je voleo, ali dobro... Bilo pa prošlo!

Kada kažemo Slavnić, Kićanović, Delibašić, Dalipagić i Ćosić, kako se vi osećate?

- To je prolazna stvar. Nažalost, dvojice već nema, ali mnogo je bilo dobrih, poštenih i simpatičnih igrača. U suštini, kad malo bolje razmisliš, narod pamti nas koji smo igrali u Srbiji, one tamo pamti ko je tamo. Bili smo svi prijatelji, dobri drugari. Naravno, družili smo se na pripremama, jer teško je bilo da se svi spojimo tokom domaćeg prvenstva.

Da li biste izdvojili nekog sa kim vam je bilo najdraže da se družite?

- Ne bih nikog izdvajao. Bilo je nekoliko njih koje zovete cimerima, ali smo se menjali.

BIli ste jedan od prvih igrača iz Evrope koji je bio pred prelazak u NBA. Bili ste najbolji na kampu Boston Seltiksa tog leta, ali niste se odlučili da tamo odete. Šta se zapravo desilo, pošto postoje mnoge verzije "istine"?

- Tu je veliki problem. Mnogi ljudi, pogotovo vi mlađi, ne znaju propise iz tog vremena. FIBA i NBA nisu imali ništa zajedničko. To je bila 1976. godina, ja sam prvi Evropljanin na probi. Mene je na turniru u Siciliji video treći trener Seltiksa i pitao me je da dođem na probu. To je bilo pred OI u Montrealu, i ja im kažem, nazovite posle Olimpijskih igara, pa ćemo se dogovoriti. Tako je i bilo. Prvo, oni su profesionalci, mi amateri. Da sam otišao pa propao, da se nisam snašao, ne bih mogao tri godine da igram u Evropi.

Dražen Dalipagić
Dražen Dalipagić foto: Filip Plavčić

Znači, vi ste odbili faktički zbog reprezentacije?

- Ne zbog reprezentacije, nego ne bih mogao nigde da igram. Nadrljao bih. Druga stvar, tek su me doveli u Beograd, posle pet godina treba da idem u Ameriku. Jedva se snašao ovde, treba da idem tamo sad... Onda, te godine mi se rodio sin, ne bi bilo u redu da idem preko okeana da igram košarku. Tako da, nije mi padalo na pamet, vratio sam se ovde, nastavio da igram. Otišao sam na taj kamp, bio sam među dva najbolja, pored Norma Kuka. Dobili smo ugovor, minimalni je bio 80.000 dolara. Niko iz Evrope tad nije prešao u SAD, osim onih igrača koji su studirali, pa ostali tamo, dobili državljanstvo, pa su išli na draft. Drafta nije bilo tada za prekookeanske igrače. Čak i DIvac 1989. nije išao na draft. Nije bilo nikakve saradnje između FIBA i NBA, a danas ode svako ko hoće bez problema. Ja bih bio izuzetno srećan da igram košarku. U ono vreme si bio rob jednog kluba, jer kada potpišeš pristupnicu, moraš da igraš dok te klub ne otera. A, kad te otera, ne zanima ga šta će da bude sa tobom u životu. Danas potpišeš na četiri godine kao čovek, odlaziš posle druge sezone, možeš da menjaš klubove. U ono vreme je to bilo strašno!

Vi ste uneli taj neki NBA duh u našu košarku. Atraktivna zakucavanja, koja su bila vaš zaštitni znak. Jedni su vas zvali "Evropski doktor Džej", drugi "Leteći Mostarac". Smatrate li da danas u evropskoj košarci fali više takvih poteza?

- Ima toga i danas. Ja ću ti reći jednu stvar. Svakom centru u današnjoj košarci je lakše da zakuca, nego da položi loptu. Zašto toga ima više u Americi? Jer oni bolje skaču od Evropljana. Belci su malo manje skočni. U našoj reprezentaciji koja je osvajala sve živo, pet igrača nije moglo da zakuca. U ono vreme si imao tvrde koševe, nisi smeo da dodirneš obruč, slomi se tabla. Danas se slomi jedna od sto. U ono vreme ako dodirneš obruč, sudi ti tehničku. U današnje vreme je to normalna igra. Iz prodora mi je lakše da zakucam ako je čovek na meni, jer sam siguran da ću da dam koš, ako krenem na polaganje, može da mi lupi bananu.

Legenda ste Partizana, karijeru ste završili u Zvezdi. Da li ste imali neki problem zbog toga?

- Nisam. Pazite, čovek igra u jednom klubu devet godina i čitav život je u njemu, a u Zvezdu sam otišao iz nekih drugih razloga. Imao sam 40 godina, već faktički završio karijeru. Partizan je imao fantastičnu ekipu sa Đorđevićem, Danilovićem. Tim kao lutka... Šta će im tu starac Fočo. Družio sam se sa ovima iz Zvezde, pio piće. Boban Janković se nije dogovorio sa Mokom Slavnićem da igra tu sezonu i mene je Moka zvao jer mu je trebalo krilo. Ja mu rekoh da nisam baš u stanju, ali da mogu da prođem pripreme. Posle tri dana ja im kažem da ne mogu i vratim se ja sa Zlatibora, oni ostanu. I, kako smo nastavili da se viđamo, kaže Moka, 'ajde probaj još malo - i ubedi on mene. Ali, kažem vam, imao sam 40 godina, problem sa tetivama, ne mogu da hodam, povređujem se. Ni psihički, ni fizički nisam više bio u igri. Dobijao sam po 20 minuta u igri, postizao sam po nekih 20 poena, nije to više bilo to. Bilo je tu šutera poput Neše Ilića, koji su pucali odakle stignu.

Dražen Dalipagić
Dražen Dalipagić foto: Filip Plavčić

Posle toga, bili ste direktor u italijanskom klubu, pa ste postali i trener. Zašto niste nastavili?

- To su bile haos godine, devedesete. U ovoj državi si mogao da treniraš samo Partizan i Zvezdu. Već su počele da se dešavaju te stvari oko navijača, prozivanja, pljuvanja, tuče, ja sam rekao da ovde nema ništa. Ušao sam u neki drugi posao sa Slovencima, otvorili jednu radnju, pa sam tu radio 11, 12 godina. Došao sam u KK Atlas, gde sam bio sportski direktor. Nije bilo navijačkih tenzija, simpatičan klub, nema galame, frke...

Pretpostavljam da je isti razlog zašto niste nastavili ni funkcionersku karijeru?

- U Italiji mi je trebala licenca, trebalo je da "blejim" tamo 30 dana, da me neki klinac uči košarci, nije mi padalo na pamet. Vratio sam se u Beograd i tu sam sačekao situaciju 95, 96. Nisam želeo ništa specijalno da radim.

Ko je najbolji košarkaš protiv koga ste igrali?

- Bilo je fenomenalnih igrača. Mislim da je Majkl Džordan najatraktivniji i najbolji, ali bilo je fenomenalnih igrača.

Kakav je osećaj bio igrati protiv mladog Letećeg Majkla?

- Treba da pitaš njega kakav je osećaj bio da igra protiv mene. On je imao 19 godina, nije znao gde se nalazi, tako da sam ja njemu davao 40 poena, a on meni nije. Nema veze, on je bio klinac. Ja sam bio u punoj snazi, iskusan. Naravno, šalim se malo. On je imao sve, po meni. Doduše, kao klinac nije pokazivao da će biti tako jak. Na Univerzitetu nije pokazivao ekstremne kvalitete.

Znači, nikad nije kasno?

- Ni za njega, a ni za mene nije bilo. Ja sam počeo da igram sa 18.5 godina u toj Lokomotivi, gde nisam imao nijedan trening. Igrali smo basket. Pa sam opet nešto napravio. Nije to sad da sam ja vanzemaljac. Recimo, danas kada bi neko sa 14 godina ušao u halu po prvi put, rekli bi mu: Dečko, gde si ti bio dosad.

Dražen Dalipagić
Dražen Dalipagić foto: Filip Plavčić

13 godina zaredom ste igrali za reprezentaciju. Danas mnogi igrači odbijaju poziv. Kako gledate na to i da li je u vaše vreme uopšte bilo prostora da se odbije poziv selektora?

- Bilo je otkaza, ali nije se o tome toliko pisalo. U naše vreme postojala su četiri dnevna lista. Šta nekog briga da piše da li će neki Đogić iz Bosne igrati za reprezentaciju. Danas se svaka stvar piše. Malopre smo načeli to sa Gagijem. Šta će taj dečko sad da radi? Ko će mu nadoknaditi taj ugovor? Zato kažem, sve se slažem. Treba da se igra za reprezentaciju, to je velika čast, ali postoje situacije kada neko treba da odbije. Prošli put su napali Teodosića da folira, ali je zaista bio povređen. Evo, i sada se ponovo povredio, a pljuvali su ga na društvenim mrežama, čitao sam ja sve to. I igrači moraju da znaju da su to velika opterećanja. Odbijao je Divac, odbijao je Saša Đorđević, taj isti današnji selektor. Odbijali smo i mi, ali kad smo morali. Nama je reprezentacija bila odskočna daska, a njima nije. Oni žive od kluba, od statistike. Mi nismo mogli da se prodamo ako nismo igrali u reprezentaciji. U naše vreme je u inostranstvu moglo da igra samo deset reprezentativaca. Evo, danas u Golden Stejt ode ovaj mali, ne znam ni ko je (Smailagić prim.aut.). Kako on može da ode u NBA ligu? Nije igrao ni u Partizanu, ni u Zvezdi, ni u Ciboni. Objasnite mi to. Pa, Jokić... Kako je on mogao da ode u NBA, bio je višak kod Saleta na prvom širem spisku za Svetsko prvenstvo. I evo, postao je jedan od najboljih igrača NBA lige. Boga molimo da se igrači ne povređuju, da igraju za reprezentaciju. Ne treba nikom zameriti, ali ja sam siguran da svi oni žele da igraju za nacionalni tim. Jednostavno, nekad se desi situacija da je bolje da ne igraju...

Već smo pomenuli Svetsko prvenstvo u Manili. Ta naša reprezetnacija uvela je svojevrsnu revoluciju u košarci. Da li ste vi uopšte bili svesni toga?

- Ma jok. To su priče za malu decu. Ništa mi nismo bili drugačiji od ostalih. Možda smo igrali malo bržu košarku od nekih prethodnih naših reprezentacija. Imali smo sprinterski jaku ekipu. I centri su nam bili brzi, ne kao neki klasični centri poput Žarka Kneževića. Tu je poenta priče. Rusi i Amerikanci koji su nam bili konkurenti ostali su na nivou sporijih igrača, pa smo ih tu malo pretekli. Mislim da smo jedina ekipa koja je pobedila svih deset utakmica u Manili, pa na Olimpijskim igrama za dve godine. Jedino na Olimpijadi nisu igrale SAD, pa nismo mogli sa njima da se oprobamo.

U svojoj 37. godini ubacili ste 70 poena. Kako ste uspeli to, kada znamo da nije bilo ni trojki?

- Koncepcija igre više nije bazirana na pojedincu, već na kolektivu. Bogdanović teško da može u jakim utakmicama da šutne sedam trojki. Ako mu stane šut, trener će ga menjati. U ono vreme, nas su treneri motivisali da šutiramo, jer smo bili dobri šuteri. Igra je bazirana na meni, ja šutiram, krenulo me i tako...

Rekli ste da vas svi pitaju šta je sa brkovima, ali evo, da pitamo i mi.

- Pre 12 godina sam ih obrijao, da me niko ne bi prepoznavao. U svojim 50-im godinama primetio sam da je jedna strana crna, sredina žuta, sa druge strane seda. Odlučio sam da neću da imam tri boje na brkovima, pa sam ih i zato obrijao.

Pa, da li vam je i duša tako crno-bela poput brkova?

- Duša mi nije crno-bela, nego Partizanova - zaključio je fascinantni Dražen Dalipagić u ekskluzivnom intervjuu za Espreso.rs.

BONUS VIDEO:

(Aleksa Radosavljević)

 


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media