SINDROM "PRAZNOG GNEZDA" DOČEKA SKORO SVAKU PORODICU: Mnogi toga nisu SVESNU, stručnjaci objasnili šta to ZNAČI

Kada dođe momenat iseljenja deteta iz porodičnog doma mnogi ga ne dočekaju samo sa radošću i osmehom na licu, već i sa osećajem tuge i usamljenosti. To je poznato i kao sindrom "praznog gnezda", ali ga neki nisu svesni.

Deca brzo odrastu i postanu zrele osobe. Mnogi roditelji taj momenat dočekuju sa zebnjom jer nikada nisu dovoljno spremni za odvajanje od svoje dece. Jelena je sa 20 godina otišla na školovanje u Moskvu.

- Mislim da su roditelji imali veliki osećaj bespomoćnosti, gde zaista nisu u stanju da mi pomognu, čak iako se prehladim moja mama je govorila ko će da ti donese šolju čaja. Plašili su se da će mi se negde drugde više svideti, nego u Srbiji, da ću hteti da ostanem tamo, a naravno plašili su se i da ću da se zaljubim u nekog stranca - kaže Jelena Đekić.

Odvajanje od dece za mnoge roditelje je krizni period - osećaju da isključuju jedan deo sebe i da gube deo identiteta, kažu stručnjaci.

- Izlazak deteta iz kuće u bilo kom obliku, zapravo, je provokativna situacija, ne samim tim što ono izaziva neke promene, nego upravo zbog toga što ono zapravo ogoljuje neke od osnovnih odnosa koje u porodici postoje. Dolazi u stvari do suočavanja sa tim koliko smo svoje uloge osim roditeljstva, životne, razvijali - navodi psiholog Bojana Škorac.

Ko ima ovaj sindrom

Sociolog i socioterapeut Radmila Urošević kaže da je naš kulturološki obrazac da se brinemo o svojoj deci, čak i duže nego što treba i to nije dobro ni za roditelje ni za decu.

- Sindrom praznog gnezda imaju oni roditelji koji su bili preterano vezani za svoju decu, i kojima je život njihove dece bio dominantan, a ne njihov sopstveni, tako da odlaskom dece iz domova oni gube sopstveni identitet - kaže Radmila Urošević.

U drugim kulturama, različiti su načini odlaska iz primarne porodice.

- U zapadnom sistemu je sasvim drugačija situacija. Mladi već sa osamnaest godina počinju da vode samostalni život, i rade i školuju se, prosto vode svoj život. Njihovi roditelji ne žive njihove živote - navodi socioterapeut.

Cilj roditelja ne bi trebao da bude "Jao nije mi se javio zašto me ne zove?" smatra psiholog Bojana Škorac dodajući da roditelji treba da vide da se njihovo dete osamostalilo i da ga podrže da što bolje uđe u životne uloge.

Stručnjaci kažu da je bol zbog odlaska deteta - prirodan deo roditeljstva. Nemojte ga, savetuju, potiskivati. A u procesu prilagođavanja na novu etapu života posvetite se partnerskim odnosima i sebi - a na umu uvek imajte sreću vašeg deteta.

(Espreso / Rts)