MAMA IZ NOVOG SADA OTKRILA ŠTA JE IZVUKLO IZ DEPRESIJE: Nisu mi pomogli STRUČNJACI, već ova REČENICA mog MUŽA!
Za sve majke, Foto: Profimedia

OTVORILA DUŠU

MAMA IZ NOVOG SADA OTKRILA ŠTA JE IZVUKLO IZ DEPRESIJE: Nisu mi pomogli STRUČNJACI, već ova REČENICA mog MUŽA!

Mučila sam sebe svakodnevno gledajući slike drugih žena i upoređivajući se sa njima

Objavljeno: 19.09.2020. 17:34h
  • 1

Jedna mama iz Novog Sada podelila je svoju priču sa kojom se mnoge nove mame bore u tišini, u nadi da će njena priča dopreti do takvih žena i pokazati im da su njihovi strahovi i sumnje u sebe najčešće potpuno neosnovani.

Posle niza borbi, ova mama izašla je jača - uz podršku supruga koji je jednom rečenicom promenio sve, a ovako glasi njena priča.

"Drage mame, htela bih sa vama da podelim nešto. Nadam se da će moja priča pomoći onima koji prolaze kroz isto a da to ni ne shvataju u ovom trenutku. I izvinjavam se na dužem postu.

Naime, pre trudnoće sam, pa mogu reći bila zgođušna, falilo mi je možda 2-3kg ali se nije mnogo primećivalo. Nosila sam zategnute farmerke, kratke majice, nisam morala da nosim brus, grudi su mi bile lepe, čvrste. Stomak na kome su se nazirali trbušnjaci ali ne mršav i ravan. Kosa mi je bila meka na dodir, lepa, a koža nežna kao kod bebe... Bila sam puna samopouzdanja. I mislila sam da se to nikad neće promeniti.

Kada sam ostala trudna, bila sam presrećna, zamišljala sam sebe kao one mlade mame sa reklama. Zamišljala sam kako dojim svoju devojčicu, imala sam plan da je dojim minimum 13 meseci. Bila sam toliko srećna i puna euforije kao i svaka buduća mama. Toliko sam bila u nekom svom svetu da nisam ni primetila da sam se ugojila 30kg dok nisu počele strije da se pojavljuju, jedna po jedna.. Svaka strija je moje samopouzdanje spuštala za jedan stepenik niže. Došla sam do te faze, da sam mislila da više nikad neću vratiti svoju kilaži, ali sam i dalje bila srećna jer je to sve zbog toga što u sebi nosim najveći blagoslov.

Porođaj: 54 sata agonije, 54 sata bez sna, 54 sata trpljenja svega i iščekivanja da svoju bebu prvi put privijem na grudi. 07.04.2019. U 10:51 na svet je došla moja najveća ljubav, moj najveći ponos, moja Tara. 50cm, 3.690g.

Privila sam je na grudi i sav bol je stao.

Oporavak: 6 dana posle porođaja, infekcija i pucanje rane od epiziotomije, antibiotici, ne smem da dojim 10 dana. Tara na dohrani. Muke sa izmlazanjem, pa suze kad prosipam mleko u sudoperu. Posle 10 dana ponovo dojim, ali ona ne želi, plače, traži flašicu, traži što je lakše. Probaj ovako, onako, razni saveti od svih oko mene, od baba, tetka, strina, patronažnih sestrica, "samo istraj, ne daj flašicu" .. Dok na kraju nisam odustala, i počela da se izmlazam koliko god pa na flašicu, pa ako nije dovoljno pravi dohranu. I tu počinje depresija. U mojoj glavi je bilo samo, ovo je nešto što bi svaka majka trebalo da može, da podoji svoje dete.. Borili smo se za to da dobije bar nešto mog mleka 54 dana.

Udes: 22.05.2019. suprug i ja smo imali udes, od stresa mleko staje skroz, u momentu, kao kad neko zatvori slavinu, i to je to.

Depresija još veća. "Kakva sam ja to majka, zašto ja ne mogu ono što sve majke treba da rade. Ne mogu da nahranim svoje dete."

A ni reči pojedinih ljudi: "pa ti njoj nisi potrebna sad, nju može sad bilo kod da čuva i nahrani" su bile kapi koje su prelivale već prepunu čašu..Svaki put kad sam joj pravila dohranu, plakala sam.

Depresija je učinila da izgubim sve kile koje sam dobila u trudnoći, pa i više za samo 3 meseca. Povratila sam svoju kilažu. Ali više nisam izgledala isto. Moj stomak je izgledao kao izduvan balon, butine prepune strija, grudi kao osušene smokve, a kosa je bila sve ređa i ređa. Samopouzdanje je došlo do nule.

Počela sam da se povlačim u sebe, nisam htela da idem nigde iz kuće, ništa od garderobe mi nije lepo stajalo. Izbegavala sam intimu, izbegavala sam da se presvlačim ispred supruga. Postala sam ljubomorna, bukvalno na svaku žensku osobu koju on poznaje.

On je naravno primetio da se nešto dešava, i pokušavao da me nagovori da pričam sa njim ali sam ja mesecima i to izbegavala.

Mučila sam sebe svakodnevno gledajući slike drugih žena i upoređivajući se sa njima.

Tačka pucanja: slomila sam se, pred njim i pred detetom. To malo nevino dete je gledalo kako njena majka sedi na podu spavaće sobe i plače. Tada sam rekla sebi "Daco, nisi dobro, moraš da pričaš sa nekim".

I pričala sam, ne sa psihologom ili nekim drugim stručnim licem. Nego sa njim. Sa mojim suprugom, koji me zaista voli i u dobru i u zlu.

Na svako moje pitanje, imao je pravi odgovor. Rečenica koja me je podigla i naterala da prestanem da se sažaljevam i učinim nešto povodom svega toga je bila: "Ja sam tebe oženio za ceo život, ne samo dok si mlada, lepa i zgodna, nego ceo život. To znači i kad ostarimo, pa nisi valjda mislila da ćeš i sa 70 izgledati kao sa 20? Ti si moj heroj, i meni si najlepša. Ako nisi zadovoljna svojim izgledom, učini nešto povodom toga, ne zbog mene nego zbog sebe."

I jesam, počela sam da se sređujem, da izlazim iz kuće, vratila sam se na posao, i još uvek radim na sebi.

Još uvek nisam doterala svoju liniju do savršenstva, ali samopouzdanje sam vratila. Srećna sam, i zahvalna Bogu, jer me moje dete voli, ništa manje nego da sam je dojila, i jer me on gleda kao najlepšu ženu na svetu.

Bonus video:

(Espreso.rs / Žena.blic.rs)


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media