MIRNO LI SPAVAŠ, BOLIVUDE? Bili smo na projekciji Šotrinog filma o Lazi Kostiću! (BRATE)

Ok, kad bi neko bio zloban, mogao bi da kaže kako smo videli i Tamarine neravne donje zube (što je sasvim ok, ima ih i Ostin Pauers u prvom delu istoimenog filma).

Elem, da se vratimo na film, koji je potpuno negledljiv, sa izuzetkom Vojina Ćetkovića (i Slobode Mićalović u maloj ulozi). E da, i ničim izazvanog Igora Pervića.

Negde je Vojin rekao da je proveo tri godine spremajući ovu ulogu, i to se vidi. Pogotovo kad se njegov talenat i rad uporede s talentom i radom njegovih kolega koji provedoše karijeru glumeći jednu ulogu - sebe (Dragan Bjelogrlić, Nikola Kojo, Sergej Trifunović, Nebojša Glogovac, ima ih još). Stvarno, mora da ste primetili da ovi ljudi uvek glume jedno te isto. Ono, kad čuješ klinca iza sebe u bioskopu: "Evo ga Sergej Trifunović!"

Kapa, dakle, dole za Vojina i njegovu interpretaciju Laze. Šteta što ga film nije ispratio.

Počevši od režije, ili u Šotrinom slučaju, procesa koji se zove "ređam jednu scenu za drugom, bez neke preterane nužde da to ima ikakvog smisla".

Oproste se oni (Laza i Lenka) onako zauvek, napeto, srce puca, oduži se ta scena opraštanja, publika (bi trebalo da) umire, i odmah u sledećoj sceni njih dvoje šetaju po dubokoj šumi uz reku. WTF?

Ili ono kad se sretnu slučajno u centru centra Novog Sada, i Laza (Vojin) joj kaže (a ona pokazuje dabrovske zube i čkilji) da samo malo prošetaju koji metar (a bit of privacy needed). Sledeća scena (pogodili ste) - njih dvoje šetaju po dubokoj šumi uz reku.

Pa kako, Zdravko, kume?