ESPRESO NA ARSENALU #1: Rokenrol, gromovi i osamdesete (VIDEO)
Little Steven, Foto: Nemanja Djordjevic

Sa lica mesta

ESPRESO NA ARSENALU #1: Rokenrol, gromovi i osamdesete (VIDEO)

Zbog velikog nevremena program je značajno kasnio, no hedlajneri večeri su uspeli da (uglavnom) nastupe po planu

Objavljeno: 21.06.2019. 14:50h
Nikola Marković
Nikola Marković
Novinar rubrike Kultura
  • 36

Četvtak je veče, oko 21h. Kiša pljušti, nebo grmi, a ulice su gotovo puste u samom centru grada. Na jednom pešačkom prelazu srećem legendarnog rok kritičara i izdavača Petra Janjatovića, koji ovog meseca ima pune ruke posla oko predstavljanja knjige o KUD Idijotima. Sa svojim društvom odlazi na večeru, a ja ka prostoru Kneževog arsenala, gde je pre sat vremena trebalo da počne muzički program Arsenal festa. Na samom ulazu je zatvoren prolaz, stiže i zvanično obaveštenje da se početak programa odlaže zbog nevremena, do daljnjeg.

Nakon još jednog golemog pljuska i potom smirivanja vremenskih prilika, sve počinje sa debelim zakašnjenjem, oko 22h. Kolateralna šteta nesrećne situacije su „mali“ bendovi na Garden stejdžu, drugom po veličini i značaju. Njihov program trebalo je da počne još u 20h, ali su – otkazani. Vlatko Stefanovski Trio je trebalo da počne u 21:30, ali se nekako „provukao“ te su mu samo skratili set na nekih 45 minuta.

Vlatko Stefanovski
Vlatko Stefanovski foto: Nemanja Djordjevic

Kolateralna šteta bila je i atmosfera na samom početku. Usled priliva informacija u ril tajmu, publika se ove večeri u početku okuplja sporo, a legendarni Vlatko započinje nastup na glavnom stejdžu sa svojim podmlađenim trijom, gde bas i bubnjeve sviraju momci od 21 i 18 godina. Ivan Kukić je basista, dok je potonji omladinac Vlatkov sin Jan. Stari lisac je prekaljeni zanatlija svestan specifičnosti festivalskih okolnosti, ali i situacije u kojoj se našao – da mora po ubrzanom postupku da podigne atmosferu.

Vlatko Stefanovski
Vlatko Stefanovski foto: Nemanja Djordjevic

Stefanovski se ovog posla poduhvata sa lakoćom, te na autopilotu ispaljuje svoje (pre)brze soloe u setlisti prošarane najvećim hitovima iz svoje karijere, uzvikujući prepoznatljivo (severno)makedonsko „jen dva tri, jen dva jen dva...“. Budući da nastupa u energičnom rokerskom maniru, mladi prateći bend mu dovoljno daje na kredibilitetu dok svira mnogo puta odsvirane hitove.

Vlatko Stefanovski
Vlatko Stefanovski foto: Nemanja Djordjevic

To funkcioniše i kod publike. U prvim redovima neko razvija makedonsku zastavu. U sredini, pored pisca ovih redova, jedan do drugog stoje „kostimirani“ bajker i malo elegantnije obučeni gospodin. U krugu od 20ak metara nakrcano je ekipom 50+, svih fela i stajlinga, koji zadovoljno klimaju glavom, dok se oni mlađi tiskaju u prvim redovima ili snimaju video smartfonima. Nije to još atmosfera eksplodirajuće radosti koju krase koncerti priželjkivanih hedlajnera, no Vlatkova je karakteristika pre svega – pouzdanost u isporučivanju onoga što se od njega očekuje, a to je ovom prilikom bilo podizanje raspoloženja pred goste iz SAD.

foto: Nemanja Djordjevic

Nameštanje stejdža za mnogočlani sastav Little Steven and the Disciples of Soul je potrajalo zbog kompleksnosti scenske postavke, što je poslužilo za kratak izlet do Garden stejžda. Tamo je svirao Ritam Nereda, pred publikom koja ih očigledno iskreno voli. Sve je krcato do poslednjeg mesta, teško se prilazi prostoru, a u prvim redovima je ni manje ni više do – bakljada!

U međuvremenu se „Mali Stiven“, koga široke narodne mase znaju kao Silvija iz Porodice Soprano, a poznavaoci rok prilika kao višedecenijskog gitaristu u bendu Brusa Springstina, konačno pripremio i nekako iznenada započeo svirku pred još uvek nepripremljenom publikom.

Godinama unazad, Arsenal fest naročito brine o publici koja je stasavala osamdesetih i devedesetih i emotivno je vezana za svoje muzičke heroje iz tog vremena, te u tom ključu treba posmatrati i uspešno gostovanje hevi metal benda Testament prve festivalske večeri. No Little Steven je – koliko god da je njegov muzički izraz ukorenjen u osamdesetima – ipak nešto specifičniji muzičar, čija je tadašnja karijera ipak ostala ispod mejnstrim radara. Njegov nastup u 2019. ne igra na emotivne okidače publike koja ga se dobro seća, već na opšte karakteristike pompeznosti radijsko-stadionskog roka osamdesetih godina prošlog veka.

foto: Nemanja Djordjevic

Pa čak i u tom kontekstu, ovaj je bend poprilična ekstavaganca, neobičan „konceptualni mejnstrim“ koji bi mogao da funkcioniše za već postojeće fanove Brusa Springstina u potrazi za alternativnim verzijama njegove muzike. Dakle, tu su svi stadionsko-dvoranski ziceri: duvačka sekcija od pet članova, tri prateće vokalistkinje Afroamerikanke (sve tri sa afro frizurama), te ostatak „standardnog“ benda koji praši veseli gospel-soul-bluz-rok.

No Little Steven se unutar ovih koordinata dosta poigrava, pa tako u svakoj numeri drugi instrument svira solo, aranžmani izleću iz standardnih pop matrica, povremeno čujemo i neobične varijacije u tempu, i slično. U svojoj skoro 30-ogodišnoj istoriji pohođenja rok koncerata, pisac ovih redova je prvi put uživo gledao pesmu u kojoj sukcesivno imamo solo na bartiton saksofonu, pa odmah potom na kitaru (keytar), spefičnom hibridu sintisajzera i gitare koji je iznikao upravo na estetici osamdesetih.

foto: Nemanja Djordjevic

Od početka do kraja koncerta znatno se popunio festivalski prostor. No publika je u najboljem slučaju bila srednje raspoložena, jer Little Steven ipak ne isporučuje klasični festivalski „crowd pleaser“ momenat, ma koliko na prvi pogled težio estetici spektakla i muzike „veće od života“.

foto: Nemanja Djordjevic

Prava je zvezda druge večeri festivala – po meri publike i elementarnih muzičko-estetskih načela – bio Darko Rundek. Ovaj muzičar nije stranac domaćoj publici. Nedavno je imao čak i svoj festival u Beogradu, gde je danima svirao u nekoliko različitih postava, a i inače je čest i rado viđen gost na ovim prostorima. Njegovi koncerti su uvek rasprodati, albumi popularni, a nasleđe iz vremena Haustora je uspešno odolelo zubu vremena. Pri svemu tome, Rundek uspeva da odoli rutinerstvu i komercijalizaciji, menja, kombinuje, eksperimentiše sa postavama i aranžmanima, uvek tražeći pravi balans svežeg i prepoznatljivog u svom radu.

foto: Nemanja Djordjevic

Baš pred njegov koncert osetila se ta „hedlajnerska tenzija“, uzvikivanje, zviždanje, euforija kada se na kratko Rundek pojavio na bini dok su se Little Steven i ekipa (pre)dugo pakovali i sklanjali tonu opreme. Njegov je koncert počeo oko 2:00 posle ponoći, uz opšte oduševljenje brojne publike. Rundek je, pak, napravio pravi best of festivalski set u kome je kombinovao hitove iz solo karijere i vremena Haustora, no u aražmanima sasvim u duhu 21. veka i stvaralaštva zrelog, promišljenog muzičara.

Izabel na violini je uvek tu kao najupečatljiviji muzički začin, no ovom je prilikom par sjajnih soloa na saksofonu raspalila i Ana Kovačić. Sam Rundek je pouzdan kao izvođač, a lovorike prepušta bendu kao celini i njegovim pojedincima, koji se rotiraju na sceni menjajući instrumente i dajući svežinu proverenim hitovima. Baš kao i razni drugi izvođači na Arsenalu, Darko Rundek je „zvezda osamdesetih“, no jedan je od retkih koji se uspešno otrgao iz vremenske kapsule i, što se kaže, „dostojanstveno ostario“. No možda ni to nije prava reč, jer stiče se utisak da Rundek nije ni blizu kreativne ili izvođačke penzije. Dok sam umoran, debelo nakon 3:00 ujutru, napuštao festivalski prostor malo pre kraja koncerta, u daljini se orio „Šejn“ i odjekivao pustim ulicama grada. Izađi i bori se, reče čovek koji je svojim delom dao najbolji mogući pravi primer.

foto: Nemanja Djordjevic

BONUS VIDEO:

KOLIKO JE SAMO PRESLATKA! Kad je videla na televiziji akvarijum sa ribicama, maca isplazila jezik i nikud se ne pomera! (VIDEO)

(Espreso.rs)


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media