ESPRESO NA EXITU: Šta je bend bez frontmena? (FOTO) (VIDEO)
O Partibrejkersima se već sve dovoljno zna, Foto: Filip Plavčić

DRUGO VEČE FESTIVALA

ESPRESO NA EXITU: Šta je bend bez frontmena? (FOTO) (VIDEO)

Nekoliko važnih lekcija o odnosu benda i publike dali su nam Fil
Anselmo, Cane Partibrejker i domaći miljenici Atheist Rap

Objavljeno: 06.07.2019. 15:06h
Nikola Marković
Nikola Marković
Novinar rubrike Kultura
  • 2

Druge večeri Exit festivala tenzija je za nijansu splasla. The Cure su bili i
otišli. Fejsbuk je tokom dana bio pun kratkih video zapisa i komentara o tom
događaju, uglavnom u emotivnom i radosnom tonu zbog prisustvovanja
koncertu legendi. U 18-19h nije bilo reke ljudi koja se slivala u pravcu
Tvrđave. Tek sporadični entuzijasti su išli ka festivalskom prostoru, jer nije
bilo (pre)ranih hedlajnera.

foto: Filip Plavčić

Pisac ovih redova je ipak poranio ne bismo li imali makar kratak izveštaj sa
predstavljanja Rok kampa za devojčice, možda i najznačajnije inicijative u
pop kulturi koja se dogodila na ovim prostorima tokom proteklih par godina.
Radi se o događaju koji ulazi u treću godinu i okuplja devojčice od 11 do 14
godina tokom nekoliko dana, ne bi li ih ohrabrio za bavljanje muzikom (u
dominantno muškoj pop-kulturnoj sredini), naučio osnovama zanata, ali i
tehničkim aspektima nastupa poput produkcije, zvuka na bini, itd. Ovim
devojčicama Exit je omogućio uvodne termine svakog dana festivala, na
Opens Future Shock stejdžu.

Njihov nastup je bio gotovo neformalnog, ležernog tipa, sa velikim brojem
članova rodbine i prijatelja na maloj poljani u blizini Fusion stejdža. Bio je
to nastup ispunjen srčanom podrškom, aplauzima, gde je, sportskim
žargonom rečeno „rezultat u drugom planu“. No pogledate li snimak makar
jedne numere ( a verovatno će ih se pojaviti i više, jer su bezmalo svi snimali
smartfonima) neće vam promaći talenti kojima se smeši ozbiljna karijera,
ako odluče da se i dalje bave muzikom kad porastu. Kada ih budu pitali kako
su počeli da se sviraju/pevaju, shvatićemo zašto ovakve inicijative itekako
imaju smisla.

Program na glavnoj bini otvorili su novosađani Ritam Nereda, koji na
svakom koncertu okupljaju svoju vernu fanovsku bazu. Nakon Arsenal festa,
ponovo je tu bila i bakljada koja podseća na navijačka okupljanja, no i to je
izgleda nešto što se podrazumeva za njihove nastupe. Nakon što je izašao iz
popularnog pank-rok šinjela kasnih osamdesetih i ranih devedesetih, ovaj
bend je u 21. veku uspeo da se transformiše donekle na sličan način grupi
Metallica u globalnim okvirima.

Sve je u njihovom nastupu upeglano i kompaktno, od neverovatno preciznih
aranžmana do svedene, ali moderne vizuelne estetike članova benda (do te
mere da frontmen Boban pozom pomalo i podseća na Džejmsa Hetfilda).
Verovatno je to i jedini srpski bend koji je growl (režeći) vokal uspeo da
izvede iz supkulturnog hevi metal konteksta u pop/rok mejnstrim, i sve to
funkcioniše na veliko zadovoljstvo publike. Postavljeni su visoki standardi
izvedbe. Publika tačno zna šta da očekuje, i svi su srećni.

FRONTMEN GODINE


„Seeerbiaaaaa“, zaurlao je Fil Anselmo, legendarni pevač još legendarnije
metal grupe Pantera čim je kročio na binu pred oduševljenim fanovima.
Nedugo pre toga, u bekstejdžu se dvadesetak minuta družio sa ljubiteljima
njegovog lika i dela, barem onima koji su imali sreće da stignu na red tokom
kontrolisanog puštanja u ograđeni prostor. Anselmo iskreno voli svoju
publiku i stalo mu je da joj pruži najbolji mogući šou. A to postiže ne samo
pesmama (koje svejedno svi u publici već znaju i seku vene na njih), već i
konstatnom komunikacijom.

1 / 5 Foto: Filip Plavčić

Za početak, sasvim sigurno će odneti titulu frontmena koji je najviše puta u
istoriji Exita izgovorio „motherfuckin“ na bini. No to je tek usputna stvar i
zgodna anegdota, koja slikovito ilustruje njegovo loženje tokom koncertnog
nastupa. Sve što se dešava između pesama namenjeno je uspostavljanju
snažne veze između benda i fanova – od pozivanja na dizanje ruku, skakanje
i sve ostalo što čini redovnu rutinu metal koncerata, do emotivnog
zahvaljivanja i ličnih ispovesti o nastanku pesama (u koje, kako kaže, i dalje
veruje svim srcem), do nezaobilazne posvete tragično nastradalom gitaristi
Pantere Dajmbegu Darelu.

Ako je ikako moguće „objektivno“ oceniti uspešnost i kvalitet koncerta, Fil
Anselmo bi mogao biti u samom vrhu na ovogodišnjem Exitu. Stotine i
hiljade ljudi je besomučno skakalo uz poznate pesme, bend je izgarao, veza
između frontmena i fanova je bila dirljiva. Zanimljivo je da je publika bila
prilično mlada i da ovo u tom smislu nije bio tipičan nostalgičarski koncert,
već događaj za metalske prilike sasvim relevantan i značajan po
univerzalnim standardima. Najbolje je zaključiti rečenicom jednog od
fanova posle koncerta: „Čoveče, najbolji dan ikad!“.

1 / 9 Foto: Filip Plavčić

NAĐI NEKOG KO TE VOLI


O Partibrejkersima se već sve dovoljno zna. Radi se o legendama
jugoslovenskog i srpskog roka koje nam iznova daju vredne lekcije o
istrajnosti u bavljenju muzikom, ali i onome što je rokenrol način života.
Cane je pritom stekao i reputaciju nekoga čija se svaka reč željno iščekuje,
pri čemu ne mislimo na njegove anegdotske rečenice koje razmenjuje sa
publikom na koncertima, već i intervjue u kojima deli pouke i lucidne
opservacije o životu.


No njihova sveprisutnost i dugovečnost je, za egzitaške prilike, bila dvosekli
mač. Tim pre što su satnicom smešteni između Fila Anselma (sa
pripadajućom fanovskom publikom samo za njegov koncert) i Chase &
Status, zvezdi drum 'n' bass muzike. U prevodu – njihov koncert nije bio
dovoljna ekskluziva, te je poslužio za prestrojavanje između potpuno
različite odlazeće i dolazeće publike pred sledeći nastup. Bilo je tu i fanova
Brejkersa, ali ne baš toliko da prostor na mejnu bude krcat (iako je Cane
rekao kako je 'puno kao oko').

Sve to Canetu, Antonu i ekipi nije predstavljao preveliki problem ili
demotivišući faktor da odsviraju u maniru ne samo pravih profesionalaca,
već i srčanih rokera. Izostale su Canetove anegdote (barem do pred sam kraj
koncerta, kad se pisac ovih redova prestrojio na Fusion stage), ali ne i
deljenje mudrosti, naročito u spektakularnoj dugačkoj verziji pesme „1000
godina“. Kada lekcije o slobodi slušate od nekoga ko ih iskreno propoveda i
živi duže od 30 godina, to nečemu zaista vredi. „Ko voli preživeće sve“,
kaže Cane, dok se udaljavam sa stejdža i hitam na slavljenički koncert
Atheist Rapa.

SMRT FAŠIZMU, SMRT KAPITALIZMU


Atheist Rap su tokom godina neosetno stekli reputaciju „dobroćudnih
zajebanata“, no ne bi trebalo zanemariti njihov značaj u propagiranju „pravih
vrednosti“ bilo da se radi o godinama ludila devedesetih ili usponu pro-
fašističke desnice u aktuelnom trenutku 21. veka. „Smrt fašizmu, smrt
kapitalizmu, jebem svima mater“, kažu sa bine između pesama, na koncertu
kojim proslavljaju 30 godina rada benda. I u intervjuima ističu antifašizam
kao bitnu stavku njihovog životnog svetonazora, i nema sumnje da su takve
poruke danas važnije nego ikad u godinama nakon Drugog svetskog rata.
Na slavljeničkom koncertu im se, nakon 18 godina, pridružio i drugi pevač
Pećinko (uz Dr. Popa), a zvuče kao da se nikad nisu ni rastajali. Sviraju pred
domaćom novosadskom publikom, svi znaju sve njihove pesme, a atmosfera
je usijana od prvih taktova. Iako ih nikada nisam aktivno slušao, shvatam da
i ja znam gotovo svaku numeru i svaki stih, jer su te antologijske pesme
obeležile odrastanje alternativaca devedesetih godina prošlog veka. Pevaju i
stariji i mlađi.

Za prvih 20 minuta koncerata, već sam dvaput zaliven pivom koje jedan
radosni fan rasipa od sreće, pa se povlačim na obližnje poljanče gde bi
trebalo da je sve mirno i „penzionerski“. No ne lezi vraže – pripita ekipica u
svojim četrdesetim godinama kreće da se valja, i da skaču jedni po drugima
u neposrednoj blizini, kao da iznova proživljavaju svoje tinejdžerske
koncertne radosti. Atheist Rap su izuzetno veseo bend koji izaziva
„pozitivno ludilo“ u ljudima, te njihov koncert lagano poprima odlike
drugarske žurke.


Dok se penzionerski udaljavam sa festivalskog prostora pola sata posle
ponoći, gomilje ljudi čekaju u redu da uđu. Gužva se ne smanjuje ni na
mostu, ali ni posle mosta, gde na keju ljudi đuskaju uz bluetooth zvučnike,
ili jednostavno stoje u velikom gomilama i cirkaju u „zagrevanju“ za dugu
noć na Dance Areni. Njihov provod će trajati sve do trenutka kada je radnom
novinarskom narodu već vreme za buđenje i spremanje novih tekstova. Stigli
smo do polovine festivala, a žurka se tek zahuktava.

Bonus video

ESPRESO LIVE SESSION #5: Ana Ćurčin

(Espreso.rs)

 


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media