ESPRESO NA EXITU: Emotivna generacijska žurka i omaž old school filozofiji života (FOTO) (VIDEO)
Atmosfera sa Exita!, Foto: Filip Plavčić

Iz ličnog ugla

ESPRESO NA EXITU: Emotivna generacijska žurka i omaž old school filozofiji života (FOTO) (VIDEO)

U svoj toj izvođačkoj ogoljenosti lišenoj manifestacija bilo kakvih trendova, The Cure izvlače iz svog nastupa ono vanvremensko, što ih čini bendom podjednako relevantnim i za 1989. godinu i 30 godina kasnije

Objavljeno: 05.07.2019. 11:53h
Nikola Marković
Nikola Marković
Novinar rubrike Kultura
  • 31

Kada je Exit pre nekoliko meseci objavio da će hedlajneri festivala biti The Cure, postavljen je i interesantan programski okvir ovogodišnjeg izdanja. Sa jedne strane su „podmireni“ svi oni ljubitelji alternativne kulture koji su na Exit godinama gledali podozrivo, kao festival koji se otuđio od generacije koja ga je pohodila ranih dvehiljaditih. A opet, na globalnom talasu revivala svega što je vredelo pre 30-40-50 godina, The Cure se (naizgled) uklapaju i u trendove koji komuniciraju sa najširom publikom. Bilo kako bilo, činilo se da je festivalski tim pogodio zlatnu žicu.

Tako je delovalo i u četvrtak kasno popodne na ulicama Novog Sada. Dok sam se još probijao kroz centar, a pre dolaska na tvrđavu, nalećem na jednog „kostimiranog“ starijeg fana The Cure koji čeka u redu za fast food „pod punom opremom“, sa teškom šminkom po uzoru na legendarnog frontmena Roberta Smita i u odgovarajućoj majici sa bendom. Razmišljam o svoj toj darkerskoj ikonografiji i koliko je ona – barem u slučaju Exitovih hedlajnera – srećno povezana sa emotivnom komponentnom muzike i dolazi kao njena nadogradnja, a ne kao puka modna stilizacija. Znak raspoznavanja fanova, ali ne i ikonografija supkulturnog pokreta, jer odveć je šarolika baza njihovih fanova.

1 / 15 Foto: Filip Plavčić

Festivalsku atmosferu narušava tek jedan ulični svirač, koji na akustari svira hit Đorđa Balaševića u Deep Purple majici. No na mostu prema Petrovaradinskoj tvrđavi, ponovo nalećem na tročlanu grupu propisno odevenih darkera. Ni oni nisu baš klinci, ali su dosledni onom što na prvi pogled izgleda kao mladalački stajling. Čujem da su sa nemačkog govornog područja. Štaviše, dok se probijam ka trđavi, mahom se čuju strani jezici. Ne znam da li su stranci u većini u publici, ali se nazire da su ozbiljnije od „domaćih“ shvatili upozorenje organizatora da se dođe ranije zbog velikih gužvi i ranog početka koncerta The Cure.

I stvarno, oko 19h (a koncert je počeo u 20:30, odnosno sa minimalnim zakašnjenjem), vidi se nepregledna kolona na ulazu. Publika je strpljiva i nervoze nema, te se polako ali sigurno kreće ka kontrolnim punktovima, odnosno „raskrsnici“ odakle kreće razvrstavanje za fan pit (za one sa skupljim ulaznicama) i regularan deo festivalskog prostora. Nije ovo redovna festivalska praksa, baš kao ni činjenica da su The Cure najavili dvoipočasovni set. No kada se radi o legendama tok kalibra, prilagođavaju se festivali, a ne oni.

Uprkos svim mogućim vremenskim prognozama koje su najavljivale vedro nebo tokom sva četiri festivalska dana, baš pred sam početak nastupa The Cure stuštila se kiša. Atmosfera je i dalje na nivou, muškarci razgolićuju svoje torzoe, a prijatelj koga se srećem šali se kako je „i nebo zaplakalo“ pred koncert The Cure, jer je susret sa herojima nekoliko generacija alternativaca sasvim emotivan.

1 / 6 Foto: Filip Plavčić

No tiha je to, dostojanstvena i suzdržana emocija. Robert Smit i ekipa izlaze na binu bez ijedne reči. Većina benda je statična na sceni, muzika je u prvom planu, bez atraktivnih scenskih i svetlosnih pomagala. Totalni old school. No u svoj toj izvođačkoj ogoljenosti lišenoj manifestacija bilo kakvih trendova, The Cure izvlače iz svog nastupa ono vanvremensko, što ih čini bendom podjednako relevantnim i za 1989. godinu (kada su bili na stvaralačkom vrhuncu) i 30 godina kasnije, kada masno (i zasluženo) naplaćuju svoj status legendi.

foto: Filip Plavčić

Zasluženo, jer The Cure ne fušerišu. Robert Smit na početku koncerta možda i ne deluje previše zainteresovano, ali je njegov vokal besprekoran u svojoj prepoznatljivosti. Bend je zategnut, bez greške, sa blago isturenom bas gitarom u zvučnom miksu. Ovo po svoj prilici plansko insistiranje na niskim frekvencijama izmamilo je i par negodovanja u publici, budući da su gitara i klavijature pomalo ostajali u drugom planu čak i kada su imali prostora da zablistaju u punoj snazi. No ostavimo li ovo po strani kao koncept, pre nego propust, na tonski ugođaj ne bi trebalo imati primedbi.

Možda je veći izazov bio izneti setlistu od preko dva sata, a da publika bude fokusirana i oduševljena sve vreme. To, naravno, nije bilo moguće, te je bilo fragmenata tokom kojih je padala koncentracija na uštrb ćaskanja i slikanja selfija (barem u dobrom delu fan pita). No podsetimo i da je ciljna grupa ovog koncerta publika starija od četrdeset godina, ona koja stasavala u alternativnim klubovima, na Indie-go večerima. Nju danas čine ljudi koji su ostali dosledni svojim idealima i svetonazorima (viđeni književni izdavači, muzičari, pripadnici situirane audiofilske zajednice ljubitelja skupe hi-fi opreme, itd.), ali koji nisu redovni posetioci koncerata i festivala, koji se lome u prvim redovima. U dobroj meri to je bila atipična festivalska revija trezvenjaka u publici, dostojanstvena poput benda na bini.

foto: Filip Plavčić

No sa dolaskom podugačkog bis seta (koji je bezmalo isti na svim koncertima tokom ove turneje), na kome se ređaju hitovi poput „Friday I'm in Love“ ili „Boys don't Cry“ , atmosfera dostiže još viši nivo. Publika tapše, snima smartfonovima, peva. Pa i Robert Smit, koji je delovalo tromo i uzdržano tokom većeg dela koncerta, u tom trenutku prvi put progovara i zahvaljuje se publici, kreće u svom stilu da gestikulira rukama ka nebu, pa je u jednom trenutku čak i zaigrao! Koncert se privodi kraju uz odmerene ovacije, a spektakl se nastavlja nešto kasnije uz veliki vatromet.

Dok traje ceremonija otvaranja, na Explosive stejdžu praše Peter and the Test Tube Babies. Još jedan bend koji je slavu stekao osamdesetih, i još jedan koji (posredno ili neposredno) ima veliki značaj za alternativnu kulturu u Jugoslaviji i Srbiji. Dok su The Cure dopirali u sobe usamljenih emotivaca i neshvaćenih osetljiih duša, bendovi poput Petera...su podizali srednji prst establišmentu i društvenim normama kroz žestoki melodični pank i pank rok. Taj se zvuk ovde „primio“ u muzici bendova poput Direktora ili Goblina, pa u širem smislu i na recimo Atheist Rap ili čak DLM, te (baš kao i u slučaju The Cure) privlači veliki broj 40+ ili 50+ fanova. Njihov koncert bismo mogli da opišemo kao sjajnu i jednostavnu pank žurku u kojoj nema mnogo filozofije, ali ima mnogo iskrenih emocija i oslobođanja energije, čačkanja potisnutog bunta koji se našao zatrpan debelim naslagama „svakodnevnog života“ i mirenja sa životom u srpskoj zbilji.

No zanimljiviji je širi kontekst ovog koncerta, koji možemo povezati sa nastupima ovogodišnjih hedlajnera The Cure: dok smo godinama i decenijama učeni da su festivali mahom žurka za mlade ljude, imamo situaciju u kojoj je sasvim legitimizovano i ohrabreno da uživate na koncertu iako imate pet banki, da se provodite i đuskate na način koji vam odgovara, a da ne štrčite i izgledate zalutalo među tamo nekom decom.

Civilizacijski kredo koji nas tera da budemo mladi i mladoliki po svaku cenu kako bismo bili „kul“, nekako je uspeo da se na mala vrata modifikuje kroz muzički revival starog roka. Pa su i festivali postali „zemlja za sve naše ljude“, čemu možemo izreći samo reči pohvale i blagonaklonosti.

BONUS VIDEO:

BOJANA VUNTURIŠEVIĆ: Moja ideja je bila da stavim RAZLIČITOST u jednu prostoriju i da pokažem da TO FUNKCIONIŠE!

 


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media