DEJAN ILIJIĆ: Mogu da vidim sebe kao rok muzičara, klasičara i džezera (VIDEO)
Dejan Ilijić / Eyot, Foto: Vladimir Žujko

ESPRESO INTERVJU

DEJAN ILIJIĆ: Mogu da vidim sebe kao rok muzičara, klasičara i džezera (VIDEO)

"I kad sviram solo i u bendu muzička iskra je ista. To sam ja. To je ta mešavina Balkana, Zapada, istočnoevropske klasične muzike. I džeza"

Objavljeno: 28.04.2019. 10:31h
Nikola Marković
Nikola Marković
Novinar rubrike Kultura
  • 151

Dejan Ilijić je poslednjih desetak godina poznat domaćoj publici kao lider niške eklektične džez grupe Eyot. Ovaj sastav izdao je četiri studijska albuma i održao na desetine koncerata širom Evrope, čime su daleko odskočili od "srpskog proseka" što se tiče uspešnosti na globalnoj sceni. Predvodnici su aktuelnog novog talasa srpskog džeza, koji na eklektičan način spaja tradiciju žanra sa savremenim tendencijama u pop/rok muzici, a takođe su i najuspešniji niški sastav, nevezano za žanr, koji je nastao u poslednjih 10-15 godina. 

Sam Ilijić je dospeo u aktuelnu žižu interesovanja zahvaljujući solo pijanističkom albumu "Dyad" koji je nedavno objavio za Metropolis Jazz etiketu, a promovisaće ga na koncertu povodom Svetskog dana džeza, 30. aprila u Domu omladine Beograda. Sreli smo se na konferenciji za novinare Beogradskog džez festivala, a zanimljivo je da je Ilijić od ove godine i u odboru ove prestižne manifestacije.

 

Album "Dyad" zapravo nije tvoj prvi solo pijanistički album. Kako je započelo tvoje interesovanje za ovakav izraz?

Prvi album sam izdao 2006. i zvao se "Eyot". To je početak cele ove priče. Par godina kasnije sam shvatio da bi nešto slično, u formi benda, moglo i bolje da prođe kod publike. Zbog određenog uspeha u inostranstvu, zadržali smo to ime Eyot i povezali ga s mojim ranijim radom. Kasnije sam objavio još dva solo albuma - jedan sa obradama makedonskih tradicionalnih pesama, i još jedan na kome je bilo i neke elektronike.

I onda sam se primirio. Nisam ni imao vremena zbog Eyota, a "Dyad" je bio moj odmor od stvaralaštva sa bendom. Svi smo posle albuma "Innate" bili totalno psihofizički iscrpljeni, i bilo je potrebno vreme da dođe neka nova svežina, da bismo mogli da nastavimo dalje. Ja sam svoj mir tražio kroz rad na klaviru. 

Koliko se od 2006. promenio tvoj pristup solo klaviru? Koji su ti bili svirački i kompozitorski uzori, onda i sad?

Kao što je ovo povratak solo radu, taj prvi album je za mene bio povratak klaviru. Pored školovanja, dugo sam se bavio i pop-rok muzikom, svirao gitaru. Klaviru sam se ponovo posvetio tek te 2005/2006. godine. To je vreme razvoja interneta, pa sam ja stavio svoju muziku stavio na GarageBand, koji je u to vreme bio vrlo značajan muzički sajt. Kritike su bile dobre, dobio sam i ponudu da izdam za Ninety and Nine Records iz Njujorka, i tako je krenula cela ta priča.

Ovo sad je već neka druga situacija. Osetio sam da mi je to potrebno, i zbog sebe i benda, daljeg rada. A što se muzičkog uticaja tiče - ja sam kao i uvek bio pod uticajem raznih muzičkih pravaca. Jesam slušao džez, ali i U2, Stravinskog, i tradicionalnu muziku, pogotovu u to vreme. Dosta sam istraživao bugarsku i makedonsku tradicionalnu muziku. Mislim da se moj pristup ne razlikuje mnogo, koncept je manje-više sličan, ali verovatno sad bolje sviram i sigurniji sam u tome.

Znači, nije bilo ono "čuo sam Kelnski koncert pa zasvirao solo klavir"?

Taj koncert sam tek kasnije slušao. Možda sam više bio vezan za Čika Koriju. Od klasičnog džeza sam najviše slušao veliku trojku - Majlsa Dejvisa, Čarlija Parkera i Džona Koltrejna. Ali više sam bio u džez roku, i danas je to tako.

 

Lider grupe Eyot
Lider grupe Eyot foto: Vladimir Žujko

 

Danas je dosta popularna neo-minimalistička scena, gde su u prvom planu Nils Fram i drugi slični pijanisti. Koliko ti je to zanimljivo?

Ne toliko. Moja muzika i način sviranja totalno su drugačiji od te scene. Iskreno, kad slušam Nilsa Frama, nije to ništa novo što već nismo čuli od nekih starih majstora - od Filipa Glasa, pa i Vangelisa. Imali smo nekad i Džordža Vinstona - on je još sedamdesetih obradio Dorse, i to je isto jedan od bitnih albuma solističkog klavira, ako pričamo o popularnim pravcima. Ali dobro je da i to postoji, da se na neki način stvorilo i svetsko tržište. Ja sam možda više motivisan radovima pijanista iz bendova, ali opet, sve se to može prebaciti i u solo rad.

Mnogi džez kritičari s kojima sam razgovarao isticali su etno momente u tvojoj muzici, ali istovremeno i kako je taj spoj prilično uspešno izveden, tako da ne bude agresivan na način koji je najčešći u world music i etno-džez aranžmanima. Koja je dobitna formula? Kako si inicijalno ušao u etno muziku i na koji način si promislio  način njenog uklapanja u moderan izraz benda?

Od malena sam okružen tradicionalnom muzikom. Rođen sam u Makedoniji, često sam tamo bio u prilici da slušam njihove izvorne sastave. Iz muzičke sam porodice, bio sam okružen dobrom muzikom, pločama, kasetama, otkad znam za sebe. Slušao sam i Leb i Sol - to je verovatno bend koji je i povezao moju ljubav prema tradicionalnoj muzici sa rokom i ostalim žanrovima.

Bio sam u tome još od osnovne i srednje škole. U vreme kad je etno počeo da bude popularan, ja sam već to imao u sebi. Verovatno se zbog mog dugog bavljenja tom muzikom ona toliko iskristalisala, da nisam ni mogao da idem u taj "naivni" način etnomuziciranja. Mislim da to ljudi čuju, da je to sve prirodno i da nosim u sebi.

 

 

 

 

Na koji način se tvoj solo rad razlikuje od Eyota, nevezano za puku činjenicu da je ovde jedan umesto četiri instrumenta?

U principu je proces isti. Kada radimo muziku za Eyot, takođe većina stvari krene od klavira. Nekad krene od ritma ili basa, ali osnovu uvek daje klavir. Ovo je samo neka možda slobodnija forma, prosto sam mogao da radim šta hoću. To je ta razlika. Ali ta muzička iskra je ista. To sam ja. To je ta mešavina Balkana, Zapada, istočnoevropske klasične muzike. I džeza.

Kako vidiš novu nišku muzičku scenu? Koliko se družiš sa drugim muzičarima, sada su dosta uspešni i Igralom, Bohemija?

Što sam stariji sve ređe i posećujem muzička dešavanja, ali mi se svi znamo. U Nišu je uvek postojala scena, koja samo nije mogla da se probije. Uvek smo mi imali po dva-tri kvalitetna benda. Sada su se, zbog interneta i razvoja nezavisne izdavačke scene u Srbiji, otvorila vrata i bendovima iz Niša. A i ljudi iz celog regiona su se dosta povezali u odnosu na raniji period, i to je jedan od razloga što sad imamo par poznatijih imena.

 

Dejan Ilijić
Dejan Ilijić foto: Vladimir Žujko

 

Kako ti gledaš na ovaj gotovo arhetipski "sukob" Beogradskog džez festivala i Nišvilla, te na povremene varnice koje se javljaju? Ti si sa jedne strane iz Niša i sam Nišville ti je dosta pomogao u karijeri, a sa druge si i član odbora BJF-a.

To je verovatno u prirodi našeg naroda. Eto, ja sam sad ušao u odbor BJF-a a imam i dalje sjajnu saradnju sa Nišvillom, pa očekujem da možda i ja budem ta spona, koja će konačno da pomiri dve "zaraćene strane", mada nema tu nikakvih direktnih sukoba.

Dobro je da postoji konkurencija, da jedni druge guraju napred, ali bi bilo dobro da postoji i više saradnje. To su dva različita festivala i sjajno je što u Srbiji postoje. Nišville je otvorenog tipa i pravi praznik muzike u Nišu, svakako centralna manifestacija u Južnoj Srbiji pa i celog tog dela Balkana, a Beograd je iz neke druge priče. Videćemo. Od nedavno sam u Beogradskom džez festivalu, imam neke želje i planove, nadam se da će to da krene u pozitivnom smeru.

Šta tačno znači biti u odboru Beogradskog džez festivala, koja je tvoja uloga tamo i koliko možeš da doprineseš programu?

Ja sam tu zvanično tek od februara. Ovogodišnji festival je praktično već bio skopljen, imamo Vojislava Pantića koji je umetnički direktor i odlučuje o svemu. Ali, koliko sam ja video, svako od nas ima pravo da da predlog, ne samo što se tiče programa, već i u smislu dodatnih aktivnosti festivala tokom godine.

Neka moja uloga je možda, pošto sam u toku sa modernim pravcima i mladim sastavima na svetskoj sceni, da neki način doprinesem modernizaciji, mada se Beogradski džez festival svake godine trudi da održi taj korak sa svetom. Takođe, tu je i moje iskustvo sviranja na različitim manifestacijama širom sveta, video sam kako neki drugi ljudi to rade, pa ću dati sve od sebe da Beogradski džez festival bude još bolji. Dobar je i tim tamo. Dugo sarađujem sa ljudima iz Doma omladine Beograda i sa Vojislavom Pantićem, i verujem da su me zato predložili. Pokazali smo u nekoliko navrata da možemo zajedno da dobro organizujemo neke stvari.

 

 

 

I Ivan Blagojević iz Nišvila i Vojislav Pantić iz BJF-a su te apostrofirali kao, u neku ruku, vodećeg džez muzičara u Srbiji danas. Kako se osećaš povodom tog komplimenta? Spomenuo si pre intervjua da se i ne osećaš toliko striktno kao džez muzičar.

Sa jedne strane mi je drago jer to je "titula" i za ceo bend. Stvarno smo dugo radili, prvenstveno na međunarodnoj karijeri. Ali eto, napokon su nam se vrata otvorila i u Srbiji, negde od 2015/2016. godine, onako na pravi način. Sa druge strane, mislim da sam neko ko ujedinjuje različite pravce. Mogu da vidim sebe i kao rok muzičara, i kao klasičnog, i kao džezera. Eto, to je jedna stvar koja sigurno povezuje beogradski i niški festival.

Sa neke treće strane - već polako postajemo neka srednja garda, pa i veterani, pa postoji odgovornost da se misli o budućnosti srpske džez scene uopšte. Da se mladim ljudima otvore putevi koje mi nismo imali. Mislim da smo mi, svojom karijerom, uspeli u nekoliko navrata da otvorimo vrata, da se ljudi iz inostranstva zainteresuju šta još ima u Srbiji da se čuje. Moj plan je da ubuduće, i do kraja karijere, radimo sve više na tome. Pa kad budemo pravi veterani, da se skroz posvetimo toj misiji.

 

BONUS VIDEO: DUŠAN PETROVIĆ: Na brisanom prostoru između žanrova, ideologija, i uhodanih formi (VIDEO)

(Espreso.rs / Nikola Marković)


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media