DUŠAN PETROVIĆ: Jedan bend ne čini njegova muzika, nego ljudi (VIDEO)
Dušan Petrović, Foto: Stefan Kojić

espreso intervju (I DEO)

DUŠAN PETROVIĆ: Jedan bend ne čini njegova muzika, nego ljudi (VIDEO)

Razgovor sa basistom i saksofonistom koji već pune četiri decenije piše istoriju na domaćoj rok i džez sceni

Objavljeno: 13.04.2019. 10:38h
Nikola Marković
Nikola Marković
Novinar rubrike Kultura
  • 108

Zavisno od toga kojoj generaciji pripadate, javiće vam se i različite asocijacije na multiinstrumentalistu Dušana Petrovića, danas najpoznatijeg kao saksofonista eklektične džez-rok grupe Fish in Oil. Oni koji su stasavali uz rok muziku osamdesetih godina prošlog veka, sećaju ga se iz benda Duh Nibor (sa pevačem i budućim glumcem Igorom Pervićem), koji nažalost nije potrajao dovoljno dugo da ostvari karijeru kakvu su mu predviđali. Devedesetih je bio najupečatljiviji kao član grupe Plejboj, a ranih dvehiljaditih kao ko-autor u Dvojcu bez Kormilara, zajedno sa Borisom Mladenovićem iz Jarbola. 

Od devedesetih do danas, kada je sa bas gitare prešao na saksofon, postao je  omiljeni saksofonista domaće rok scene te je ostvario bezbrojne saradnje na ovom polju - od sviranja sa Vladom Divljanom, do bendova kao što su Eyesburn, Bitipatibi, i mnogi, mnogi drugi. Premda je retko kao pojedinac bio u fokusu mejnstrim medija, ovaj eklektični muzičar je svojevrsni hroničar beogradske muzičke scene od ranih osamdesetih do danas, te nam je bilo naročito zanimljivo da se osvrnemo na ključne detalje njegove karijere pre aktuelnih projekata.

Kako je razgovor potrajao poprilično dugo i sniman je iz dva dela, tako ćemo ga i ovde podeliti u dva teksta. Pa, da počnemo!

 

Ove godine slaviš četiri decenije profesionalne muzičke karijere. Kako je počelo to ozbiljno bavljenje muzikom?

Tehnički, moje bavljenje muzikom traje i duže ako računamo prve školske korake. Ali ovo je 40 godina javnog nastupanja. Svirao sam sa na demo festivalu sa grupom Incest 24. ili 25. decembra 1979. godine - izveli smo pet autorskih kompozicija. To je bila preteča grupe Duh Nibor, po kojoj me te generacije pamte. Pošto smo imali samo tri naše pesme, dve smo "pozajmili" od Aleksandra Lukića, koji je kasnije svirao bas u Familiji. On je nama bio prvi muzički mentor, pošto je u tom trenutku bio "nedostižnih" 5-6 godina stariji od nas.

Koliko si ti imao godina u tom trenutku?

Četrnaest i po. I pre toga sam nastupao u muzičkoj školi, dok sam svirao violinu u tzv. Malom orkestru Muzičke škole Mokranjac. U tom trenutku sam imao 2-3 Kolarca "u džepu", nije mi nastupanje bilo sasvim strano. 

Međutim ovo je bilo prvi put samoinicijativno i sa autorskim materijalom. Pritom smo završili u glavnom programu, tako što smo prvu probu odradili u Dansing dvorani (današnja Amerikana, op.a.), gde je bila ta "glavnija" smotra donekle afirmisanih demo bendova. U klubu su bili "pilići", gde smo mi realno pripadali. Ali, pošto smo već odradili tonsku i nekom kompetentnom se dopalo to što je čuo, onda smo ostali u Glavnom programu. 

Tada sam prvi put u životu mislio da imam tremu. Svirao sam bas gitaru ibio sam jako začuđen kako ta trema može da ti afektira samo kolena, a ne i mentalno. Posle se ispostavilo da je tu bila ogromna bas kutija koja je tresla postament na kome sam stajao - od toga su meni vibrirala kolena.

 

Dušan Petrović u Espresu
Dušan Petrović u Espresu foto: Stefan Kojić

 

Kada je nastao Duh Nibor?

Kada smo bili prvi srednje, ili vrlo brzo potom. To je bilo 1981. godine.

Istoričari popularne kulture često konstatuju da je tih godina došlo do nekakvog oslobađanja scene, nakon smrti Tita. Kakva su tvoja iskustva u tom smislu?

To nas uopšte nije zanimalo. Jedino što pamtim u vezi toga je da sam video ulicu Kneza Miloša potpuno praznu, pošto sam živeo  jako blizu. I drugo, kad sam išao s nekim drugarima u bioskop, ćale mi je rekao da pripazim da mi se ne omakne neka neslana šala. To je sve.

Nas je zanimala samo muzika. Mi nismo u rokenrol ušli iz tog provokativnog ugla. Ložili smo se da sviramo. Tad su bili oni čuveni Saloni rok fotografije, koje je organizovala Goranka Matić, i ta ekipa. Na dan otvaranja u SKC-u od podneva do ponoći bude smotra, i nas su zvali. Dve godine za redom mi smo odbijali da izađemo jer smo smatrali da nije još to dovoljno ozbiljno za prezentaciju. Bili smo ozbiljno zagriženi da se to iznese na neki nivo. Naravno, čim smo krenuli da nastupamo, krenula su "polivanja", da ne imenujem sad. Svi ti što su više voleli da se pojavljuju nego da vežbaju, odmah su nas proglasili za džez-rok pošto pesme imaju nešto više od strofe i refrena. Imaju i treći deo!

To su bile reakcije muzičara?

Muzičara, da. Novinari su nas uglavnom jako voleli. Mi smo bili neka pojava koja se nije uklapala ni u te "provokatore", ni u ove koji muzikom iznose te tekstove. A ni u ove koji su samo svirači, jer smo ipak bili opredeljeni za nešto što ima duha, "catch", u muzičkom i u tekstualnom smislu. Naravno, koliko sve to možeš sa 15-16 godina. Ali, po tadašnjim novinarima, dosta nam je dobro išlo. Delili smo na Yu Rock Momentu 1985. pobedu sa Videosexom. Na primer.

 

Dušan Petrović
Dušan Petrović foto: Stefan Kojić

 

 

Spomenuo si da su neki muzičari negativno reagovali. Ko su vam bili prijatelji u to vreme na sceni?

Sve su to bili prijatelji. To su više bila ona prijateljska "prozivanja".

Više iz šale?

Da. Nije tu bilo nikakve surevnjivosti niti konfrontacija. To je sve bila jedna velika ekipa. Tad je onaj gornji foaje ispred velike sale u SKC-u bio otvoren, od 7-8 ujutru. Svi koji tog dana pobegnu iz škole, tu su u osam ujutru, na čaju koji je bio 5 dinara. Niko još nije ni pio kafu. Nije to bio neki ne znam koliko veliki komjuniti - 250 duša, manje više. Što je za danas i dosta dobra cifra.

Mladi muzičari u to vreme su dosta ozbiljno razmišljali o profesionalnoj karijeri u rok muzici, što danas možda i nije toliko slučaj.

Tada je to bio sasvim jasan i izvestan put. Ako išta radiš što je supstancijalno, manje-više je bilo pitanje trenutka kad će  da te startuje neko od izdavača. Oni su bili uglavnom uz radijske ili televizijske kuće, osim slovenačkog Helidona koji nije bio direktno vezan za RTV Ljubljanu. Republički medijski servis ima pod kontrolom kompletnu produkciju, postojao je skauting svuda. Bilo je ljudi koji su na terenu i snimaju, dosta isprofilisani.

Konkretno, Duh Nibor je na kraju startovao RTV Ljubljana. Mi smo čak dobili i neki predugovor, koji nikad nije potpisan jer je Igor Pervić zbrisao. U tom  trenutku je njegova životna situacija bila takva, da je prosto nestao.

 

Bio je suosnivač benda Duh Nibor
Bio je suosnivač benda Duh Nibor foto: Stefan Kojić

 

Kako je nestao?

Prvo nismo uopšte mogli da ga dobijemo. To je bilo ono vreme "stabilnih" telefona. Niko se nije javljao dve nedelje. Onda se na kraju njegova majka javila i rekla: "On je otišao u Pariz, zaposlio se u Mekdonaldsu i ne pada mu na pamet da se vrati kući".

A vama nije ništa nagovestio?

Ne. Bez ikakve najave. Mnogo kasnije smo saznali šta je tu zapravo bilo, i naravno da je u tom trenutku, u njegovom životu, stvarno moralo sve tako da se desi. Ali mi smo bili furiozno besni zato što smo bili nadomak uspeha. Srđan Marjanović, pop kantautor, imao je neki privatni studio i bio je predstavnik RTV Ljubljana u Beogradu. Mi smo dobili bukirano mesec dana termina u njegovom studiju, da snimamo prvi album. Međutim, sve možeš da zameniš, ali fizionomiju i boju glasa, toga što je bilo lice benda, baš i ne. Taj prvi pokušaj je zamalo uspeo. Onda smo krenuli dalje.

 

Započeo karijeru kao basista
Započeo karijeru kao basista foto: Stefan Kojić

 

Na Wikipediji piše da se bend raspao zato što su svi otišli u vojsku.

A, ne ne, nikako. Prvo je otišao je samo suosnivač Milan Dragović, i ostali smo tu bubnjar Relja i ja, Igor Pervić kao vokal, i Dejan Stefanović na klavijaturama. Onda je Miroslav Filipović, s kojim sam ja već radio sa strane neke stvari i super smo bili drugari, zamenio Milana. Jedno kratko vreme nam se Raša Mirković, stariji brat Relje pridružio na drugoj gitari. Onda smo shvatili da su njih dvojica toliko različiti gitaristi, da mi moramo da pravimo potpuno nov materijal. Zato što to više nije to.

To je bila možda prva velika lekcija u samostalnom muzičkom učenju, nezavisno od škola koje su stalno negde provejavale. Ukapirao sam da, zapravo, jedan bend ne čini njegova muzika, nego ljudi. I da ti moraš da probaš amalgam tih duša, da ih deriviraš u nekakvu muziku. Ipak, divno smo se zabavili i napravili potpuno novi materijal, ostala su dva-tri hita. Sloba Konjović nas je puštao na Diskomeru, gde su "Ruže" bile 4-5 nedelja sigurno na prvom mestu. 

Naziv benda je, inače, obrnuto od Robin Hud. Milan Dragović je imao iznad svog kreveta plakat "Robin Hud", pa kad legne uveče pa ga pogleda preko glave, onda vidi "Duh Nibor". Dobro nam je zvučalo.

Žikić ili Kremer su mi mnogo kasnije ispričali da je bila mala panika među rok novinarima tog doba, kad je počelo da se piše o Duhu Niboru. Tada nije bilo kompjutera i interneta, i oni su svi bili u fazonu "ko je sad taj Nibor, majku mu". Tad je bio zaista problematično, mogao si da izgubiš novinarski posao ako pišeš pogrešne stvari. Pa onda, nisu znali ni da li da pišu velikim slovima, baš je bila frka jedno vreme. Onda je izašlo par članaka, i ništa se nije desilo. Posle je pisao ko je kako hteo (smeh).

 

 

Da napravimo malu digresiju na tvoje obrazovanje - školovao si se kod čuvenog kontrabasiste Mališe Draškocija, koji je ostavio trag na čitavu generaciju domaćih muzičara etno i džez scene.

Školovanje sam počeo sa pet godina. Prvo sam svirao violinu, pa dve godine hornu, pre kontrabasa. U tom trenutku sam uveliko čačkao bas gitaru i bio sam u dfazonu da proširim to znanje na kontrabasu koji je konceptualno isti instrument, ali tehnički drugačiji.

I odem kod Miše Krstića (džez pijanista, op.a) koji je moj stric, pitam ga gde da idem da učim kontrabas. To se sve dešava u malom klubu Doma omladine u četvrtak veče na sešnu. A on kaže "evo ti ga Mališa ovde, pričaj s njim". Kad sam saznao da predaje u Mokranjcu, oduševio sam se jer mi je bilo nespojivo  da neko ko svira  muziku koja mene zanima, predaje u školi. Ta linija je bila dosta jasna u tom trenutku. Imao sam veliku sreću da mi je prve dve godine predavao Mališa, pre nego što je otišao u Nemačku za Lalom Kovačevim.

Za Draškocija su mnogi kasnije pričali da je odudarao, bio poseban u tom školskom sistemu.

Apsolutno! Prvo - on je jedini profesor iz muzičke škole koga si mogao da zatekneš u četvrtak veče na džem sešnu, u džez klubu Doma omladine. Druga stvar - on je bio potpuno otvoren još u to doba za sve te muzičke inovacije. Skoro mi je perkusionista Papa Nick pričao da je zapravo Mališa inspirao Lalu Kovačeva da se otvori na tu stranu, da otvori nultu stranicu te knjige. Tog etno džeza na balkanske teme. Solo na kravljem rogu u sred džez koncerta, to je bilo neopisivo. Potpuna čarolija.

Na njegove časove je dolazilo i dosta kafanskih muzičara. Međutim, on je govorio: "Mene uopšte ne zanima kakvom vi muzikom želite da se bavite. To je vaša stvar i ja to poštujem. Ali ovde smo došli svi da naučimo kako se pravilno svira ovaj instrument. Imamo mečku i gudalo, i to je to čime ćemo baratati ovde". Njega je svako mogao da pita šta god ga je zanimalo, što recimo baš i nije bio slučaj sa onima koji su učili violinu, a zapravo se spremaju za svadbarošku karijeru. Oni su morali da se prave da je Vivaldi u njihovom fokusu (smeh), što kod Mališe nije moralo.

Nezavisno od svega toga, bio je mnogo zanimljiv čovek. Nije baš bio mnogo rečit, ali je bio divan tip.

 

Sarađivao i sa Milanom Mladenovićem
Sarađivao i sa Milanom Mladenovićem foto: Stefan Kojić

 

Nakon Duha Nibora, pa sve do početka devedesetih, nema mnogo podataka o tvojoj karijeri na internet izvorima. Šta se tad dešavalo?

Pošto se otac i ja nismo potpuno slagali oko moje budućnosti, odmah posle srednje škole zaposlio sam se u Energoprojektu. Pričamo o 1984. godini - ja sam u junu maturirao u Brodarskoj školi na odseku za hidro-tehničke konstrukcije, i pošto sam u srednjoj školi bio stipendista Energoprojekta, imao sam pravo da se zaposlim bez javnog konkursa - ako im treba neko. Tako da sam odmah u septembru počeo da radim.

U periodu do vojske sam radio sa Miroslavom Filipovićem, danas mojim zetom, i sa Vladimirom Perićem Talentom. Njega ljudi danas znaju kao audio-vizuelnog umetnika, ali je on osamdesetih bio jako aktivan, svirao je sa Rambom u njegovom prvom bendu, radio je nekakve zvučne instalacije, takođe je bio basista. Imali smo bend koji se zvao Plug Protection Division. U bendu su bili ritam mašina, jedan jako preparirani i efektovani slep bas, koji je svirao Perić, ja sam svirao fretles bas, a Filip je svirao gitaru i pevao. Duh Nibor je tu još uvek funkcionisao do kraja 1985, početka 1986. godine.

 

 

Obeležio jednu eru osamdesetih godina prošlog veka
Obeležio jednu eru osamdesetih godina prošlog veka foto: Stefan Kojić

 

Pored svega toga, ja sam sa Zoricom Jevremović u Skadarliji radio u pozorištu "Nova osećajnost". To je bila neka alternativna pozorišna scena, na mestu koje se zvalo Pivara i gde je kasnije bio tržni centar. Tu smo imali jednu salu i bekstejdž, i radili svašta - koncerte, ulično pozorište, otvaranja likovnih izložbi. Bio je to divan period. Mi smo muzikom opremali sve te događaje. Imali smo i "ponoćnice", to su bili neki sešni sa gostima. 

Po povratku iz vojske vraćam se u Beograd i i nastavljam da šljakam, a radim sporadično sa Zoranom Cerarom iz TV Morona - on je tada radio u KIC-u, današnjem Gete Institutu. On je svoje pesme zamišljao i skicirao tako što je programirao ritam i otpevavao melodiju, a mi smo sve između tog ritma i melodije, na sešnima, dovodili u format pesme. Toga ima par albuma. Na prvom sam se pojavljivao samo kao gost, a onda mu se to toliko dopalo, da smo u stvari drugi radili zajedno. Tu su gostovali Orge iz Neočekivane sile, Vladimir Perić Talent, Sale Sopček u čijem se studiju to sve događalo, još neka gomila raznih muzičara.

Tu negde već stižemo do kraja osamdesetih. Devedesete dobijam poziv od Milana Mladenovića da odsviram kontrabas na nekoj pesmi, koju on sprema za svoj solo album. Sve se dešava u istom studiju koji tada već drži Željko Božić, koji je kasnije vodio klub Akademija. Ja se naravno odazivam tom pozivu, pa se njemu to jako dopalo, i onda me je zvao da sviram bas u još nekoliko pesama. To je sve skockano kao njegov solo album. Međutim, onda se tu menadžer Dule Ercegovac pobunio, da to ipak tržišno neće biti na nivou EKV-a. I onda je to ponovo postalo EKV,  album DUM DUM.

 

Dušan Petrović
Dušan Petrović foto: Stefan Kojić

 

Dakle, to su te iste pesme, samo prearanžirane?

Sve sem jedne, koju je Margita napisala. Sve ostale smo mi napravili. Marko (iz EKV-a, op.a) je tu bio, pa Milan Prokop, koji je svirao klavijature i radio sempling, zatim Suba, koji se tad već polako spremao za Brazil, ali je još uvek bio u zemlji.

Kada se to pretvorilo u EKV vratila se Margita, Prokop je otišao svojim putem, a  već pri kraju snimanja je meni bilo jasno da nisam za to. U toj konstelaciji je trebalo da postanem "klon Bojana Pečara", što mene nije zanimalo. Ja obožavam njega i dan-danas, i dok sam skidao te njegove pesme, shvatao sam koliko je on ogroman deo te muzike. Ali, za početak, ja sam svirao bas bez pragova. U jednom trenutku sam im i rekao: "Hej ljudi, dajte oglas u Politici da imate audiciju za basistu, doći će vam 40 klinaca koji znaju sve pesme, imaju i frizuru i pantalone kao Bojan, i gitaru kao Bojan". Ali, to je svakako bilo divno iskustvo.

Kakav je tvoj odnos bio sa Milanom Mladenovićem, da li ste se družili?

Jesmo, baš smo se puno družili, dok je trajala ta muzička saradnja. Mnogo sam voleo Milana. On je bio stvarno pesnik, ne preterano na zemlji, u svojim fantazijama....

U oblacima?

Da, da! U najlepšem smislu reči, zaista. Jedna fina duša. Baš je grehota da je otišao tako brzo, jer je mogao zaista još mnogo da zaduži rokenrol nasleđe ovde. Ko zna, možda bi on otišao i dalje. Stvarno pretalentovan i preosetljiv čovek. On se toliko nasekirao oko tog celog raspada, nečega što je duboko i iskreno doživljavao kao svoju zemlju. Ne verujem previše u te uzročno-posledične veze po zdravlje, ali stanje duha makar donekle definiše i zdravstveno stanje . Ako ništa drugo, nije mu pomoglo.

 

*Drugi deo intervjua biće objavljen za nekoliko dana

 

 

BONUS VIDEO: Espreso Live Session #4: Ana Avramov (VIDEO)

 

(Espreso.rs / Nikola Marković)

 

 

 


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media