DRAMA BEZ DRAMAMINA – Top 7 srpskih filmskih melodrama!
Nataša Ninković i Sergej Trifunović, Foto: Promo

PREPORUČUJEMO

DRAMA BEZ DRAMAMINA – Top 7 srpskih filmskih melodrama!

Iako su ovi filmovi bili i voljeni i cenjeni, nisu izrodili zametljiviji niz srodnih i sličnih ostvarenja, te se i tu može polemisati o neshvatljivoj poroznosti pelcera kod nas...

Objavljeno: 28.07.2019. 09:53h
  • 104

Već pri prvom susretu sa publikom, na i domaćoj i svetskoj premijeri u glavnom takmičarskom programu Festivala evropskog filma na Paliću pokazalo se da je Ajvar Ane Marije Rossi, inače, celovečernji igrani prvenac ove rediteljke, kvalitetno ostvarenje koje, i mimo ozbiljnih tema kojima se bavi (raspad duge veze, nostalgija, usanmljenost, skora kriza srednjih godina, usamljenost i otuđenost) i kinestetskih ambicija i vrednosti, lako komunicira sa gledaocima.

Osim toga, budući da je Ajvar i po drugoj značajnoj osnovi, po toj žanrovskoj
čistoti, retka pojava u nas, možda je baš sad kucnuo pravi čas da se podsetimo nekoliko vrlih melodramskih filmova iz istorije naše kinematografije.

foto: Promo

Čudna devojka (1962) i Kako su se voleli Romeo i Julija (1966)

Ako ćemo pošteno i što je preciznije moguće, Čudna devojka, kao istinsko remek-delo srpskog, jugoslovenskog, pa i evropskog filma, uz to, i vrsno ostvarenje nenametljivog podtipa, je superiorna i kada bi kao zajednički sadržatelj i krovni parametar uzeli još podosta drugim tema i klasifikacija. Reditelj Jovan Živanović je u ovom svom neformalnom filmskom diptihu u stilu najprefinjenije i najpromišljenije moderne preispitivao nijanse i valere apsurdizma koji se, kanda, krije, u korenu svake iole ozbiljnije i prevratničke ljubavi.

Iako su ovi filmovi bili i voljeni i cenjeni, nisu izrodili zametljiviji niz srodnih i sličnih ostvarenja, te se i tu može polemisati o neshvatljivoj poroznosti pelcera kod nas. Mimo svega toga, ova dva filma su vrhunska dela unutar žanra i vredna svih novih gledanja – i premijernih i repriznih.

foto: Promo

Dvoje (1961) i Dani (1963)

Godinu pre Čudne devojke pred gledaoce stigao je prvi u sjajnomn nizu filmova velikog  Aleksandra Saše Petrovića; narativno sveden i zbunjujuće a zapravo eksplozivno emotivan, ovaj film o slučajnom susretu dve zaljubive mlade duše i njihovom potonjem otkrivanju grada koji tada pred njihovim zanesenim očima otkriva svoje tajne dveri i skrivene lepote mogao je i
a i dalje može da se nosi sa parnjacima iz belog sveta u tom domenu suptilnih i implikacijama bogatih mikro-melodrama intelektualističkog soja. Sa sve Mihom Blohom i Bebom Lončar u značajnim ulogama.

Dve godine kasnije usledio je izvanredni film Dani istog autora, gde se, pak, motiv slučajnog susreta izmešta u burni mikrkosmos udate žene očito gladne novijih iskustava i drugačijeg doživljaja sveta. Iako tek sporadično glumica, a kasnije značajna vizuelna umetnica, Olga Vujadinović se izvanredno snašla u glavnoj ženskoj ulozi, naravno, uz svesrdnu pomoć Ljubiše Samardžića.

Pukotina raja (1955)

Neko mora i stazu da prte, jer bez preteča i pinira je teško išta izvodljivo, zar ne? U sluzčaju narečenih filmova Jovana Jovanovića i Aleksandra Petrovića, koji je to učinio sa dva izuzetna filma Subotom uveče (1957) i Pukotina raja (1959). Pukotina raja, nastala pod očitim ali i nesporno duboko promišljenim i snažno i zaumno artikulisanim uticajem italijanskog neo- realizma, posebno je zanimljiva jer u postavku melodrame unosi motiv zaslepljujućeg
egoizma, što je u evidentnoj suprotnosti sa tada proklamovanim idealom bezgrešnog socijalističkog pojedinca. Osim toga, Pogačić ovdede nadahnuto vlada emocijom i njenim valunzima čitavim tokom ovog svog vrsnog filma.

Nešto između (1982)

Osamdesete su nam podarile ovaj izvrsni Karanovićev film gde se datosti meodrame na intrigantan prepliću sa podmotivom kulturoloških relativiteta i mentalitetskih odrednica i ograničenja, sa oneospokojavajućim zaključkom iz dubine kadra da je prava ljubav, kanda, u stvarnosnoj dimernziji života nemoguća. Ovaj Karanovićev film, neznano zašto, na nivou recepcije jeste pomalo skrajnujt i čeka novu i poštenu revalorizaciju, a već sada se sa podosta
sigurnosti može ustvrditi da je njegov doiprinos toj (doduše, krhkoj) istoriji srpske filmske melodrame nepobitno krupan.

Bolje od bekstva (1993)

Narednac decenija iznedrila je diskretnu varijaciju na taj tihi Karanovićev klasik; Miroslav Lekić je u ovoj melodrami o isprva srećnoj i smislenoj romansi i ljubavi ovdašnjeg momka i šarmantne Amerikanke u neku ruku podigao ulog, budući da je glavni junak glumac u usponu, te je identitetska pometnja tu naprosto neizostavna bagaža. Nakon podosta krupnih problema
u postprodukciji (mahom indukovanih početkom građanskog rata u pokojnoj nam domovini).

Bolje od bekstva je malo zakasnio pred publiku, i premda izlazi kao poražen iz neizbežnog poređenja sa filmom Nešto između, ovaj film je u nevreme ostvario krupan uspeh kod publike i svakako zaslužuje da ga i do dana današnjeg u dobro ime pominjemo, a ne samo iz trivijalnih pobuda, ukorenjenih u zloćudnim sličnostima između sudbine glavnog junaka i Žarka Lauševića koji je odlično odigrao taj lik.

Bonus video:

 


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media