U CRNO OBOJENO U MENI JE SVE: Udarni filmovi srpskog Crnog talasa (VIDEO)

Još uvek se ljuti teoretičarski boj bije na temu da li je srpski filmski Crni talas prvenstveno bio reakcija na ovdašnji tzv. crveni talas (talas koji je doneo obilje filmova sa temama iz NOR-a i posleratne obnove i izgradnje) ili je tu, pak, prevashodno bila reč o združenoj varijaciji na motive, atmosferu i idejni okvir američkog i francuskog noir-filma. Barem deo tih dilema sigurno će moći da razveje knjiga "Sjaj crnog" autora Veljka Radosavljevića, koju je koliko pre par dana objavio Filmski centar Srbije (FCS). S tim u asocijativnoj vezi je i ovaj brzopotezni podsetnik na najbolje i najznačajnije izdanke pomenute filmske struje u nas.

Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT-a (1967)

Sama esencija jugoslovenskog i srpskog crnog talasa na filmu sadržana je u ovom remek-delu Dušana Makavejeva. Naravno, o mestu i na samom vrhu uvek je moguće sporiti se, katkad je to i dobrodošlo i katartično, ali ovaj Makavejevljev klasik ne beži ni od otvorene političnosti i ideološke odrešitosti, naravno, u drami o ljubavi u zao čas u dubini kala ne baš zahuktale modernizacije jedne manje države, a više ne baš ozbiljne i promišljene utopije. Naravno, isto se može izreći i slučaju jednako uspešno i rečitog filma "Čovek nije ’tica" istog autora.

Kad budem mrtav i beo (1967)

Crnilo sija punim sjajem u ovom izvanrednom ostvarenju, svojevrsnom klaustrofobičnom road movieju u režiji Živojina Pavlovića. Dašak vedrine unose prikazi upornog nastojanja ikoničnog Džimija Barke da iz blata predgrađa i zabiti utekne pravo u šou-biznis, naravno, u tada prisutnim okvirima.

Buđenje pacova (1967)

Ista, ta očito ključna i prevratnička 1967. godina, donela nam je i ovu kinestetski superiornu turobnu dramu o očaju kao identitetskoj odrednici, o zjapećoj klasnoj razvalini i suštinskoj nemogućnosti bekstva sa samog dna one poslovične kace, a mrak koji ovde slika i predočava Živojin Pavlović, naravno, značajnjim delom zahvaljujući i vrsnoj glumi ponapre Slobodana Cice Perovića, pred očima i današnjih gledalaca izrasta u moćan politički iskaz.

Rani radovi (1969)

Sa današnje tačke naknadne pameti nimalo neočekivano, Želimir Žilnik se već svojim Ranim radovima izborio za apartnu poziciju u okviru tog crnotalasovskog pokreta, što ni ne čudi jer i u Ranim radovima ovaj vrsni i krajnje osobeni filmski autor pruža razbarušenost i drčnost istinski radikalne i anarhizmu otvoreno sklone levice.

Skupljači perja (1967)

Crnotalasovski čemer i posledični bunt zbog takvog stanja stvari, koje je više rezultat nepravde nego fatuma, posve drugačijim sredstvima pokazao je Aleksandar Saša Petrović svojim ambicioznim i podugo već ikoničnim Skupljačima perja, koji će, na sve to, utabati stazu, još nekolicini važnih srpskih filmskih autora sličnih filmskih i drugih svetonazora.

Tri (1965)

A samo dve godine ranije Aleksandar Saša Petrović je dragovoljno uleteo u hrabru polemiku sa dominatnim narativom kada je u pitanju narodno-oslobodilačka borba. Nadahnut prozom Antonija Isakovića, Petrović je ovim svojim filmom (baš kao i ranijim mu rediteljskim podvizima) pratio put srpske filmske moderne koju, između ostalog, naravno, odluikuju, i kontemplativnost, zaumnost, ideološka prpošnost i nepatvorena briga za čoveka kao jedinku... svega.

Vrane (1969)

Scenaristi Ljubomir Kozomora i Gordan Mihić, mnogozaslužna pera srpskog crnog talasa, režirali su ovaj višestruko zanimljiv, nazovimo to uslovno tako, B rad unutar ovog talasa. Podno musavog izgleda i ne baš uglađene zanatske izvedbe krije se zadivljujuće srčana priča u slavu beznadežnih gubitnika, a Vrane će ostati upamćene i kao prvi ovdašnji film koji u značajnijoj meri problematizuje pitanja queer populacije.

Tople godine (1966)

Znatno pre nego se fokusirao na Seljake, Sekulu, njegove žene i slično, Dragoslav Lazić je bio cenjeni dokumentarista, a odlično se pokazao i slučaju režije filma Tople godine (koji su takođe napisali Kozomora i Mihić), u kome se bavi i supkulturnim gibanjima u zametku i neizbežnom klinču gradske sredine i dođoša. Izvrstan je i glumački ansambl (Bekim Fehmiu, Dušica Žegarac, Ana Matić, Stevo Žigon, Stole Aranđelović, Milan Jelić, Milan Butković....). Topla preporuka je da Tople godine propratite čitanjem srodne a vanredno intrigantne proze Spavači Žaka Sebastijana (Žike Todorovića, u izdanju kuće Rende).

Kolt 15 GAP (1971)

Vrhunsku ekstravagancu predstavlja ovaj odvažni kratki hibridni, dokumentarno-igrani film Jovana Jovanovića i Miodraga Miloševića; naziv je akronim za opis ’Kupim otpatke, ližem tanjire, 15 godina, aktivno, pasivno’, a film (i kao celina i na planu detalja koji ga čine i smisleno oneobičavaju) pruža na uvid slobodarski duh koji ne mari puno ni za rigidnu sredinu koju prikazuje, ni za dominantne datosti ovdašnjeg shvatanja filma kao medija i vida umetnosti.

BONUS VIDEO: ESPRESO LIVE SESSION #6: Glib (VIDEO)

(Espreso.co.rs / Zoran Janković)