Ma kakvi muškarci, one su vladale iz senke: One su vedrile i oblačile Srbijicom!

3. Mira Marković

Bivša prva dama SRJ, supruga Slobodana Miloševića, rođena je sa "komunističkim genom", te ne čudi što je volela partiju, vlast i moć.

Odrasla je u Požarevcu sa babom i dedom, a ružu u kosi počela je da nosi od malena. Naime, na jednoj slici, videla je svoju majku sa ružom u kosi, i od tada je to postao i njen zaštitni znak.

Što se tiče oca, nasledila je i njegove “partijske gene”. Moma Marković, bio je revolucionar i jedan od najznačajnijih srpskih komunista i društveno političkih radnika u SFRJ. S obzirom da je to u porodici bila tradicija, Mira je rano postala komunistkinja, a zanimljivo je da je njen otac priznao tek kada je ona postala punoletna.

Sudbnonosi susret Slobodana Miloševića i Mire Marković, desio se kada je on imao 17 godina, ona je bila mlađa godinu dana od njega. Mira je volela muško društvo, a Miloševića je zaintrigirala Mirina porodična istorija.

Mira i Sloba svoju tinejdžersku vezu nisu prekidali, smrt ih je rastavila.

Milošević je bio toliko opčinjen svojom suprugom da je držao njenu sliku kao ikonu u predsedničkom kabinetu. A ona je mudro iskoristila svojih pet minuta kako bi učvrstila Miloševićevu moć, ali pre svega svoj lični uticaj na njegove odluke. Milošević je čak na jednom sastanku sa američkim izaslanikom za Balkan Ričardom Holbrukom, rekao “kažu da iza svakog velikog čoveka stoji ljubavnica”. To nije bilo daleko od istine u njegovom slučaju.

Mira Marković je bila glavni kovač njegove karijere, poznato je da mu je često pisala govore, što je i sama priznala u jednom intervjuu.

Nakon što je Milošević pobedio na parlamentarnim, a zatim na predsedničkim izborima, 1993. godine Mira Marković je rešila da osnuje svoju partiju, koja se zvala Jugoslovenska levica (JUL), kako bi još više učvrstila moć njenog supruga.

4. Olivera Hrebeljanović

Nikada nije vladala Srbijom, nikada nije bila ni žena nekoga od srpskih vladara, ali se zbog svoje nesvakidašnje sudbine mora naći na ovoj listi. Olivera je bila najmlađa ćerka Lazara i Milice i rođena je oko 1373. godine.

Nakon bitke na Kosovu, jedan od turskih uslova za Srbiju je bio da se Olivera uputi u Bajazitov harem. Uz sve ostale uslove, to je teška srca prihvaćeno. Legenda kaže da je put koji vodi ka Istambulu prekrivan ružama od strane naroda koji je bio svestan koliku žrtvu Olivera podnosi za svoj narod. Na samom dvoru, u haremu koji je brojao preko 100 žena, Olivera se uspela izboriti za Bajazitovu naklonost i bila jedna od četiri zakonite sultanove žene.

Svoj uticaj na Bajazita, koji nije bio mali, koristila je kako bi pomagala svome bratu, despotu Stefanu, i srpskom narodu. Valjalo bi spomenuti da nikada nije prešla u islam. Godine 1402. se desio poraz Bajazita kod Angore, i on i Olivera padaju u zarobljeništvo mongolskog emira Tamerlana. Odatle je brat Stefan Lazarević otkupljuje 1403. Sve do njegove smrti 1427. bila mu je verni pratilac i savetnik na dvoru u Beogradu. Tačan datum njene smrti se ne zna, umrla je negde posle 1443. godine, a njeno žrtvovanje za svoj narod dugo je ostalo upamćeno… Na žalost, ne dovoljno dugo, jer se danas princeza Olivera i njena sudbina retko spominju.

5. Jelena Anžujska

Ne može se svaka država pohvaliti da je među svojim vladarkama imala italijansko/francusku princezu.

Jelena Anžujska je bila supruga kralja Stefana Uroša Prvog, sina Stefana Prvovenčanog. Najverovatnije je rođaka Karla I, kralja Napulja i Sicilije, koga je u pismu nazivala rođakom. Princeza Jelena u Srbiju je došla oko 1250. godine, kada je mladi Uroš u njenu čast po čitavoj Ibarskoj dolini posadio stabla jorgovana, njeno omiljeno cveće. I sam vladar bio je svestan njenog političkog značaja, ali i njene nadaleko čuvene lepote, te joj se hteo umiliti dolinom jorgovana, koja se i danas prostire od Kraljeva ka Novom Pazaru.

Podigla je katoličke crkve u Kotoru, Baru, Ulcinju i Skadru, obnovila mnoge srpske manastire i izgradila Gradac na Ibru. Malo je kraljica u istoriji Srbije koje su imale toliki uticaj na vođenje spoljne i unutrašnje politike u Srbiji. Uticala je na svoga muža i kasnije na svoje sinove, srpskog kralja Dragutina i srpskog kralja Milutina, da održavaju dobre odnose sa dalmatinskim primorskim gradom-državom Dubrovnikom.

U vreme kada je kralj Stefan Dragutin zbacio svoga oca Stefana Uroša I Nemanjića sa kraljevskog trona 1277, i Srbiju podelio na tri dela – između sebe, svoje majke Jelene Anžujske i svog brata Milutina – Jelena Anžujska je suvereno zavladala velikim delom Srbije kao prava vladarka. Jedno vreme, ona je vladala oblastima Zete, Trebinja, Plava i gornjeg Ibara (u današnjoj Hercegovini i Crnoj Gori). Nakon smrti muža, zamonašila se u crkvi Svetog Nikole na Skadru, koji je takođe osnovala, gde je i umrla 1314. godine.