NISAM NIČIJI SATELIT, ALI NE VERUJEM U RAZLOGE ZA BOJKOT IZBORA! Đorđe Vukadinović o političkoj sceni SRBIJE! VIDEO
Đorđe Vukadinović, Foto: Filip Plavčić

STAV.

NISAM NIČIJI SATELIT, ALI NE VERUJEM U RAZLOGE ZA BOJKOT IZBORA! Đorđe Vukadinović o političkoj sceni SRBIJE! VIDEO

-  Personalno sam, naravno, i dalje mnogo bliži nekima od ljudi iz ove "bojkotaške opozicije", istakao je Vukadinović....

Objavljeno: 23.02.2020. 14:58h
  • 9

Narodni poslanik i politički analitičar, Đorđe Vukadinović bio je gost Espreso intervjua nedelje. On se osvrnuo na sve aktuelne teme, situaciju u Crnoj Gori i Bosni, ali je komentarisao i domaću političku scenu.

Istakao je da ne veruje u razloge za bojkot izbora u Srbiji, ali je naveo i šta mu smeta kada je u pitanju vladajući režim.

Pogledajte intervju:

Recite mi, za početak, zašto ste odlučili da izađete na izbore umesto da ih zajedno sa većinom opozicije bojkotujete? Da li ste nekada bili u dilemi i premišljali se u vezi sa bojkotom?

- Ja sam često u dilemi, ja čak nisam ni odlučio da izlazim na izbore, ja sam rekao da želim da izađem na izbore. Problem je samo u tome što ja ne verujem u razloge za bojkot, bar one koji se navode. Oni su čudni, neuverljivi, poneki čak i sumnjivi. Ali to da je situacija loša, da su uslovi loši, da je pozicija vlasti i opozicije apsolutno neravnopravna, da su promene kozmetičke, to stoji... Pitanje je da li su promene koje su preduzete samo duboka ili plitka šminka, površna ili malo dublja, samo o tome bi se dalo raspravljati, ali to je svakako kozmetika. U to nema nikakve sumnje. Razlika između mene i nekih kolega iz opozicije koji se zalažu za bojkot, i koji izgleda da će definitivno bojkotovati, mada nisam siguran, jer nije tu čista situacija kao što žele da ostave utisak - dakle razlika je to što ja ne vidim korist od bojkota, sem što to lepo zvuči na društvenim mrežama, na tvitovima, u objavama. Lepo izgleda kad pravite stikere, kad stavljate neke gifove, lepo se to uklapa u reč bojkot, i to lepo zvuči. U praksi, zapravo, vi prepuštate Vučiću i SNS-u institucije na četiri godine. To je suština. A druga stvar je da li imate snagu neku vanparlamentarnu, fizičku, realnu snagu da skratite taj mandat toj vlasti. Ali vi institucije prepuštate, i možete ih posle samo fizički povratiti. Eto, to je razlog moje skepse prema bojkotu. A da nema oduševljenja izborima, nema. Na kraju krajeva, ako se desi da vlast bude ovako bezobrazna kao što su danas bili u raznim manifestacijama, čak i da se ne pojavim na izborima. Ali to ne menja moje mišljenje o bojkotu.

foto: Filip Plavčić

Upravo zbog takvog vašeg stava neki iz opozicije vas nazivaju "Vučićevim satelitom". Da li ste vi Vučićev satelit?

- Prvo, malo je takvih koji smeju tako da me nazovu, tako me nazivaju anonimusi na društvenim mrežama, botovi - pazite, kako vlast ima svoje botove, tako ih ima i opozicija. Dakle, oni me tako nazivaju, a ovako, u lice, slabo će me ko tako nazvati, govorim o liderima i kolegama iz opozicije. Jer, ko to kaže, zna da laže. O meni možete svašta reći, razne stvari zameriti, ali svakako ne da sam Vučićev satelit. Ili bilo čiji satelit, ali naročito ne režimski. Mislim da realno to ne da 100 odsto ne stoji, nego mislim da bi se pre moglo raspravljati o istorijatu odnosa nekih iz opozicije sa Vučićem. Dakle, ja sam Vučiću i SNS-u bio opozicija pre nego što su postali to što su postali, dok još nisu došli na vlast. Ja sam bio protiv njih čim sam video šta se pravi od njih, kako i zašto se pravi od njih, i čemu treba da služe. To je tada bila apsolutno još misterija za mnoge, neki su to čak i podržavali, neki su bili uzdržani, a ja i moje kolege iz Nove srpske političke misli smo dosta tekstova, pre nego što su došli na vlast, posvetili kritici njih kao, u tom trenutku, ideološki lažne opozicije. Oni su bili personalno opozicija Demokratskoj stranci tada, ali ne i idejno. Oni su zapravo preuzeli njihovu priču, to se sada i vidi, njihovo evropejstvo, iskreno ili lažno, o tome možemo da raspravljamo, njihovo zalaganje za evrointegracije pa i evroatlantske integracije, njihove kontakte sa stranim ne samo ambasadama nego bogami i službama... U tom smislu sam ja bio protiv njih pre nego što su oni postali ono što su postali. Mnogi iz tadašnje opozicije su i te kako šurovali s njima, i dok su bili opozicija neki su ih i pravili, ili barem im pomagali, a neki su do 2012. do 2014. i 2016. isto vrlo lepo sarađivali s njima. A sad pokušavaju mene da proglase za satelita. Ne, ja nisam ničiji satelit. To zna svako ko prati politiku. Personalno sam, naravno, i dalje mnogo bliži nekima od ljudi iz ove "bojkotaške opozicije"...

Kome?

- Pa, neka oni kažu... Ali, generalno, nisam u lošim ličnim odnosima gotovo ni sa kim. S nekima sam čak i drug, prijatelj, ako bih to mogao da kažem. Ali nisam mogao da ih pratim u nečemu za šta mislim da je greška. Dakle, mislim da je greška bilo ovakvo povlačenje iz parlamenta, jer ova sada greška je posledica prethodnih greški. Mislim da su se zaneli. Dobar deo čak i opozicione javnosti, ali i lidera i aktivista, zaneo se neočekivanim uspehom zimskih protesta, koji su krenuli strašno dobro, neočekivano i za vlast i za opoziciju. Ti protesti su iznenadili i Vučića i opoziciju, to znam iz prve ruke. Onda su malo pomislili, kad su videli 10, 20, 30 hiljada ljudi na ulicama, a išlo je to i do 40.000, pomislili su "gotov je". Već su u glavi počeli da se vide na pozicijama i u glavi, a možda već i među sobom, počeli da dele funkcije. Onda je u toj atmosferi priča o povlačenju, napuštanju Skupštine delovala dobro, kao uvod u neku revoluciju. A onda je bilo puno malih sitnih grešaka, od kojih neke i nisu bile teko sitne, koje, kad ih stavite jednu na drugu, sve skupa rezultira razvodnjavanjem tog protesta. Te rasprava da li je protest građanski ili politički, pa ko stoji iza protesta, pa odnos javnih ličnosti i političara, pa mutna uloga ovih mladih ljudi iz 1 od 5 miliona, da li su oni komesari u nekoj stranci DOS-a ili nisu... Sve skupa... Pa onda onaj upad u RTS, koji je bio štetan i kontraproduktivan. Pa opsada Predsedništva, pa ne znaš da li ga opsedaš dok ne izađe, pa onda posle 3 sata povlačiš opsadu... Pa velika najava Dana D i konačnog obračuna za 13. april, ako se ne varam. Pa "pada do Uskrsa"... Elem, puno takvih stvari je doprinelo da se protesti razvodne. Imali smo agoniju preko leta, gde smo imali par stotina ljudi na protestima. Pa se govorilo "kad dođe jesen, sad će da krenu protesti", a vidite kako su krenuli - nikako. Pa onda da li se izlazi na izbore ili se ne izlazi. Pa da li se bojkotuju svi izbori ili se bojkotuju samo parlamentarni... Ja sam video da to ne ide u dobrom pravcu. Ja sam nekoliko meseci bojkotovao Parlament, solidarno, iako nikad nisam potpisao taj Sporazum sa narodom. A i to mi je delovalo kao jedna prevara i šarena laža. Kao da je marketinški štos i ništa više od toga. A oni su pridali tome status ne Ustava nego Svetog pisma, pa se prozivaju uzajamno ko je prekršio Sporazum s narodom, a ko nije. Dakle, to je bila serija loših poteza koji su doprineli tome da protesti zgasnu. Bilo je tu sukoba unutar tog opozicionog bloka, koji su nekad vidljiviji, nekad manje vidljivi, ali za mene nikad nisu bili tajna, borba oko primata, prvenstva. Onda se njima verovatno učinilo, pošto su proglasili bojkot Skupštine, da je bojkot izbora logična stvar. Bojkot Skupštine je imao smisla kao opomena, kao žuti karton, kao alarmiranje domaće, a pre svega međunarodne javnosti. Vlast je dobila vrlo nepovoljan izveštaj Evropske komisije, negde u aprilu, zbog tog bojkota. Vrlo loše je ocenjeno stanje u Skupštini, odnos prema opoziciji, ponašanje vlasti. Sve ono što smo im zamerali. I to je trebalo da bude trenutak kad je trebalo "proglasiti pobedu" ili reći "evo vidite da međunarodna zajednica i Evropska komisija uvažavaju naše argumente". Maja Gojković je neke stvari primenila brzo, ekspresno tako reći. Izmenila je te neke formalne stvari, najgore, najvidljivije, u smislu zakazivanja sednica, izbacivanja ili smanjenja broja tih vanrednih sednica... Izbacili su one fantomske amandmane, gde vlast podnosi amandmane na sopstvene predloge. Neke kozmetičke promene su tu urađene, i to je bio trenutak da se opozicija vrati i da nastavi borbu. E, oni to nisu uradili, pa su onda iz jedne priče o bojkotu ušli u drugu priču o bojkotu, a pri tome su snage bivale realno sve slabije i slabije. Zato sam ja bio protiv, bez obzira na dobar lični odnos sa većinom ljudi iz opozicije. Videlo se da idemo u lošem pravcu. Ja radim istraživanja javnog mnenja, naravno nikad to nije sve savršeno, ali relativno precizno se vidi kuda stvari idu. Počela je opozicija da gasne i da slabi, počeo je da pada rejting opozicije, a ne da raste, iako je zimus to bilo malo drugačije, vlast se konsolidovala. Glumili su tu kao dobru volju, toleranciju, i onda se oni koji se služe godinama nasiljem, godinama vladaju na osnovu nasilja, brutalnog i verbalnog i fizičkog i institucionalnog nasilja, predstavljaju kao pravednici i optužuju opoziciju za nasilje. To je ta zamena teza, ali na žalost, potezi nekih ljudi iz opozicije su zaista davali gorivo za to. Ja sam smatrao da je to loše. Prvo, ne možeš se ti s njima takmičiti u bezobrazluku i agresiji, ali ni ne treba da se takmičiš. Sad imaš snagu, i zato sam smatrao da je mnogo bolje, ma koliko bilo neatraktivno, voditi borbu na institucionalni način, i kroz Parlament, i kroz tekstove, i kroz tvitove, i kroz proteste. Ne treba nijedno polje, nijednu tačku prepuštati, gde možeš da pružiš otpor.

foto: Filip Plavčić

Da li su Nebojša Zelenović i Saša Paunović izdali ideju o bojkotu?

- Pa, svi su izdali, kad krenete sa tako velikom... Ne, nisu, mislim da nisu, ali to treba njih pitati. Dakle, kad krenete sa tom "istragom poturica" i "izdajnika", onda tu nema kraja. Ja ne mogu da budem izdajnik, ja nisam ni potpisao. Oni su jedni druge optuživali, pa su prvi "izdajnici" bili valjda Tanja Macura i ovi iz SMS-a, Stranke moderne Srbije, jer su oni potpisali Sporazum s narodom, a vratili su se u Skupštinu i najavili su da će da izađu na izbore. Onda, stalni "kandidat za izdajnika" je i Zoran Živković, takođe. A onda 1 od 5 miliona, koji su druge "lovili" da su izdajnici, sad su oni postali "izdajnici", jer su napravili salto mortale...

Je l' to bila dobra odluka pokreta 1 od 5 miliona?

- Koja? Da izađu?

Da.

- Pa ja ne mogu uopšte da sudim o njihovim odlukama, meni su njihovi potezi nerazumljivi, haotični, konfuzni, nezreli ili su genijalni. Znači, oni su ili genijalni, ili su potpuno infantilni, govorim o potezima, ne o ljudima. Dakle, infantilni, nezreli, bez veze sa bilo čime. Ili ima neka genijalna strategija kojom oni prete. Dakle, oni su bili glavni "talibani", u tom svojstvu su me prilično nervirali, mada nisu mene lično maltretirali, ali sam video kako druge iz opozicije maltretiraju, potpisnike Sporazuma s narodom. Bili su vrlo agresivni u prozivanju tih drugih "izdajnika", a onda su u jednom trenutku oni postali ti glavni "izdajnici", pa su ih onda ovi drugi njih prozivali kao izdajnike. Dakle, da se vratimo na 1 od 5 miliona. Meni potpuno jedna čudna ideja. Da se vratimo na proteste, meni je malo verovatno da su oni bili baš pravi organizatori. Pa su se svi oduševljavali njihovim upadom u Rektorat. Pazite, to sa tim doktoratom Siniše Malog, to je trebalo Univerzitet da odradi. E, sad taj upad njihov je pomogao Univerzitetu da uradi šta je njegov posao. Ali opet su oni sad postigli tu da neki klinci, izvinite na izrazu, koji još nisu ni završili fakultete i studiraju, neki su dobri studenti, neki nisu, ali nije ni važno, prosuđuju da li je nešto doktorat ili da li je nešto plagijat ili nije... Kažem, oni su tu poslužili više da pomognu nekima sa Univerziteta da isprave svoje greške. Pa ih dižu u nebesa, te klince iz 1 od 5 miliona. Pa ih sad survavaju uz najstrašnije napade na društvenim mrežama. Sve skupa je to meni naivno, taj njihov projekat "da unesemo bojkot u Parlament". A što se tiče odluke gospode Zelenovića i Paunovića, tu ima jedna stvar koju ne mogu da... Ja puno znam iznutra, ali ovo stvarno ne znam do kraja. A to je da li je njima rečeno da oni mogu da izađu, kao što oni na neki način kažu...

Ko? Ko im kaže?

- Da li je njima iz Saveza za Srbiju, iz ovog "bojkotaškog" dela, neko rekao, namignuo, da je u redu to sa izlaskom na lokal, ali da sada ne talasaju, da ne bi kvarili ovaj privid. To je to kad folirate, kad ste neiskreni. Kao svi su za bojkot. A ispostavi se da su samo dve, tri, četiri organizacije za bojkot. I to vidite kako se u DS cepaju, raspadaju, ne samo po toj liniji, ali to je jedna od linija koja ih deli. Elem, su oni zaista bili za bojkot, i ako nisu postavili pitanje svog lokala i svojih opština, pa su se sad setili, dva meseca pred izbore, onda su, neću reći izdajnici, ali onda su krivi. Ali ako su, kao što ja imam nekih indicija, kao što su i oni negde sugerisali, pa čak i na tviteru, gospodin Paunović i neki drugi, pominjali da su njihovi gradovi izuzetak, i da je specifična situacija, jer oni organizuju lokalne izbore. I sad treba da bojkotuju izbore koje oni sami organizuju, tamo gde su oni na vlasti. I da im je rečeno da je to u redu, ali da sad ne talasaju, da bi ta fasada konsenzusa i jednoglasja bila veća. Ako je to tako, onda su oni krivi samo što su ćutali, ali nisu krivi inače. Neću ulaziti u taj spor među njima, samo ću reći da mislim da je teško tehnički bojkotovati republičke, a izaći na lokalne izbore. Organizaciono teško, i ljudima nije lako objasniti. Čak i da oni imaju dobru nameru, čak i da su stvarno najavili to od početka, mislim da to nije previše realistično rešenje, to što oni hoće. Ali ja svakako poštujem njihovu odluku, kakva god bila, i svakako neću ja prozivati njih da li su to neke njihove stranačke kolege ili iz koalicije. Ali tu se vidi koliko to sve škripi. Pola potpisnika se popišmanilo. Drugo, tretiranje tog Sporazuma sa narodom...

foto: Filip Plavčić

Ima li Savez za Srbiju budućnost?

- Uh... Znate šta... Ja kao analitičar bih vam mogao pričati o tome... Ali sad ja o kolegama iz opozicije ne mogu govoriti tako... Ne mogu toliko otvoreno, kao ako bih govorio kao analitičar. Stvarno je ideja odlična, ili vrlo dobra, ideja tog objedinjavanja. Ali je realizacija dosta loša, skoro katastrofalna. Prvo, prerano su se napravili. Tako široka, heterogena koalicija može da se napravi, sad opet govorim kao analitičar, dakle, pravi se neposredno, sa jednim ciljem - da obavi posao. I posle da se rasturi. Kao DOS 2000. godine. Pa setite se kad je napravljen DOS 2000. godine. Dakle, neposredno pred raspisivanje izbora. Drugo, jesu široki i heterogeni, i to ima i svoje prednosti i mane. Ali kad dugo traje... Verovatno je pogrešna procena bila da će izbori biti prošle zime, ili na proleće... I ja sam čuo te spekulacije i procene. Pa onda, ok, oni su napravljeni negde u septembru, pa se činilo, ok, da će moći to nekako da izguraju. Ali kad se to pretvorilo u ovu agoniju, pošto će do kraja teći mandat ove vlade, onda razlike izbijaju u prvi plan. Dakle, prvo se napravite, imate kampanju, imate cilj, kao ono protiv Miloševića 2000. godine, onda je to dža ili bu - obaviš posao, i kud koji. A ovako, onda kreće agonija. I što vlast krene da buši, a i realno su razlike ogromne. Pogledajte sada - Dveri, Demokrate, odnos prema migrantima...

Upravo je to moje sledeće pitanje. Šta mislite o toj antimigrantskoj politici koju sprovodi Boško Obradović? Da li ga protivnici opravdano nazivaju fašistom ili ipak ne?

- Ja sad upravo dolazim iz Skupštine gde sam držao konferenciju za štampu na kojoj sam govorio protiv tog olakog potezanja i lepljenja etikete fašiste bilo kome, pa i liderima Saveza za Srbiju, dakle i Bošku. Dakle, ne, on nije fašista, po mom uverenju. Ali, po mom dubokom uverenju, preteruje u mnogo čemu. On je sklon preterivanju u raznim stvarima. I to sad može da bude... Neko to voli, neko kaže "bravo, super"...

A da li se slažete sa njegovom antimigrantskom politikom?

- Ne znam šta znači "antimigrantska politika". Kod njega je uvek problem količina i mera.

On kritikuje migrantsku politiku ove vlasti. Da li je i vi kritikujete?

- Da, i ja je kritikujem, to nije sporno. Tu je samo stvar što ja ne mašim te brojke, a mislim da se tu malo namerno predimenzioniraju te priče o milionima, koje vole on i neki drugi da potegnu. Ali migrantska politika ove vlasti je loša, ona je snishodljiva prema Zapadu, prema Evropskoj uniji, posebno prema Nemačkoj. Ona je možda i interesna, moguće je da neki ljudi iz vlasti imaju koristi od toga, transportujući te migrante... Država, po njima, ima koristi, jer je dobila neke pare, neke fondove od Evropske unije, da bi zbrinjavala migrante... Ja sam protiv pravljenja paranoje, protiv pravljenja histerije od migrantske krize, ali je to jedan od primera, jedan u nizu, koji pokazuje kako vlast loše radi. Radi kratkoročno, gleda interesno, sve govorim o vlasti, nepromišljeno, gledajući samo da skupi neke poene, bilo kod svojih birača, ili spolja. Ovde su skupljali poene spolja. Jedan dobar deo prvih godina naprednjačke vlasti, Vučićeve vlasti, prošao je u kreditu i bonusu koji su dobijali zbog Kosova i zbog potpisivanja Briselskog sporazuma i urađenih stvari koje Boris Tadić i Demokratska stranka u snu ne bi uradili. Da li nisu hteli, ili nisu smeli, o tome možemo raspravljati. Ali ovi su došli, obećavši nekome negde, da li u hotelu Ric ili negde drugo, i to je taj period za koji sam rekao da sam bio protiv SNS i pre nego što su došli na vlast, da će uraditi ono što Boris Tadić ne želi ili ne sme. Posle tih prvih godina, što je kulminiralo Briselskim sporazumom, dolazi migrantska kriza, i tu takođe Vučić kao štreber hoće da dobije cvetić, ili značku, ili peticu od učiteljice gospođe Angele Merkel i Nemačke, odnosno briselske administracije. I onda tu biva kao najbolji đak i obećava sve i svašta, i zaista je dobio pohvale - "ističe se". Ali to je to preterivanje, sad pričam o Aleksandru Vučiću, pa je on hteo da bude bolji, najbolji od svih balkanskih đaka. Tako da, na nivou izjava, i na nivou sporazuma, tu su učinjene stvari koje su pogrešne i preterane. I s pravom to opozicija, razna, i Boško i drugi, mogu to da kritikuju. Ja sam postavljao pitanja vlasti, i profesor Ševarlić, takođe, o sporazumima koji su navodno potpisani, da prihvatimo sve koje Evropska unija odbije. Da budemo tretirani kao zemlja ulaska, ne samo u Mađarsku i Hrvatsku, nego praktično u Evropsku uniju, pa da onda po toj osnovi imaju pravo da nam budu vraćeni. Pa su mnogi prvi put kod nas prijavleni, zabeleženi, registrovani, govorim o migrantima, kod nas, iako su prešli pre toga hiljadu-dve kilometara. Puno je tu bilo grešaka, ali ne volim da se pravi paranoja i histerija, na bilo koji način. I tu vidite koliko je priča Saveza (za promene), po meni, kratkoročna i, da vam odgovorim konačno na to pitanje - teško da može biti uspešna. Suviše su velike razlike, stvarno su velike razlike među njima. Njihov zadatak je trebalo da bude da budu stožer koalicije koja će rušiti vlast, verovatno na izborima. Kao DOS 2000. godine, kao što je DEPOS bio početkom 90-tih, mada nije uspeo, kao što je koalicija Zajedno bila sredinom 90-tih, pa je delimično uspela... A sada mislim da smo ušli u jednu dekadentnu fazu, i sada samo Bog može da im pomogne, odnosno Vučić, nekim glupostima i svojim greškama. Dakle, loša je migrantska politika ove vlade, ima osnova kritikovati to, ali nisam za to da se širi paranoja i ksenofobija.

foto: Filip Plavčić

Kako gledate na politički angažman lidera Pokreta slobodnih građana, Sergeja Trifunovića? Ima li on budućnost u politici?

- Ama, znate šta, vi sad mene pitate zaista kao analitičara, ja sam narodni poslanik i neko ko možda ide na izbore...

O svemu onome što vidite...

- Pa znate šta... Pitajte njega šta misli o mojoj političkoj budućnosti...

Pitaću.

- Malo to deluje... Malo neprimereno.

Da li on kao glumac i po svemu što...

- To što je on glumac, to mu je plus, i to uopšte ne mora da bude hendikep. I on koristi taj svoj plus. I tu komunikativnost, i tu veštinu neposrednosti, lakoću komunikacije i duhovitost. I na tviteru, ja njega pratim. I ovako u svim javnim nastupima.

Da li vam se dopada to što on radi?

- Dopada mi se kao forma, ali mi se ne dopada kao sadržaj. Dakle, on često ume, čak kad zabrlja nešto strašno i teško oprostivo, da se relativno šarmantno izvuče iz toga. To njemu ide, te psovke... To apsolutno nije moja šolja čaja. I ja bih bio smešan kad bih to i pokušao da imitiram, i ne bih hteo to ni da radim. Ali, to ima, teoretski, svoje mesto. Kad je preureo taj PSG, to je bila mrtva priča, ispod 1 odsto. On je digao to u jednom trenutku na oko 4, 5 odsto. Znači, imali su šanse. Malo tu Vučić i režimski mediji, namerno, koga god hoće da navuku na izbore, časte ga sa nekim procentom više. Nikad on nije imao preko 5, ali je bio tu na 4 jaka, možda i na 4,5 procenta. Kako je rekao da će bojkotovati, srušili su ga, spustili su ga na 2 ili 3 procenta. Kao što su radikale dizali da imaju, sećate se, da imaju 5 ili 6 odsto, a naravno da nemaju, i ovaj cenzus koji je spuštan je rađen pre svega zbog njih i možda zbog još ponekog, da ne bi ostali SNS i SPS sami u Skupštini. Sergej je digao iz mrtvih i uneo energiju u tu PSG priču, imao je i sjajnih nastupa, i entuzijazma i energije, ali imao je i dosta gafova. Mislim da to, kako duže traje, ako ne napravi opet neki obrt, mislim da je ta priča počela malo da se suši, iako nikad ne potcenjujem da bi on mogao nekim svojim gestom ili svojim šarmom to da povrati. Ima on nekih ozbiljnih ljudi oko sebe. Meni smeta njegova izjava o Kosovu. Ne samo jednom, tri puta sam čuo to. Bar tri puta je to pominjao, na moje uši, zašto oni ne bi bili nezavisni, zašto ih ne bismo priznali. To, pravo da mu kažem, ja mu zameram više politički, nego ove psovke i ostalo. Mislim da i sa tim preteruje, ali to ima svoju publiku, to mladi vole, ili im ne smeta, uz njega to pristaje. Kada bismo to radili ja, ili Vuk Jeremić, ili Dragan Đilas, to bi bilo smešno i užasno.

Ide mu uz imidž?

- Uz njegov imidž ide, nemam ništa protiv imidža i protiv tog idenja, ali imam malo protiv... Stvarno malo preteruje sa tom vožnjom i sa tim incidentima. Ali pre svega imam problem sa tim njegovim izjavama oko Kosova. To nije stvar imidža, to mu zameram ozbiljno. Sve ovo drugo može da bude simpatično, više ili manje.

Kako komentarište aferu "Nedeljnik" i činjenicu da je ministar odbrane Aleksandar Vulin komentarisao autorski tekst Šutanovca koji nikada nije objavljen?

- To ili je smešno ili je prvorazredni skandal. Ako je stvarno to presretnuti mejl, ako je stvarno skinuto kao rezultat prisluškivanja, odnosno praćenja mejla Šutanovčevog ili redakcije Nedeljnika, ona je naravno skandal. Međutim, moguće da su u pitanju različiti izvori interpretacije. Mislim da je, realno, oko Vulina, bilo mnogo više drugih skandala. Od njegove pozicije, preko njegove čudne tetke iz Kanade, i ostalo. A ja znam nešto drugo još, oko nabavke kamera nekih, tamo na severu Kosova i Metohije, za Kosovsku Mitrovicu, dok je bio u Kancelariji za Kosovo i Metohiju, itd. itd. Dakle, to je još samo jedna u nizu... Ne mogu nazvati gafom... Ministarstvo je dalo nekakvo objašnjenje, prilično neuverljivo, ali su dali neko objašnjenje. Ako je ovako kako kažu Šutanovac i Nedeljnik, onda je baš ozbiljan skandal. Ali to bi bila samo potvrda onoga što mi zapravo znamo. Da se prate telefoni, fizički se pratimo, prisluškuju se razgovori, kontakti ljudi iz opozicije, i to je loše, i govori u kakvom mi društvu živimo. I kakva je zemlja u kojoj živimo.

Goran Davidović Firer se vratio u Srbiju. Tu su Miša Vacić, Levijatan, Balternativa... Kako komentarišete jačanje srpske desnice u Srbiji? Da li je to prava opozicija ili su i to Vučićevi sateliti?

- Dobro sad, stvarno, nemojte, ja sam mislio da je ovo ozbiljan razgovor. Prvo, niko od njih nema šanse da uđe u parlament. To lepljenje etiketa, prosto mislim da ti ljudi služe prosto kao neka vrsta baba-roga. Da bi Vučić delovao, ili još neko drugi, SNS, da bi delovao slađe, simpatičnije ili barem normalnije. Niko, ni oni ne misle da će da uđu u parlament, ne verujem da je realno da će da uđu, niti su neka realna opasnost, niti bih ja sve koje ste spomenuli trpao u isti koš... Mislim, mi sad ovde pričamo o tome ko je prava opozicija...

foto: Filip Plavčić

Pričamo o onome što se generalno priča...

- Ma šta se priča? Ko to priča? Pa to je jedan balon koji vlast namerno pušta, pa da se onda jedan deo građanske opozicije skandalizuje po tviteru. Uzgred budi rečeno, ja ne mislim da su oni opasnost, da će da uđu u Parlament. Ali upravo oni koji šire tu dramu i paniku od nekih od ovih ličnosti, njima bi to trebalo da bude argument da izađu na izbore, pa da spreče njihov ulazak. Moram da kažem, da je ostao stari cenzus, odnosno onaj od 5 odsto, a ostao bi da je opozicija izlazila na izbore, kompletna, ni radikali ne bi prošli cenzus, oni nemaju šanse za 5 odsto. A kamoli sad neke ove druge ličnosti. Nego, to je tako, ne smemo da pričamo o Vučiću, izbegavamo da pričamo o aferama vlasti, ne ja, nego mediji, pa ćemo onda da se skandalizujemo nad nekim opskurnim ili manje opskurnim likovima...

Evo, šta najviše zamerate režimu u Srbiji?

- E pa to je već malo ozbiljnije pitanje. Zameram mu skoro sve.

Ima raznih pitanja.

- Pa ne, bavimo se Mišom Vacićem, stvarno... To su ti fantomi koji se pojave pred izbore....

Dobro, ja pitam...

... Baš da se ne bi pričalo o režimu, a bogami i da se ne bi pričalo o opoziciji. Ili bar delu opozicije. Dakle, ja sam verovatno najoštrija opozicija ovog režima. Zameram im i formu i sadržinu, i spoljnu politiku i unutrašnju politiku, zameram mu što je ekonomski nastavio sve ono loše što je radila prethodna vlast, pa još na to dodao. Oni su rasprodali i ono što prethodnici nisu hteli da prodaju. Dakle, proces privatizacije, kolonizacije, predaje i prodaje preostalih nacionalnih resursa države. Dakle, to je upravo ono zbog čega sam kritikovao prethodne, dosovske vlasti, ovi su to nastavili. Oko Železare Smederevo, to još i ima smisla, njena prodaja, jer su tu Kinezi ušli, ima tu i dobrih i loših stvara, ali ipak su spasli bar do daljnjeg, taj grad čitav i tu kompaniju. Recimo, već prodaja Bora je problematična stvar, u ovakvim uslovima. Kinezi su kupili i jedno i drugo, ja nemam nikakav problem sa prodajom Smedereva, ali imam i te kakav problem sa Borom. Pa ove druge prodaje, rudnika zlata, kako se prodaju, tako se otkrije da imaju zalihe. Ne, neko je znao da te zalihe postoje, a mi strovalimo domaće kompanije kao u dugove, i onda kad se proda, onda se odjednom pojave ogromne zalihe, i nije to samo slučaj sa Borom i bakrom i zlatom, nego i sa raznim drugim stvarima. Dakle, katastrofalna ekonomska politika, oslanjanje na strane investitore, subvencije stranim investitorima, i to ne da prave čipove, fabrike čipova i motora za Boingove avione, kao što je najavljivao Aleksandar Vučić, nego za motanje kablova, za vrlo jednostavne poslove, daju se basnoslovne i ogromne subvencije stranim kompanijama, samo da bi došle. Dakle, to je neprihvatljivo i pogubno. Ropski i sluganjski odnos prema MMF-u i njihovim diktatima i koješta drugo. Nesređena situacija u javnim preduzećima. Pazite, kad imate takvu vlast kakvu ima SNS, imate centralnu, pokrajinsku, lokalnu vlast, postavljate sve direktore upravnih odbora, kako vam se onda dogodi Krušik? Kako vam se dogodi da vam preduzeća budu tako neprofesionalna, neproduktivna i da proizvode gubitke? Pa znači ili kradu, vaši kadrovi, ako ne valjaju kadrovi, vi ih zamenite. Baš u tom Boru pomenutom vi ste imali direktora koji je bio direktor za vreme SPS-a, DOS-a, DS-a, DSS-a, pa je valjda bio u G17, pa je na kraju bio naprednjak. I sad su ga valjda tek Kinezi šutnuli, ako se ne varam. Isto tako, banke. Dok razgovaramo, u toku je poslednja faza prodaje Komercijalne banke, poslednje najveće banke u domaćem vlasništvu. Postoji još i Štedionica, ali se ne može meriti sa Komercijalnom. Dakle, sve ono što su kritikovali dok su bili opozicija, oni rade, pa još mnogo, mnogo više. Državno-nacionalno, a to je odnos prema Kosovu i Metohiji, faktičko i indirektno mirenje i priznavanje nezavisnosti Kosova, potpisivanje Briselskog sporazuma, koji je zaokružio teritorijalni integritet Kosova na čitavoj teritoriji. To sad neko sluša, pa mu je to dosadno. Ali posle mnogo ponavljanja njihovih laži, mi se naviknemo na te laži. Pre nego što je SNS došao na vlast, Tači, nebitno ko, prištinske vlasti, nisu mogli da sanjaju da dođu da piju kafu u Kosovskoj Mitrovici. To je funkcionisalo kao podeljena zemlja ili zona. Kad su pokušali ono jednom 2011, ako se ne varam, navrat-nanos su ih spašavali helikopteri KFOR-a, te takozvane carinike prištinske su evakuisali. Bile su barikade, ceo sever se ustalasao. Bila je tu podrška centralne Srbije, podrazumeva se. Posle Briselskog sporazuma, sada kada hoće, ko god hoće iz Prištine, ROSU, specijalci, dođu i uhapse koga hoće na severu, bilo da je prav ili kriv. Dakle, prepušteno je... Civilna zaštita, policijske snage, sve je integrisano... Pravosuđe, energetika, dali su im telefonski broj. Pa onda izađe Marko Đurić pa kaže "nije to međunarodni telefonski broj, to je broj za geografsku oblast". Pazi, geografska oblast. Velika Rusija, pa nema dva broja za geografsku oblast, a Srbija ima? A pritom se predstavljaju kao velike patriote, to je ono što je najstrašnije. A ovamo su rasturili... Ova vlast sprovodi politiku, i to je poenta, LDP-a i Čedomira Jovanovića. Ali sa retorikom stare Srpske radikalne stranke. Retorika je u Skupštini često radikalska, ona nekadašnja, a politika je zapravo LDP-ovska. To nije čak ni DOS, ni Demokratska stranka, ne, to je zapravo politika Čede Jovanovića, ali ušuškana u ovaj omot patriotsko-radikalsko-nacionalistički. Zato ima pogubne posledice, zato se prima. Zato Čeda Jovanović ima 1, 2 odsto, a oni imaju 40, 50 odsto. Ovo je samo deo razloga šta sve zameram SNS-u, a mogao bih do ponoći.

Na koji način planirate da izađete na izbore, na kojoj listi?

- I da znam ne bih vam rekao. Ja samo mislim da bojkot nije rešenje. Ali, da je situacija loša, jeste. Opozicija je inače generalno u lošem stanju. Ovo što najavljuje izlazak je još u gorem stanju od onoga što bojkotuje, uz par izuzetaka. I mnogi su na vezi sa režimom. Uopšte nema sumnje. Ja ne sumnjam da su mnogi koji izlaze na izbore sateliti režima. Ali bogami i neki koji bojkotuju su takođe sateliti ili su bili. Nije to kriterijum, nego prosto praksa konkretnog ponašanja. Građani su apatični, siti su svega i svačega, nije im do izbora, nije im ni do bojkota. Govorim o onima koji nisu za režim. Čak i ovi što glasaju za Vučića, sem onih najtvrđih, najgorih, ovih vikara i barjaktara, svi ostali su dosta smoreni, i njihovo biračko telo. Poslednjih meseci, zato, pa i godinu dana, Vučić ne ubeđuje toliko ljude da je on dobar, nego da je opozicija loša. Pogledajte, akcenti njihove naprednjačke kampanje, to je više grdnja opozicije, a tek onda pod b) ili pod c) hvaljenje njihovih rezultata. Svi su malo smoreni, neveseli, i bojkotaši i oni koji hoće da izlaze na izbore. Ono što ja smatram da je potrebno, ne znam da li je moguće, ali je, mislim, neophodno, sada ili kroz 6 meseci ili godinu dana, to je jedan opštenarodni pokret. Jedna vrsta protesta pre svega protiv vlasti, ali i uopšte protiv ove partokratske političke scene koja jeste strahovito isparcelisana, strahovito asimetrična, u smislu da je vlast dominantna, a sva opozicija rascepkana i bedna. I sve ove velike opozicione stranke, nema niko preko 3 odsto, da vam kažem. To je sve između 1, 2, 3, 3 i po odsto...

U principu, ne želite da mi odgovorite na pitanje?

- Ne, ja samo objašnjavam zašto mislim... Ako ću izaći u takvim uslovima i biti jedan od od onih, da li imaš jedan i po posto, ili se možda grebeš za tri odsto, to je bedno, jadno. Moj odgovor je: ako mogu da napravim sada, ili za 6 meseci, godinu dana, jedan pokret, građanski u smislu da je narodni, ne građanski u ideološkom smislu, pokret koji bi bio neka vrsta revolta i protiv vlasti i protiv ove partokratske i rascepkane opozicije, koji bi bio napravjen ne radi dolaska na vlast, nego radi sprovođenja nekih konkretnih, 3, 4, 5, 6 konkretnih ciljeva, koji se mogu staviti na papir i da svi znaju da li su urađeni za 5-6 meseci. Ako ne mogu da napravim pokret, koji bi bio stvarna opozicija i stvarno uticao na nešto, ne mogu reći pobedio, jer to nije realno u ovom trenutku, ali stvarno uticao na kurs državne politike, ko god pobedio, sada ove naprednjačke vlasti, sutra možda neke druge, možda SzS-a, mada sumnjam da će oni baš u takvom komadu doći na vlast - onda se neću igrati. Ja sam za ove 4 godine pokazao šta znači biti narodni poslanik, pokazao sam značenje pozicije nezavisnog narodnog poslanika. I pitanjima, i rezultatima nekim, i efektom koji sam postigao, i naravno šamarima koje sam dobio u javnosti i u Skupštini i od strane režima, pa bogme i od dela opozicije, ja sam pokazao šta treba da radi poslanik opozicije, i to, pazite, jedan poslanik opozicije. Zamislite da nas je ovakvih 10 ili 20. Pa ne bi oni lako izašli na kraj s nama. A kamoli da nas je 60, 70 ili 80. Jer, da nas je 80, a to je moglo da nas bude, da nismo vreme i energiju trošili na priču o tome da li bojkot, da li ne bojkot, ko je izdajnik, ko nije izdajnik, dakle opozicija u Srbiji u ovom trenutku ima potencijal, a ovo govorim kao neko ko to istražuje, ima potencijal za 33-34 odsto. Zamislite vi koliko je to. I to, pazite, da se napravi jedna lista. Ili dve, ali dve velike i jake. Pa oni ne znaju šta će sa nas desetak tamo unutra. Ponekad ne znaju šta će sa mnom jednim tamo. A kamoli da nas je toliko. Za početak ne bi mogli da menjaju Ustav. Dakle, moćna opozicija u Parlamentu, sa makar trećinom poslanika, mogla bi da spreči promenu Ustava, predaju Kosova ili neki drugi skandalozan sporazum koji će ova vlast sklopiti. Ja se zalažem za to. Zato ja izbegavam teške sukobe i polemike sa kolegama iz opozicije, mada me nekad svrbe prsti, sem kad neko baš pretera. Računam, možda ćemo morati zajedno, nije lepo pljuvati se pa lizati se, mada to političarima, vidim, ne smeta mnogo. Ja hoću da ostavim prostor za neku saradnju. Čak i sa ovima iz SNS pokušavam da govorim ne ad hominem, ne lično, nego principijelno, čak i sa Anom Brnabić, sem baš najgorih naprednjačkih poslanika, njih ignorišem. Ali generalno, pokušavam s nekim uvažavanjem da govorim o problemu i predmetu, a ne o tome ko je kakav, kome je kakva majka ili otac i ko je šta ukrao. Mislim da je dobar deo građana Srbije jako alergičan na stranke, generalno, samo im treba otvoriti oči za to. Na politiku, takođe. A na drugoj strani, bez politike, kako ćemo se spasiti ako nemamo neku političku priču? Ja želim, široku, masovnu političku priču koja neće biti partijska, jer partijski sistem kakav znamo u Srbiji je kolabirao. To se vidi na primeru opozicije, ali kad malo zagrebete, vidite da ni na strani vlasti nije bolje, samo što su na vlasti, pa ih taj cement interesa drži. Setite se Demokratske stranke kako je delovala moćno, i silno i složno, a ja sam znao koliko je to problematično jedinstvo. E tako je sada u SNS-u, vrlo slično. Velike svađe, ne zna se ko je s kim u sukobu. To nisu samo glasine, i nisu samo baloni koje opozicija baca. Ozbiljno su razjedinjeni, ozbiljno su posvađani. Ma to su tuče. U Nišu postavljaju bombe jedni drugima pod automobile. U samom vrhu, ozbiljni interesni sukobi. Ali, drži ih vlast, i drži ih strah šta će biti kada jednom ne budu. Ne znam da li će se imati snage, ne znam da li ću ja imati snage, ali rado bih bio deo jednog fronta koji bi protresao tu, malo prdrmao tu partokratsku, okoštalu, uvezanu - čim malo zagrebete vidite koliko su uvezani - partijsku scenu Srbije. Da li će to uspeti sada za dva meseca, to deluje kao naučna fantastika, ali ne znači da je skroz nemoguće, ili možda nešto kasnije, to ćemo da vidimo. Ali ovakvi kakvi smo, i ovakvoj sceni kakva je, spasa nema. Da opozicije uopšte nema, oni će sami da se glože, i sve manje mogu da funkcionišu. A pogotovo uz opoziciju koja će međusobno da se gloži oko te neke koske... Meni je stvarno ponižavajuće da izađem da se bijem zbog 2-3 odsto, to je stvarno bedno. Ali, zato kažem, ako mogu da napravim široki front - sada to deluje kao utopija - ljudi koji imaju svoje karijere, imaju svoje poslove, imaju svoje biografije, i kažu "ja ću da odvojim 4 godine da bih ostvario to, to i to", konkretne stvari, u ekonomskoj sferi, u državnoj sferi...

To je u ovom trenutku utopija...

- Da, ali bila je utopija u Crnoj Gori pre par meseci da se išta može uraditi, pa pogledajte jedan potez Mila Đukanovića kako je sve obrnuo. Hoću da kažem, u životu, kako u našim ličnim životima, tako i u životu naroda, stvari se obrnu preko noći. Nekad nabolje, nekad nagore. Kod nas se uglavnom obrtalo nagore.

Kako gledate na situaciju u Crnoj Gori?

- Eto, neki bi rekli da je to pozitivno čudo, neki bi rekli čak Božje čudo, ali Bog je Bog, čovek snuje, Bog odlučuje. Ali da i čovek, to jest neki ljudi, nisu preduzeli neke stvari, mislim na mitropolita Amfilohija i sveštenstvo tamo, koji su smogli snage da pokrenu taj protest, i da ga drži pod kontrolom, to bi se sve raspalo preko noći. Naravno da je tu Milo Đukanović napravio taj korak, pogrešan korak, sa tim zakonom - da li mu je neko rekao, istraživači javnog mnenja, neki stručnjaci, neki savetnici, "to će se buniti par dana crkva, opozicija će, ova prosrpska malo galamiti po Skupštini, praviti malo frku, baciti par petardi, par kamenica, baciće policija par suzavaca, i ćao-zdravo". Tako su mislili. I tako bi možda i bilo da se nije pokrenula jedna organizovana i disciplinovana akcija predvođena mitropolitom i vladikama, odnosno Srpskom pravoslavnom crkvom. Oni su onda pokrenuli narod, za koji se mislilo da ga nema. Znate tu priču, Srbi su spali na 28 odsto na poslednjem popisu, pitanje da li bi bilo i 25 odsto na ovome koji se sprema, inače su u mišjim rupama, povučeni, mnogi su se odselili, neki u Srbiju, neki u inostranstvo, jer realno nije lako biti Srbin u Crnoj Gori. Ostali su bili legli na rudu Đukanovića. Ovo što je uspeo mitropolit, što je uspela crkva u Crnoj Gori, to je da ljudi koji nisu ni partijski, ni nacionalno homogeni, izlaze i bune se protiv toga. Dakle, negde se prelilo. Naravno da oni brane svetinje, brane onu crkvu u kojoj su se krstili, u kojoj su im se dedovi krstili, u koju su odlazili kao deca, svetinje u koje su verovali, ali nije samo to. Nego se nekako sve pokrenulo. I te decenije... Znate da je Đukanović na čelu najdugovečnijeg režima u Evropi, mislim i u svetu, možda je samo Lukašenko duže na vlasti. Sve to ponižavanje sistematsko, na radnim mestima, šikana, da moraš da skrivaš šta si, poenta je da tu ima i onih koji se izjašnjavaju kao Srbi, i onih koji se izjašnjavaju kao Crnogorci, ima i muslimana u tim litijama. A delovalo je kao da nema ništa, kao da je mrtvo more. Zato, kad pričamo sad o ovoj našoj sceni, to što sad deluje kao utopija, ne znači da se ne može promeniti preko noći. Jedna pogrešna odluka, ili jedna prava odluka, jedan pravovremeni potez, sve promeni. A da nije bilo mitropolita, da je pustio da se meša srpska vlast... On je vrlo fino, elegantno, bez uvrede, bez teške reči, sklonio i svoje i srpske političare malo u stranu - niko nikome ne brani da dođe u litiju, može da šeta, može da izrazi poštovanje, ali po strani. Isto tako, kad se najavljivalo za Božić da će Vučić da dođe, oni su ga više ili manje ljubazno i elegantno sklonili, zamolili da ne dolazi. Dakle, svaka podrška je dobrodošla, ali oni vode tu stvar sami. I uspeli su da postignu takvu homogenizaciju, takvu masovnost i entuzijazam tih protesta, da je to čudo ne samo ljudsko, nego i Božije. Kako će se to završiti? Ja bih voleo da se to završi, naravno, slomom tog režima, u najmanjoj meri povlačenjem tog spornog i sramnog zakona. Ali to je primer, ma kako se završilo, da se i te kako može, ako je pravi trenutak i ako su pravi ljudi. Mi ovde u Srbiji slabo prepoznajemo i prave ljude i pravi trenutak.

A kako komentarišete situaciju u Bosni i Hercegovini?

- Uh, to je tek problem. Zato što sad u Crnoj Gori, posle mnogo godina krize i povlačenja, sada se ta energija negde i pojavila, i obećava, bez obzira na to kako će se završiti. U Bosni i Hercegovini stvar je vrlo ozbiljna, i mislim da je opet beogradski politički faktori nisu dovoljno svesni. Tu je nevolja što imate Vučića koji mora da bude lider svuda i svima. I stalno se pravi to, novi Tito, novi Sloba, novi gospodar. Neko ko je lider svih Srba. On kao predsednik Srbije jeste to, ali nije dobro da ste vi adresa preko koje i sa kojom svi hoće da reše problem. On se malo predstavio strancima, tako ga tretiraju, a verovatno se i on tako nudio da ga tako dožive, kao neko ko rešava stvari i ko može da utiče, recimo, na Dodika. Jeste, par puta su neke inicijative i najave Dodikove, recimo referenduma, u suštini povučene i pod pritiskom Beograda. Naravno, Brisela i Vašingtona, ali i Beograda. E sad, nevolja je to što mislim da je mnogo bolje da bude kao što je slučaj u Crnoj Gori sa SPC, koja se distancirala, uz poštovanje i bez teških reči, od političara, prosrpskih u Podgorici, i ovih u Beogradu. Ja mislim da je za Republiku Srpsku i Dodika, bez obzira što su u teškoj poziciji, u jako teškoj poziciji, ipak bolje da kažu "mi smo ta adresa, nemojte preko Vučića da rešavate problem, nego rešavajte s nama". Nego bojim se da je situacija da oni malo zaprete Dodiku, pa dođu u Beograd kod Vučića, pa kažu "ovaj tvoj Dodik ne znam šta". Bez obzira na to koliko Vučić govorio "ja neću da se mešam, mi smo dobri, ja samo savetujem, ne pritiskam", mislim da stranci to ne doživljavaju tako. Bolje je i za Beograd i za Banjaluku da se svima kaže "Banjaluka je ta adresa". Jako je važno da Srbi u Republici Srpskoj ostanu jedinstveni. Nažalost, oni nisu, vidi se da su Srbi. Vrlo su podeljeni bili, ali kada su ovako pritisnuti, ovako ugroženi... Dobar deo stanovnika koji ovo čitaju, gledaju, nisu svesni koliko je to problem, zapravo, koliko su ugroženi tamo, koliko Republika Srpska zapravo o tankom končiću visi. Vi imate Visokog predstavnika koji može, to je i radio nekad, jednim potezom, da smeni predsednika Republike Srpske, i da pošalje nekog da ga uhapsi. To sad nije realno baš previše, ali to je bio slučaj. A onda imate sada Ustavni sud, koji praktično radi isto, samo elegantnije. Ustavni sud, gde se uz pomoć stranih sudija - a znate li koliko je prošlo od rata, koliko je prošlo od Dejtona, evo četvrt veka - obezbeđuje većina bošnjačkog elementa u tom sudu, i onda oni mogu da izglasaju šta god hoće. I to su izglasavali. Nisu mogli Srbi da menjaju himnu, zastavu, Dan republike su im osporavali, datum... Evo sada posežu za imovinom, poljoprivrednim zemljištem, sutra će za šumama i za vodama, da se knjiže kao vlasništvo konferedacije, odnosno države BiH, iako to nema uporište u Dejtonu. Dakle, pre 10-15 godina dođe visoki predstavnik pa te smeni i postavi nekog poslušnika, a sad se to radi drugačije, preko tog Ustavnog suda. Strašno je teška situacija. Jedini savet koji mogu da dam je da se drže zajedno, i da rade zajedno, ma koliko se ne slagali, mislim tu na Dodika i SDS, i na druge faktore. I da se Beograd što manje meša, da kaže "ja ih podržavam, ali vi pregovarajte s njima". Ali to malo, bojim se, smeta Vučićevoj sujeti, jer on bi hteo da se predstavi da je on tu glavni, a oni onda kažu "super, ajde kad si ti glavni, onda ti smiri Dodika".

Recite mi za kraj, da li nekada zbog svega ovog zažalite što ste profesionalni političar, a ne profesionalni filozof?

- Uh, zažalim često. I analitičar, je l tako... Često, svaki dan skoro. Ali ja nisam ja nepromišljeno uleteo u ovo. Naravno da je mučno, to što rade, ne samo meni, nego generalno, što se radi opoziciji u toj skupštini, to je mučno za gledati. Ja to na TV-u da gledam, ja bih promenio kanal. To je šikana. Uvek mi kažu, e a ti, restoran, fotelja... Prvo nije fotelja, nego klupa, nema tu fotelje. A drugo, nije ni bitno, nego nema tih para, koje nisu ne znam kakve, nema te fotelje niti tih šampita, koje takođe ne služe, ali nema veze, zbog kojih bih pristao na to. Ali ja u ovo nisam ušao nepromišljeno. Ušao sam jer sam bio svestan u kolikoj je Srbija krizi. I to u svim aspektima. Nismo pominjali demografsku, moralnu, pominjali smo ekonomsku i političku krizu. Ugroženi smo po svim elementima. Nemam ja iluziju da sam neki čudotvorac, ali sam mislio i i dalje mislim da moj glas, i kroz tekstove, i kroz tu poslaničku klupu, ima veći odjek nego moja, nadam se pristojna, filozofska ili analitička analiza i autorski tekst. Ja i dalje pišem, čak tvitujem, pišem kolumne, radim istraživanja, bukvalno ne znam koliki mi je radni dan i koliko aktivnosti imam. Ali sve to kad se sastavi, mislim da je važan i ovaj segment. Jer taj moj nastup, poklopljen, urnisan posle sa serijom replika, po poslovniku, uvreda ličnih i ostalo, ipak stigne negde. Zbog ljudi koji ne prate tviter, nemaju društvene mreže, ne znaju šta je Nova srpska politička misao, ne prate blogove vaše ili moje kolumne na sajtu NSPM, ne prate N1, nemaju N1 ili vaš portal da čitaju. A mi se ponašamo, i to je zamerka na račun opozicije, dobar deo opozicije, i opoziciona javnost, ne samo stranke, kao da ta Srbija ne postoji. To je, na žalost, i dalje većinska Srbija. Većinska Srbija i da hoće, ne može, na primer, da gleda N1. Većinska Srbija, i da hoće, ne može da ima uvid u to šta ja tvitujem, i šta vi objavljujete na vašem portalu. Ili barem jako veliki komad Srbije. Kažu "čemu služe ti prenosi, to niko ne gleda". Najnegledaniji prenos te Skupštine, kad raspravljaju, i to onako monotono, sami sa sobom, o slepim miševima i pticama selicama, a i toga je bilo na dnevnom redu, recimo, prošle godine u Skupštini, je gledaniji od najgledanijeg Jutra sa Minjom, recimo. Izvinjavam se Minji, ili od nekog drugog jutarnjeg programa na N1. Ali pošto svi naši i vaši prijatelji gledaju Jutro sa Minjom, ili Utisak nedelje, onda se čini da to gleda cela Srbija. A ne gleda. Ja govorim za onu babu iz Babušnice, za onog penzionera iz Vladičinog Hana, koji će reći "vidi ovaj... pa ima nešto u tome što ovaj čovek kaže". Ne znači da će on sutra glasati za Đorđa, Marka, Janka, ali negde će dopreti do njega neka malo drugačija slika. Za to, između ostalog, služi Skupština, i zato se, uprkos tome što se svakodnevno kajem, odnosno pitam "šta će to meni?" zapravo suštinski ne kajem što sam zagazio u to blato.

Bonus video:


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media