KOME SE ANA BRNABIĆ POKLONILA, PAVELIĆEVOM I TITOVOM DRUGU, FAŠISTI ILI SRPSKOM MERCEDESU? Slika uzburkala Srbiju

Kome se predsednica Vlade Srbije Ana Brnabić poklonila u Argentini? Fašisti? Pavelićevom drugaru? Finansijskom magu? Ili velikom srpskom premijeru? Ovo su pitanja koja su u Srbiji ponovo aktuelna.

Pokrenula ih je, slučajno ili ne, predsednica srpske Vlade dok je, tokom državne posete Argentini, van protokola i agende, "skoknula" do groba čuvenog premijera Jugoslavije Milana Stojadinovića, položila cveće i upisala se u knjigu žalosti.

- U čast srpsko-argentinskog prijateljstva i partnerstva. Da živi vekovima. Hvala vam za večnu kuću predsednika Vlade Kraljevine Jugoslavije, Srbina, Milana Stojadinovića. U ime Vlade Republike Srbije Ana Brnabić - napisala je premijerka u knjizi utisaka.

Za ime Milana Stojadinovića vezuju se mnoge priče, legende i mitovi. Oko tog imena i danas se vode mnoge podele među Srbima. Za jedne je on heroj, junak, suvi genije, dok je za druge, uglčavnom levičare, Stojadinović sluga okupatora, Pavelićev drugar, fašista, izdajnik...

Jedan od zanimljivijih podataka vezanih za Stojadinovića je i taj da mu je Titova UDBA koja je s njim imala dogovor, dala konspirativno ime "Mercedes".

Baš zbog tog imena oni koji vole vole osobu koji je bila tri puta ministar finansija, dva puta predsednik vlade i ministar spoljnih poslova i nesumnjivo najveća politička i ekonomska ličnost predratne Jugoslavije, dr Stojadinovića nazivaju "Srpski Mercedes".

Prema podacima UDBA, saradnja Stojadinovića i komunista počela je koju godinu pre 1952. godine, a tek u toj godini je dr Milan dobio službeno ime.

Profesor Ljubodrag Dimić, jedan od naših najpriznatijih istoričara Drugog svetskog rata, postavio je pitanje na koje ni danas nismo dobili odgovor, a ono glasi: "Ko je bio Milan Stojadinović? Veliki čovek, kako su mislili jedni? Fašista, kako su ga videli drugi? Finansijski mag, kako su tvrdili treći? Uspešni predsednik vlade ili korumpirani političar, autoritarna ličnost ili demokrata, anglofil ili germanofil, vešti demagog ili realan čovek, potencijalni srpski kvisling ili patriota..."

Stojadinović je bio zaista zanimljiva ličnost, radio je očigledno sa svima, a to se najbolje oslikava u njegovoj čuvenoj kalkulaciji koja glasi: "Uvek biti uz pobednika". Zato je i od 1952. godine, kao već zaboravljeni srpski političar, opet odlučio da radi za pobednika: Titovu Jugoslaviju.

Nemci će tek 1942. otkriti da je Stojadinović, u stvari, sve vreme bio "engleski čovek", UDBA će znatno ulagati u njihovu saradnju, sve do tzv. "tršćanske krize", kad će se Stojadinović "na raspolaganje" staviti Italijanima.

Milan Stojadinović svoj život jednostavno je vodio kao i svoju politiku, koju tako lepo obrazlaže u memoarima:

"Ja sam prirodno - radi zaštite interesa svoje zemlje - bio u dobrim odnosima s celim svetom, s direktorima centralne Evrope, kao i državnicima zapadnih demokratija. Tako sam 1937. zaključio Pakt o nenapadanju i prijateljstvu s Italijom, a iste godine produžio Ugovor o prijateljstvu s Francuskom. U roku od četiri meseca, oktobar 1937 - januar 1938, učinio sam zvanične posete Parizu, Londonu, Rimu i Berlinu."

Njegov govor na finansijskom odboru Narodne skupštine 4. februara 1937. još bolje pokazuje na koju kartu je uvek igrao:

"Gospodo, jedan i po milion vojnika u budućem evropskom ratu rešiće rat. Gde se naših jedan i po milion vojnika budu stavili, na toj strani biće sigurna pobeda. Pa, čak, i ako ne bi ušli u rat, jedan i po milion vojnika, to je tako važan jedan faktor, da i posle svršenog rata mi ćemo trebati i pobednicima i poraženima".

Ni komunisti koji ga danas pljuju i napadaju nisu bili gadljivi na saradnju sa Stojadinovićem. Ipak, njegovo ime komunista u javnosti i istoriji ne sme ni da izgovori, bez jasne ideološke ograde. Komunističke vlasti po svaku cenu pokušavaju da s "fašistom", "izdajnikom" "klasnim neprijateljem", "zelenašem" naprave dogovor i pošalju ga u Švajcarsku ili Nemačku zbog "obnavljanja krupnih privrednih i političkih veza".

Čitavo vreme rata je proveo u internaciji na ostrvu Mauricijus pod nadzorom britanskih vlasti. Početkom 1946. pušten je na slobodu, te se prebacio u Rio de Žaneiro, a onda u Buenos Ajres. Žena Augusta i dve kćerke prebegle su iz Beograda u Rim početkom 1944. Tu se mlađa ćerka udala za četničkog poručnika Dušana Radonjića. Od prelaska u emigraciju niko od Stojadinovićeve porodice nije uzeo nikakvog učešća niti izraženog neprijateljstva prema FNRJ.

Prelaskom u Buenos Ajres dr Milan Stojadinović se odlično plasirao u ekonomskim, a kroz to i političkim krugovima Argentine, kao stalni finansijski savetnik vlade provincije Buenos Ajresa (sedište u La Plati), kao povremeni finansijski savetnik argentinske centralne banke, a povremeno ga po političkim linijama konsultuje i argentinski MIP. Prema nekim informacijama, imao je otvoren pristup do Perona. Uz to, kao akcionar učestvuje u nekoliko većih preduzeća. Računa se da je njegov mesečni prihod nešto ispod dve hiljade dolara.

Politička emigracija se na njega mnogo oslanjala, ali se stiče utisak da on emigraciju smatra izgubljenom, bezvrednom, a svaki njen rad beskorisnim. Jedino je u dva navrata manjim sumama pomogao crkvenoj opštini u Buenos Ajresu i za neke pojedince izdejstvovao useljenje.

Zanimljivo je da je premijerka od predsednika Srbije Aleksandra Vučića dobila na poklon upravo knjigu o Milanu Stojadinoviću, kad je on napuštao mesto predsednika Vlade.

Bonus video:

(Espreso.co.rs)