ŠTA SPAJA SLOBU MILOŠEVIĆA I LEKU RANKOVIĆA? Spasioci SRBIJE ili KOMUNISTIČKE izdajice SRPSTVA?
Ovaj dan je značajan za obojicu: Leka i Sloba, Foto: Profimedia, Wikipedia

godišnjica

ŠTA SPAJA SLOBU MILOŠEVIĆA I LEKU RANKOVIĆA? Spasioci SRBIJE ili KOMUNISTIČKE izdajice SRPSTVA?

Zanimljivo je da se radi o dva čoveka koji su određenim periodima istorije bile smatrani za spasioce Srbije i lideri srpskog naroda

Objavljeno: 20.08.2019. 20:00h
  • 7

Današnji dan ima istorijski karakter za Srbiju. Pre 78 godina u Požarevcu rođen je Slobodan Milošević, dok je pre 36 godina u Dubrovniku preminuo Aleksandar Ranković zvani Leka.

 

Zanimljivo je da se radi o dva čoveka koji su određenim periodima istorije bile smatrani za spasioce Srbije i lideri srpskog naroda, da bi kasnije, kako je vreme proticalo, obojica bili anatemisani. Mnogi ih danas smatraju komunističkim izdajicama, odgovornim za smrt na hiljade Srba.

Šta je istina?

Aleksandar Ranković rođen je 28. novembra 1909. godine u selu Draževcu, kod Obrenovca, gde postoji njegova rodna kuća. Potiče iz siromašne porodice. Rano je ostao bez oca. Osnovnu školu je završio u rodnom mestu. Kao i mnogi drugi siromašni dečaci iz njegovog kraja, pošao je i on 1922. u Beograd na zanat. Radnja se nalazila u Sarajevskoj ulici, a vlasnici su bili Jovan Popović i Petar Stajković.

Teški životni uslovi pod kojima je živeo umnogome su uticali da vrlo mlad stupi u redove radničkog pokreta. Tome su doprineli i neki radnici koji su radili u istoj radionici s njim, a koji su, u vreme kada je Komunistička partija bila ilegalna, donosili i skrivali u radnji političku literaturu i publikacije koje je Ranković krišom čitao. Kao petnaestogodišnji mladić upisao se 1924. godine u članstvo sindikata. Početkom 1925. godine, kada je postao kalfa, aktivno je sarađivao u upravi sekcije abadžijskih radnika. Dve godine kasnije, 1927, bio je član pridružnice svih krojačkih i tekstilnih radnika. Tu je upoznao svoju buduću suprugu, Anđu, koja je takođe bila aktivna u radničkom pokretu. Iste godine, Aleksandar Ranković je primljen u članstvo Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ), a ubrzo posle toga je postao sekretar Mesnog komiteta SKOJ-a za Beograd.

foto: Printscreen

Po formiranju Odeljenja za zaštitu naroda (OZNA) na Visu, 13. maja 1944. godine, postavljen je za načelnika OZNE za Jugoslaviju. Na zasedanju Velike antifašističke skupštine narodnog oslobođenja Srbije, novembra 1944. godine u Beogradu, izabran je za narodnog poslanika i za prvog potpredsednika Narodne skupštine NR Srbije prvog i drugog saziva. Kao prvi zamenik maršala Tita, u njegovom odsustvu izdao je naređenje za proboj Sremskog fronta 1945. godine.

Posle donošenja ustava početkom 1946. godine, postao je ministar unutrašnjih poslova FNRJ. Ovu dužnost je vršio do januara 1953. godine, kada ga je zamenio Svetislav Stefanović Ćeća.

Kao ministar unutrašnjih poslova, u svom ekspozeu o radu Odeljenja za zaštitu naroda, pred Narodnom skupštinom 24. marta 1946. godine, obznanio je da je uhvaćen Draža Mihailović. Aleksandar Ranković je bitno doprineo na jačanju bezbednosti posleratne Jugoslavije. Veoma mnogo je doprineo jačanju i razvijanju organa državne represije, koji su uspešno i brzo likvidirali preostale političke neprijatelje (četnike, ustaše, rupnikovce...).

Za vreme početka borbe sa Informbiroom, Ranković ostaje veran svojoj Partiji i Titu. Na Petom kongresu KPJ, Aleksandar Ranković je podneo „Izveštaj o organizacionom radu“ gde je najvažniji deo Rankovićevog izlaganja bio vezan za rad partijske organizacije u Jugoslovenskoj armiji. Pre nego što je završio svoje izlaganje, Ranković se osvrnuo na antipartijski rad Sretena Žujovića Crnog i Andrije Hebranga. Napomenuo da su obojica pokušala da razbiju KPJ, pa su zato isključeni iz Partije i protiv njih je povedena istraga.

foto: Printscreen

Aleksandar Ranković i službe kojima je rukovodio su imale pune ruke posla u vreme borbe sa Informbiroom. U borbi za izolaciju simpatizera Informbiroa učinjene su velike greške, jer su hapšenja bila masovna, bez kriterijuma, dokaza, suda. Dovoljno je bilo pokazati prstom. Na glasine da se u zatvorima postupa zverski, Ranković je krenuo u obilazak zatvora da se uveri kakvo stanje vlada u zatvorima za političke zatvorenike. Prethodno je Rankoviću stigao izveštaj Dobrice Ćosića o Golom otoku. Ranković je posetio Goli otok avgusta 1951. godine gde su ga Golootočani sačekali sa povicima „Marko-Tito“. Naravno, ovo nije bilo spontano. Posle Rankovićeve posete stanje se donekle poboljšalo.

Kasnije je bio potpredsednik Savezne vlade. Na svim izborima za saveznu Narodnu skupštinu biran je za narodnog poslanika. Na partijskim kongresima, Petom (1948) i Šestom (1952), ponovo je biran za člana Politbiroa, odnosno člana Izvršnog komiteta CK Saveza komunista Jugoslavije.

Od 1956. godine postaje potpredsednik Saveznog izvršnog veća i predsednik Odbora za unutrašnju politiku, član Sekretarijata Izvršnog komiteta CK SKJ, član CK Saveza komunista Srbije, član Predsedništva Saveznog odbora Socijalističkog saveza radnog naroda Jugoslavije.

Sve vreme do 1966. godine bio je šef svih policijskih i tajnih službi, zadužen za borbu protiv svih koji su smatrani protivnicima režima i države Jugoslavije.

Njegova uspešna aktivnost je tekla sve do 1966. godine. Navodno je Tito otkrio uređaje za prisluškivanje u svojoj rezidenciji u Užičkoj br. 15 u Beogradu, i to u svom radnom kabinetu i u sobi svoje supruge. Ko je tačno pronašao te uređaje i na koji način, takođe nikada nije obelodanjeno. Tito je odmah izvestio politički i vojni vrh da je on prisluškivan i da je za to kriva Služba državne bezbednosti (UDBA) i njen prvi čovek Aleksandar Ranković. Napravljena je odmah komisija koja će ispitati slučaj. Tako se u zemlji stvorila poznata „afera Ranković“, ili „afera prisluškivanja“. Predsednik komisije Izvršnog komiteta CK SKJ Krste Crvenkovski je saopštio da je zaista prisluškivanja maršalovog kabineta bilo. Tito je zakazao sednicu Izvršnog komiteta koja je održana 16. juna 1966. godine. Tito je na kraju sednice zakazao Brionski plenum gde će se razmrsiti „afera Ranković“. Atmosfera uoči početka Četvrtog brionskog plenuma bila je mučna i napeta. Plenum je imao zadatak da raspravlja o ozvučavanju i prisluškivanju funkcionera, zloupotrebama i deformacijama UDB-e. Članovi CK doputovali su na Brione 30. juna, da bi se plenum održao već sutradan. Okrivljeni Aleksandar Ranković se pojavio na Brionima. Pod velikim pritiskom Rankoviću je naglo pozlilo, a lekar je ustanovio blagi infarkt. Sednica Četvrtog brionskog plenuma je počela 1. jula 1966. godine u hotelu „Istra“ na Brionima.

foto: Printscreen

Aleksandar Ranković je već ranije podneo ostavku na funkciju člana CK SKJ i Izvršnog komiteta. Sednicu je otvorio Tito, da bi se posle pročitao zvanični izveštaj Istražne komisije u slučaju Rankovića. Ranković je govorio vrlo malo. Delovao je konfuzno, zbunjeno i nije se branio. Ostao je veran svojoj Partiji, i pored toga što je izdavala njegove ideale. Posle iscrpne rasprave, plenum je doneo odluku „da se odmah priđe reorganizaciji organa državne bezbednosti kako bi se ona prilagodila nastalim promenama u celokupnom društvu i sistemu samoupravljanja, da se Svetislav Stefanović Ćeća, ministar unutrašnjih poslova SR Srbije, isključi iz CK SKJ i da se razreši dužnosti člana Saveznog izvršnog veća, da se prihvati ostavka Aleksandra Rankovića na funkciju člana CK SKJ i Izvršnog komiteta CK i prihvati da podnese ostavku Saveznoj skupštini na funkciju potpredsednika Republike, jer je njegova politička odgovornost za rad organa državne bezbednosti takva da na ovim funkcijama više ne može ostati“.

Nešto kasnije, na sednici CK SK Srbije 15. septembra 1966. godine, na predlog Spasenije Cane Babović, iste one koja ga je 1941. spašavala iz bolnice, plenum je odlučio da predloži Centralnom komitetu SKJ da Aleksandra Rankovića isključi iz Saveza komunista. Aleksandar Ranković je početkom oktobra 1966. godine isključen i iz Saveza komunista Jugoslavije.

Posle Brionskog plenuma Aleksandar Ranković se definitivno povukao iz javnog života. Živeći daleko od nekadašnjih drugova u svojoj vili u Dubrovniku, posvetio se svojim „dnevničkim zabeleškama“, koje su posle njegove smrti bile objavljene. Zbog lošeg zdravstvenog stanja Rankoviću je preporučen oporavak na moru.

U noći između 18. i 19. avgusta 1983. godine, Rankoviću je naglo pozlilo. Nalazio se na hotelskoj terasi kada je imao novi srčani udar. Kada je lekar stigao posle ponoći, konstatovao je trenutnu smrt.

Kada se dočulo za Lekinu smrt, mnoštvo naroda je počeo da se okuplja oko njegove rodne kuće u Draževcu. Prvobitno je bilo planirano da se sahrana obavi na ovom mestu po prenosu kovčega iz Dubrovnika u Beograd. Tome se energično suprotstavio general Sreten Kostić i rekao je da je Rankoviću mesto u "Aleji velikana" na Novom groblju u Beogradu. Na sahrani Aleksandra Rankovića spontano je prisustvovalo oko 100.000 ljudi, što govori o njegovom ugledu i popularnosti.

foto: Printscreen

Na tridesetogodišnjicu smrti prvi premijer Srbije koji je položio cveće na njegov grob bio je Ivica Dačić.

Uprkos tome što je pre 13 godina preminuo u Hagu, Slobodan Milošević je i dalje živa politička figura u sećanjima većine Srba. Njegova istorijska uloga još uvek se preispituje, baš kao i načini vladanja tokom ratnih i turbulentnih devedesetih godina.

Jedni ga vide kao zaštitnika Srba na području bivše Jugoslavije, dok drugi smatraju da je zahvaljujući njegovoj policitici Srbija doživela veliam poniženja, dok je prevelik broj Srba stradao u besmislenim ratovima koje je Milošević vodio iz Beograda.

Šta vi kažete, vidite li negde vezu između Rankovića i Miloševića?

BONUS VIDEO:

BUCKASTIJE, SLAĐE I PAMETNIJE RAKUNE NISTE VIDELI! Pogledajte samo kako se vrte kao čigra i na samo jednu reč odmah ležu na leđa! (VIDEO)

(Espreso.rs)

 


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media