OVO NIKAKO NISMO SMELI DA PRIHVATIMO: General koji je potpisao Kumanovski sporazum OTKRIO ISTINU POSLE 20 GODINA!
General Obrad Stevanović jedan od potpisnika Kumanovskog sporazuma, Foto: youtube/printscreen/rts1

da li je već sve bilo dogovoreno?

OVO NIKAKO NISMO SMELI DA PRIHVATIMO: General koji je potpisao Kumanovski sporazum OTKRIO ISTINU POSLE 20 GODINA!

Pregovori su započeli u kafani "Evropa 93", a završeni ispred šatora u francuskoj NATO bazi u Kumanovu

Objavljeno: 09.06.2019. 22:41h
  • 12

Jedan od ljudi koji je potpisao Kumanovski sporazum, policijski general Obrad Stevanović, kaže da taj sporazum ne može da se kvalifikuje kao sporazum o kapitulaciji.

Njime ni oružane snage, ni teritorija Srbije nisu predate neprijateljskoj državi, neprijateljskoj vojsci ili paravojnoj organizaciji, rekao je Stevanović.

Prošle su dve decenije od potpisivanja vojno-tehničkog sporazuma u Kumanovu. Njime je zaustavljeno bombardovanje NATO-a, srpska vojska i policija napustile su KiM, a na teritoriju pokrajine ušao je Kfor. Da li je moglo nešto više da se uradi, gde je taj dokument između kapitulacije ili mira kako ga kvalifikuju godinama – za Dnevnik je govorio jedan od ljudi koji je potpisao taj sporazum, policijski general Obrad Stevanović.

Pregovori su započeli u kafani "Evropa 93", a završeni ispred šatora u francuskoj NATO bazi u Kumanovu. Da li ste otišli na već dogovoreno, ili ste imali manevarski prostor?

- Taj prvi kontakt sa generalom Džeksonom i saradnicima bio je poprilično srdačan, protokolaran, razmenili smo nekoliko kurtoaznih pitanja i odgovora, i nakon toga seli smo za pregovarački sto. Na simboličnom nivou bilo je jasno da je odnos pregovaračkih strana nesrazmeran jer je iza njihove strane, po mom sećanju, bilo najmanje pedesetak NATO oficira koji su prisustvovali tim pregovorima, a sa naše strane bilo je samo nas desetak.

A na suštinskom nivou, da li je već sve bilo dogovoreno?

- General Džekson je, otvarajući taj zvanični deo pregovora, nastupio, kako bi se u teoriji reklo, sa strategijom prisiljavanja, i podelio nam je prvu verziju tog dokumenta i otprilike u tom preliminarnom govoru rekao da je sadržaj tog dokumenta dogovoren na veoma visokom nivou i da on od nas očekuje da ga pogledamo i da ga prihvatimo za što je moguće kraće vreme jer, navodno, ako budemo.

Šta vi niste mogli da prihvatite iz tog dokumenta?

- U nazivu tog dokumenta stajalo je da su ugovorne strane SRJ i Republika Srbija kao jedna ugovorna strana, a sa druge NATO, kao druga strana ugovornica. Naravno, za nas je apsolutno bilo neprihvatljivo da druga strana ugovornica bude NATO. Mi smo imali jasno opredeljenje da druga ugovorna strana moraju da budu međunarodne bezbednosne snage pod okriljem UN.

Koji je bio drugi problem?

- Drugi problem je bio što je taj prvi stav podrazumevao da taj sporazum bude izvršan sam po sebi, nezavisno od toga da li će UN, odnosno Savet bezbednosti doneti ili ne bilo kakvu rezoluciju s tim u vezi.

Tražili ste prestanak bombardovanja, da potpisnik budu snage UN, a ne NATO, da se, ako se već prepušta deo suvereniteta, on prepusti Kforu, a ne NATO-u. Da li je to najviše što je tad moglo da se dobije?

- Oni su u toj odredbi, na primer, naveli da je vazdušna zona bezbednosti 50 kilometara, a da je Kopnena zona bezbednosti 25 kilometara. Mi smo tokom pregovora obezbedili da se te cifre promene, pa je prva ostala 25, a druga na pet kilometara. Bilo je sličnih zahteva sa kojima smo se borili tih pet dana.

U sporazumu i u rezoluciji 1244 se pominje i povratak osoblja SRJ i Srbije. To se nikad nije ni dogodilo. Zbog čega, po vašem mišljenju?

- Rekao bih jednu uopštenu misao, ona do dan danas nije sprovedena, pitanje je koliko smo insistirali na tome u nekim ranijim periodima. Sada je možda za to kasno, ali čak i danas postoji prostor da se na tome, na neki način insistira.

Možete da pretpostavite koliko bi, bar na simboličnom nivou bila drugačija situacija ako bi danas, na primer, u krugu manastira Gračanice imali 10 policajaca sa oznakama Republike Srbije i, naravno, ono što mi zaista nismo očekivali kao pregovarački tim se desilo.

Kfor je u Kumanovu, a pre svega general Džekson, na više naših insistiranja prihvatio obavezu da ne dođe do bezbednosnog vakuuma, odnosno da prvo uđu njihove snage, pa da se susretnu s našim snagama, da im naše snage predaju kritične tačke i zone koje treba štititi, pa da se onda naše snage povuku.

Rekli ste da ste bili jedan od poslednjih uniformisanih pripadnika MUP-a koji su ostali na Kosovu i Metohiji. Kako je to izgledalo kada su dolazile međunarodne snage, a naše se povlačile?

- Sticajem okolnosti, formalno-pravne, ja sam zaista bio čovek koji je sa naše strane bio u obavezi da potpiše 20. juna da je taj sporazum sproveden onako kako je u njemu bilo predviđeno. I već prvih dana po ulasku snaga Kfora bilo je jasno da te snage nisu spremne ili ne žele da urade tačno onako kako smo se dogovorili.

To je za posledicu zaista imalo egzodus najmanje 250.000 ljudi. Uprkos svim preduzetim merama da oni ispune svoj mandat, to se nije desilo.

U jednom intervujuu ste rekli da u momentu potpisivanja Kumanovskog sporazuma niste znali da li je to kapitualacija ili mir. Kako vam to danas izgleda, sa ove distance?

- Danas, kada sam u prilici bio da sve ono što je napisano detaljno analiziram, sasvim je nesporno da u formalno-pravnom smislu taj sporazum ne može da se kvalifikuje sporazumom o kapitulaciji.

Dakle, njime ni oružane snage, ni teritorija Srbije nisu predate neprijateljskoj državi, neprijateljskoj vojsci ili paravojnoj organizaciji. Šta je bila alternativa? Vi dobro znate da je na jednoj strani bilo 19 članica NATO-a plus osam nečlanica NATO-a koje su u savezništvu sa OVK predstavljali drugu ratujuću stranu protiv nas koji u tom trenutku nismo imali nijednog jedinog ozbiljnog saveznika.

Taj rat je pokazao nemoć i Kine i Rusije. Setite se samo bombardovanja kineske ambasade. Mi smo tada računali da će se nešto ozbiljno desiti. Naravno, ništa se ozbiljno nije desilo, nikakvu pomoć ni od Rusije ni od Kine u tom trenutku nismo imali.

Drugi razlog, bili smo suočeni sa nezaustavljivim trendom trošenja vojnih i policijskih resursa, skoro bez bilo kakve ozbiljne mogućnosti njihovog zanavljanja. Dok je s druge strane bila ratujuća strana koja je imala neograničene mogućnosti i materijalnih i finansijskih izdvajanja. Odnos te dve snage u pogledu bruto nacionalnih dohodaka bio je u korist NATO-a 860 puta veći.

BONUS VIDEO:

(Espreso.rs/RTS)


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media