HOROR U STRAŽARI, TEROR DIVLJIH MAČAKA, HRVAT SE PREKRSTIO U PRAVOSLAVNOM MANASTIRU: Najtiše je pred totalni haos

Nisam se osećao prijatno kad bi u gluvo doba noći, dok svi spavaju, a ja bio na smeni, odlazio do kotlarnice da ubacim drva, jer je okolina stražare delovala sablasno.

Bilo je zastrašujuće mirno, kao u horor filmovima pre nego što odjekne dramatična muzika i neko strada od napadača sa sekirom iz mraka.

Međutim, jedina opasnost iz debele senke bile su mačke, koje su se tuda smucale, i to kao strašila a ne realna pretnja. Tu i tamo bi usred gluve tišine nešto oborile ili se naprasno zatrčale nekuda (verovatno su lovile miševe), a čovek bi se u trenutku zaledio od straha, jer bi takav zvuk strašno odjeknuo u njegovim ušima naviknutim na potpuni mir. Međutim, nakon par trenutaka mišići bi se opustili, a srce usporilo otkucaje pošto bi postalo jasno da se radi o mačkama a ne avetima iz mraka.

Bilo je desetak mačaka koje su se vrzmale oko stražare sve vreme. Već smo ih maltene prihvatili kao svoje iako su bile divlje i izbegavale direktan kontakt sa nama. Nijedna od njih nije nikad došla da se pomazi sa nekim vojnikom ili da se očeše o njegovu nogu, kao što to mačke umeju da čine na nekim drugim mestima. Ove su samo vrebale kraj velike kante za otpatke čekajući ostatke naših mizernih obroka. Nekad je bilo toliko malo otpadaka da bi se one međusobno, vrlo krvoločno podžapale: sevale bi kandže, kostrešenje i poneki oštar zub.

Najupečatljivije među njima bile su dve mačke. Jedna strašno debela ljubičasta, koje su se ostale bojale i zato je uvek bila prva u kanti, i druga crna bez jedne noge, koja je delovala kao vođa čopora.

Kad smo već kod hrane, doručak, kojeg smo željno iščekivali, pregladneli od noći, stizao je oko sedam. Tad smo već svi bili na nogama, spremni da se najedemo i vratimo da još malo odspavamo dok ne krenu dnevne smene od po dva sata. Kad nisam jeo, uglavnom sam ležao u krevetu uz knjigu i cigarete. Pozicionirao sam se kraj prozora, odakle sam imao odličan pogled na ostavu za drva, dvorište i parče šume. Taj prizor mi je kao uramljen stajao pred očima, a kasnije mi se, s vremena na vreme, vraćao u sećanje i kad sam skinuo uniformu.

Knjige su mi, kao što već rekoh, pomagale da napustim monotonu stvarnost i istovetne dane koji su se presporo vukli. Pravio sam u glavi imaginarnu kartu mesta na planeti koje bi za života trebalo da posetim iz ovih ili onih razloga. Uz knjige sam i ređe mislio na svoje prijatelje koji su vodili svoje uobičajene civilne živote i spavali u udobnim krevetima, potpuno nesvesni onoga kroz šta sam ja prolazio u uniformi.

Ponekad bi nekom od njih napisao pismo, onako, iz dosade, u kojem sam nadugačko opisivao svoje vojničke dane, trudeći se da ih obojim sa što više humora a što manje patetike. Dobijao sam i pisma od njih, ali ne tako često, jer njihovi dani nisu imali istu brzinu kao moji; prosto su leteli jedan za drugim, spajali se sa noćima kao oblanda sa filom, puni događaja, koncerata, filmova, knjiga, ploča, zaljubljivanja, novih prijateljstava, putovanja, planova, iskustava... Meni je to tako izgledalo, a realnost je bila da su gluvarili možda i više od mene, drogirajući se vestima i politikom koja je preko noći postala moderna stvar.

Jednom mi je moj najbolji drug u pismu poslao nešto novca uz poruku da ga potrošim na izlazak sa nekom "Rumkinjom". Tada mi se stegla knedla u grlu jer sam znao da su te pare date od srca, odvojene od džeparca, i njegov gest me je skoro rasplakao. Obećao sam sebi da ću mu se, kad izađem, odmah odužiti zbog toga i da nikad neću zaboraviti njegovu pažnju. Čovek u uniformi, odvojen od svog sveta, postane neobjašnjivo emotivan i sklon udeljivanju epskih proporcija sasvim ordinarnim stvarima. Video sam stene od ljudi kako plaču kao mala deca nakon telefonskog razgovora sa majkom ili ocem. Svi smo mi bili nečija deca, nečija braća, nečiji najbolji drugovi, nečiji centar sveta, zato nam je teško padalo participiranje u stroju istovetnih, nevažnih statističkih podataka. Pucali smo emocionalno, ali smo se već narednog dana dizali mentalno i fizički jači. Sazrevali smo, rapidno, a da toga nismo bili ni svesni.

Zahvaljujući novčanici koju mi je drugar poslao, nekoliko dana sam jeo viršle u kantini i pio pivo, a jednom sam čak častio sebe sremskom kobasicom u četvrtini hleba u obližnjoj prodavnici. Vlasnik prodavnice koja se nalazila odmah kraj kasarne čuo bi kako mu kroz žicu lupamo u oluk i došao da uzme narudžbu i pare kao da radi u restoranu. Onda bi nam na brzaka napravio neki jednostavan sendvič i dostavio ga ispod žice u najlon kesi. Ovi sendviči bili su nešto najbolje što sam u životu jeo jer su imali specijalan sastojak - divni ukus civilnog života koji je milovao nepca.

Jednog dana, tokom slobodnih sati, kako bi prekratili vreme, Nenad Popović zvani Pop, momak iz Prijepolja, i ja odlučili smo da prošetamo do manastira. Pridružio nam se i Zagrepčanin Dario Andreašić. Bilo mu je dosadno, i on je imao pauzu, pa je krenuo sa nama u šetnju da se malo proluftira po lepom danu.

Manastir Jazak je u to vreme bio totalno oronuo i zaglavljen između dva brda, kao neki tužni relikt zaboravljen od svih, na kraju sela. U njemu su obitavale tri monahinje, veoma stare, povučene i nepristupačne. Barem na prvi pogled.

Pop i ja smo ušli u dvorište manastira, a Dario je ostao kod vrata.

"Hajde sa nama", rekao sam mu, "odatle nećeš ništa moći da vidiš."

"Nema veze, samo vi haj'te, ja ću vas ovdje pričekat'", odvratio je.

"Zašto ne želiš da uđeš, sine?", pitala ga je monahinja koja se u tom trenutku odnekud stvorila kao neka utvara, jer je uopšte nismo čuli kad je dolazila.

Dario se za trenutak skamenio.

"Neka, ja sam, znate, katolik", zbunjeno je promucao.

"Ali si hrišćanin, sine, zato je ovo i tvoja kuća", kazala je monahinja gledajući ga pravo u oči. "Slobodno uđi i ogrej dušu".

Tako je Dario, vidno dirnut stavom monahinje, krenuo sa nama unutra, potom se prekrstio katolički u pravoslavnom manastiru, te upalio sveće.

Ova scena je nalikovala reklami za mir i toleranciju u režiji samog života.

Dario je bio oduševljen posetom manastiru i kazao nam je kako će svakoga dana odlaziti tamo da nađe mir.

"Kako si krenuo, ti ćeš se kući vratiti kao pravoslavac, a nisam siguran da će ovi tvoji biti oduševljeni zbog toga", zadirkivao ga je Pop.

"Ma, tko ih jebe", odgovorio je omaleni Zagrepćanin. "Sad mi je još manje jasno zbog čeka se ti ljudi hoće pobit' kad, u biti, među njima nema suštinskih razlika."

"Kad dođeš u Zagreb, ti to lepo objasni Tuđmanu, siguran sam da će te s'vatiti iz prve i da će se odreći Stepinca kao sotone i doći u Beograd da poljubi ruku patrijarhu Pavlu", nastavio je Pop sa zafrkancijom, ali Dario se držao svog osećanja za probuđenu toleranciju.

"Ti se zajebavaš, ali ja ti lijepo kažem. Taj rat, s kojim se prijeti, to ti je čisto sranje! Nema tu neakih suštinskih razlika, svi smo mi hrišćani, kao što je gospođa lijepo rekla, nećemo se sad ić' ubijat', rezat' guše jedni drugima i takve gluposti. Trebamo se složit' i dogovorit' kao ljudi."

"Ti i ja smo se dogovorili, samo, kažem ti, vidi sa Tuđmanom, on je problem. Objasni mu sve ovo, možda ti ponudi i neko mesto u vladi, šta znam, da budeš, evo, neki ministar za verska pitanja, hahahaha".

"Isuse, s tobom je, fakat, nemoguće normalno popričat', ono, nikad!", prevrnuo je očima Dario i rezignirano dodao za kraj: "Ne znam zašto uopće gubim vrijeme."

„Ne mogu ni ja sa tobom, jer se uvek nerviraš. Pohvalio sam te, čoveče! Lepo ti kažem, s takvim stavom ti bi i Papu preobratio u pravoslavca, hahaha….“

Nisam im se mešao u razgovor, jer sam se prepustio svojim razmišljanjima i uživanju u šetnji kroz prirodu, dok je sunce polako zalazilo i još jedna noć se spremala da prekrije brda i šumu.

Scena sa monahinjom je bila nestvarno lepa, a njen osećaj za primenjenu toleranciju impresivan u svojoj jednostavnosti i razboritosti.

Međutim, đavo je za nas imao druge planove kojima nijedna dobronamerna monahinja nije bila dorasla.

(Nastavlja se)

BONUS VIDEO:

KADA BUDETE VIDELI “SUDBINU“ OVOG MOTORISTE, NEĆETE ZNATI DA LI DA SE SMEJETE ILI PLAČETE! Definitivno baksuz godine (VIDEO)