SA 20 GODINA JE PRVI PUT PAO S MOTORA, DOŽIVEO KLINIČKU SMRT I OSTAO NEPOKRETAN: Za Mikicu ipak prepreke NE POSTOJE
Za Mikicu ipak prepreke NE POSTOJE, Foto: Stefan Kojić

VELIKO BRAVO!

SA 20 GODINA JE PRVI PUT PAO S MOTORA, DOŽIVEO KLINIČKU SMRT I OSTAO NEPOKRETAN: Za Mikicu ipak prepreke NE POSTOJE

Kada pročitate priču ovog čoveka, slobodno pitajte sami sebe "koji je tvoj izgovor?"

Objavljeno: 07.01.2019. 17:31h
Suzana Trajković
Suzana Trajković
Urednik rubrike Vesti
  • 47

Imao je samo 20 godina kada je pao sa motora. Doživeo je kliničku smrt, prelom kičme i ostao nepokretan. Ipak, svako ko poznaje Mikicu Budimirovića (44), sadašnjeg v.d. direktora za Odrasla i invalidna lica na Bežanijskoj kosi kaže da ima neprocenjiv osmeh.

Upravo taj osmeh proizilazi iz volje kakvu ćete retko videti u ljudima. Čelične volje koja isijava iz jednog korisnika invalidskih kolica. Mnogi ljudi, koji nisu doživeli ni deo onoga što je Mikica, ne mogu se pohvaliti energijom kakvom on zrači.

foto: Stefan Kojić

Nikada, pa ni tada kad mu je tek bila dvadeseta, nije pomislio zbog čega se to dogodilo baš njemu. U nesreći je pronašao – priliku.

- Doživeo sam kliničku smrt, i lekari su me, doslovno mogu reći „ponovo vratili“. Shvatio sam da imam priliku za život, i šansu da uradim nešto što bi ostalo iza mene... Tako se ponašam i danas. Moj motiv nije da napravim puno para, da budem moćan tako da donosim odluke umesto drugih ljudi...to nisu moje ambicije. Moja želja je da uradim nešto što će ostati i iza mene - govori Mikica, prisetivši se potom perioda kada se dogodila nesreća.

foto: Stefan Kojić

- Stradao sam nakon završetka vojnog roka, u ono najgore ratno vreme, između 1993. i 1994. godine. Došao sam kući živ i zdrav, iz rata netaknut. Samo 15 dana po povratku kući, na dan kad je trebalo da krenem na fakultet, u mom rodnom kraju Đerdapska klisura, pao sam prvi put sa motora. Izleteo sam iz krivine, sleteo s puta i udario u stenu...tako je sve počelo, i od tada sam korisnik invalidskih kolica.

Mlad, pun života i već pomenute energije je stradao samo zbog jednog trenutka.

foto: Stefan Kojić

- Bio sam u vrlo teškom stanju, i u tom stanju razmišljao sam – šta nakon rehabilitacije? Mimo te kliničke smrti koju sam doživeo, slobodno mogu reći da sam se „jedva izvukao“ jer je sam proces oporavka trajao vrlo dugo. Bukvalno su me grobaru sa lopate skinuli, kako kaže narod. Sam čin nesreće nije bio toliko težak koliko dalje komplikacije – upale pluća, unutrašnja krvarenja zbog čega niko od lekara nije smeo da me operiše u strahu da ću umreti na stolu.

Nakon rehabilitacije Mikica je nastavio školovanje iako je isprva mislio da neće moći da studira.

- Po prvom opredeljenju završio sam srednju mašinsku školu. Mislio sam da više neću moći da crtam...obožavao sam da crtam grafičke radove, koji su u dimenzijama kuhinjskog stola. Zaista, mislio sam da će to biti nemoguća misija jer sam u kolicima, jer se ne mogu postaviti kako treba... Iako sam želeo da nastavim na Mašinskom studije, promenio sam fakultet. U Beogradu sam upisao Saobraćajni fakultet i nastavio tamo. Na tom fakultetu demantovao sam sebe. Nacrtna geometrija mi je bila najuspešniji predmet, profesor je bio oduševljen mojim talentom. Nisam morao da fiksiram rad veličine stola, već sam ga okretao tako da mogu da crtam iz kolica - priča s osmehom Mikica.

Naravno, tu se nije zaustavio. Školovanje i uspehe je nastavio da niže...

foto: Stefan Kojić

- To mi je bio prvi fakultet. Posle toga upisao sam odnose sa javnošću jer mi trebalo nešto više. Video sam da sa Saobraćajnom, na stručnoj praksi u pošti jednostavno – ne ponalazim sebe. Na odnosima s javnošću pak, stekao sam ono što mi i danas pomaže u mom radu. Naučio sam da smerno koristim komunikaciju, a to mi pomaže da svoja znanja prezentujem na pravi način.

Mikica se ni tu nije zaustavio. Kako je i sam osoba sa invaliditetom, 2005. godine osnovao je nevladinu organizaciju tj. Udruženje građana koje se bavi problematikom osoba sa invaliditetom.

- Taj potez naveo me je da se ipak malo više fokusiram na - ljude. Tako sam na Fakultetu za političke nauke upisao master studije socijalne politike, završio to i upisao doktorske studije, koje se nadam da ću uskoro završiti. Tu sam se i pronašao, upravo na smeru socijalnog rada i socijalne politike. Tu sam spojio životno iskustvo i ranije obrazovanje i interesovanja, i upravo je to pečat onoga što sam radio, ali i opredeljenje i usmerenje onoga želim da se bavim ubuduće, kao i sada.

Mikica Budimirović trenutno se nalazi na poziciji direktora Doma za odrasla invalidna lica. I ovo je deo priče u kom moramo ubaciti ono: „ali to nije sve“.

foto: Stefan Kojić

- Želim da pomažem onima kojima društvo ne pomaže na najbolji mogući način. Odgovorno mogu da kažem da zaista postoje promene. Od te 2005. godine kada smo mi osnovali organizaciju, a mislim da smo bili pokretači velikih promena za pokret osoba sa inaliditetom i generalno njihov život u društvu, boljitak je vidljiv. Od tada smo se izborili za prava na tuđu negu i pomoć, pravo na uvoz automobila za osobe sa invaliditetom koji su do tada bili ukinuti, za ortopedska pomagala i mnoge druge stvari.

- Od tada je putanja uzlazna, od tada se primećuju bolji uslovi života za osobe sa invaliditetom. Uslovi nisu idealni, i u svetu postoje gradovi koji imaju bolje uslove, ali ovde situacija nije loša.Kao država smo izašli iz tranzitivnog perioda, i sve ide napred, postali smo demokratska država sa boljim pravima za sve, a između ostalog i za osobe sa invaliditetom.

- Zbog posla ali i sporta kojim sam se dugo bavio, znam kako izgleda život osoba sa invaliditetom, ali i drugih građana drugde u svetu. Poučen time imam bolju poziciju da utičem na donosioce odluka da se i kod nas poboljšaju uslovi za život osoba sa invaliditetom. I sve ostale građane. Zato je moje opredeljenje socijalna politika, ili kako ja volim da je zovem „krizna politika“ koja je neophodna za jedno društvo kako bi građani živeli bolje. Kao što sam već pomenuo, kako sam i sam korisnik invalidskih kolica i osoba sa invaliditetom, moram direktnije da se bavim problematikom osoba sa invaliditetom.

Osim rukovodećeg mesta Doma za odrasla invalidna lica i organizacije na čijem je čelu, nalazi vremena i da bude asistent na fakultetu. Ipak, na pomen sporta lice mu se posebno ozari.

foto: Stefan Kojić

- Najpre sam se bavio streljaštvom, ali se tu nisam dugo zadržao. Iako sam bio uspešan, žudeo sam za ekipnim sportom. U košarci u kolicima zadržao sam se 20 godina.  Košarka mi je, kao kolektivni sport, davala tu energiju i održala moj duh. Košarkom u kolicimabavio sam se do prošle godine, a jedno vreme sam i vodio našu reprezentaciju košarkaša u kolicima i trudio se da i na tom polju dam svoj maksimalni doprinos. Iz košarke sam morao da se povučem iz prostog razloga što mi profesionalna karijera nije dozvoljavala da ispoštujem sve svoje obaveze. U mom slučaju godine nisu imale veze s tim jer se košarkom u kolicima možete baviti i u poznijim godinama, za razliku od stojeće košarke. Obaveze mi jednostavno više to ne daju. Na fakultetu radim i kao asistent, ovde sam na poziciji direktora, radim i u nevladinom sektoru, i trenutno sve nekako uspevam da postižem. Iskreno mi je žao što sam morao da se odreknem sporta, ali se trudim da ostanem istrajan u teretani, gde pokušavam da očuvam svoje zdravstveno stanje. Sport je značajan svima, i to ne samo zato što obezbeđuje platformu za očuvanje zdravlja. Kod osoba sa invaliditetom sport je pogotovo bitan. Drugi segment koji takođe ističem je – socijalizacija. U sportu sam uspeo dosta da putujem, da se družim sa novim ljudima, da vidim svet...smatram da sam iako možda nisam ostvario značajne rezultate imao udela u tome što smo taj sport sačuvali i podigli ga na viši nivo. Kad sam počinjao da se bavim košarkom u kolicima, tada nije bilo IT tehnologija kao sada, a tek s odlaskom na neka takmičenja mogli smo da vidimo kako izgledaju kolica za profesionalno bavljenje košarkom, dok smo mi igrali u običnim... Kako sam mašinac, pravio sam neka kolica, rej barove za njih, modifikovao ih tako da možemo da pariramo drugim takmičarima. Već 2007. godine situacija se promenila. Uspeli smo da obezbedimo 25 kolica koja su baš za profesionalno bavljenje košarkom. Ipak, Evropa i svet su išli malo iznad nas, što je možda i uticalo na to da do sad nismo osvojili medalju ni na jednom prvenstvu – govori Mikica koji o sportu voli da govori isto onoliko koliko je voleo njime da se bavi. Ipak, kako kaže, ono što najviše voli jesu – ljudi.

- Ljudi daju energiju, oni su pokretač svega, motor celog sveta. Volim da se družim, volim da radim s ljudima. Naravno, ume to da bude i teško. Iako sam ovaj Dom okrenuo naopako u smislu napravio sam za malo vremena mnogo bolje uslove za korisnike Doma, uvek neko traži još samo nešto. Pored korisnika ovog doma, kojih ima 80, moram voditi računa i o zaposlenima, kojih je u domu 70. I moji zaposleni su ljudi, i oni imaju svoje potrebe, i oni su nečija deca, majke, braća...I oni su ljudi – zaključuje Mikica s novim osmehom.

- Smatram da su ljudi koji su me postavili na mesto vršioca dužnosti prepoznali moj rad i kompetentnost. Ipak, moja funkcija je verovatno prolazna, jer kao što sam već pomenuo – imam nameru da uradim nešto više.

Oni koji poznaju nasmejanog Budimirovića znaju ga kao osobu kojoj ivičnjaci, stepenice i druge prepreke koje imaju korisnici invalidskih kolica – ne mogu ništa.

- Pristupačnost je sada na mnogo višem nivou, to smo već pominjali. Ipak, da, volja i ovde kao i u mnogo čemu ima mnogo udela. Jedino što ne mogu je da samostalno idem uz i niz stepenice, ali zato bih u svemu drugom mogao da izazovem bilo koga da mi stane na crtu. I kad naiđem na stepenice, potrebna mi je samo pomoć dva jaka momka koja će me preneti i s tim apsolutno nemam problem. Prepreke jednostavno – ne postoje.

Za novu 2019. godinu svima je poželeo ono što i sam najviše ceni, i što posle razgovora s jednim ovakvim čovekom i te kako cenimo.

- Samo puno zdravlja svima. To je svima neophodno, bez toga ne možemo. Svima želim puno osmeha na licu. Želite sebi i želite drugima da samo promisle pre nego što bilo šta urade. Ne smemo da sanjamo prevelike snove. Kažu da je čovek bez snova mrtav. Zato, sanjajmo male snove i korak po korak, ka nekom boljem sutra za sve nas – zaključio je naš sagovornik.

 

Ceo video intervju sa Mikicom Budimirovićem možete pogledati ovde: 

Svako ko je pročitao ili pogledao priču o čoveku koji ne zna za prepreke lako će izvući pouku. Budimirović je neko ko se vrlo mlad borio za život, izbegao smrt, uspeo da se iškoluje i izgradi karijeru.

Izgovori nisu postojali. Prepreke za njega ne postoje ni danas. Jednostavno, neko je ko se ne smiruje, a posle razgovora s njim sebi ne smete dozvoliti da kažete "ne mogu"

Pet minuta sa čovekom iz kog život isijava pokazao bi vam da za snuždenost nema mesta. Jer, kod njega ona nikad nije imala prođu, kod njega su energija, srčanost i osmeh pobedili.

Bonus video: 

 

 

 


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media