NAIM LEO BEŠIRI BEZ DLAKE NA JEZIKU: Razgraničenje je izvodljivo, ali na DUGOROČNOM PLANU NIJE DOBRO! (VIDEO)
Naim Leo Beširi, Foto: Printscreen, Ilustracija/Espreso.rs

espreso intervju

NAIM LEO BEŠIRI BEZ DLAKE NA JEZIKU: Razgraničenje je izvodljivo, ali na DUGOROČNOM PLANU NIJE DOBRO! (VIDEO)

Otvoreno o stavu po pitanju Kosova, Evropskoj uniji, ratnim devedestima...

Objavljeno: 26.05.2019. 13:58h
Pero Jovović
Pero Jovović
Novinar rubrike Vesti
  • 116

Direktor Instituta za evropske poslove Naim Leo Beširi, posetio je redakciju Espreso.rs ove nedelje, kako bi govorio o jednoj od najvažnijih tema na političkoj sceni Srbije danas - Kosovu, ali i o nekim od prepreka koje se nalaze na "evropskom putu" kome naša država stremi. 

Beširi, pobornik ljudskih i građanskih prava koji je takođe aktivno uključen u politički život Srbije i redovno skreće pažnju na nepravilnosti, ali i nedemokratski pristup u rešavanju mnogobrojnih, svakodnevnih problema, posebno je komentarisao takozvano "razgraničenje" sa srpskom pokrajinom i bliže pokušao da objasni građanima Srbije šta bi ono zapravo moglo da predstavlja, ali i da li je i zbog čega loše.

Trenutno dobijamo različite informacije u vezi Kosova. Koji je sledeći potez Srbije, odnosno šta se može očekivati u narednom periodu i šta bi moglo da bude najbolje rešenje za nas? 

- Pitanje Kosova, odnosno izazov pitanja Kosova je pred ovim društvom tu nekoliko decenija. Samo u poslednje dve decenije od kada se završilo bombardovanje Jugoslavije taj problem je neprestano na agendi Vlade Srbije i svih političkih partija u Srbiji, na Kosovu i u regionu. Prosto, očigledno je da je neophodno da dođe do nekog rešenja. I sada je ključno pitanje koje će to rešenje biti? Neki ozbiljni glasovi nama kažu da ko god smisli to rešenje koje bi bilo prihvatljivo svim stranama, da bi možda ta osoba ili te osobe, dobile Nobelovu nagradu za mir. I to nije samo kliše, to je zaista tako. Postoji užasno veliko nepoverenje i socijalna distanca između Srba i Albanaca, to je pitanje koje ugrožava budućnost i Srbije i Kosova, ljude koji žive u Srbiji i ljude koji žive na Kosovu. I sada je pitanje koje je to rešenje koje bi bilo prihvatljivo? U poslednjih nekoliko godina pominju se različita rešenja, od razgraničenja, podela teritorija, pa do priznavanja Kosova u granicama kakve danas stoje. Ono što meni deluje je da je sigurno da u ovom trenutku niko ne zna kakvo će to rešenje biti. Institut je radio više puta instraživanja javnog mnjenja u poslednje četiri godine, na temu stavova građana po pitanju Kosova i svaka vrsta nezavisnosti Kosova u ogromnoj većini, preko 85 odsto građana odbija bilo kakvo rešenje koje uključuje bilo kakvu nezavisnost Kosova. Istovremeno, građani očekuju od Vlade Srbije da standard života raste i da prosto živimo u nekom boljem i uređenijem društvu, i da se ta tranzicija koja za mnoge traje dosta dugo reši. Te dve stvari ne mogu ići ruku uz ruku. Odnosno, pitanje Kosova odnosno rešenje pitanja bi itetkako značilo bolji prosperitet ne samo ljudi koji žive na Kosovu, što uključuje i Srbe na Kosovu nego i Srbije. Razgraničenju se veliki broj građana protivi iako većini, uključujuči i meni nije najjasnije šta razgraničenje zapravo znači.

Šta bi razgraničenje moglo da predstavlja?

- Čujemo analitičare i komentatore iz zemlje i inostranstva koji kažu da bi razgraničenje zapravo značilo podelu po nekoj etničkoj liniji...

Da li je tako nešto uopšte izvodljivo?

- Tehnički je izvodljivo. Većinski deo Kosova gde žive Srbi, znači na severu Kosova ne računajući enklave po centralnom delu Kosova zaista bi fizički moglo da se pripoje Srbiji, kao što bi Kosovu mogli da se pripoje delovi Srbije, odnosno Preševo, delovi možda Bujanovca i Medveđe, sela gde žive većinski Albanci. Međutim, različita istraživanja i organizacija civilog društva i međunarodnih organizacija idu ka tome da takvo rešenje prosto ne bi bilo dobro dugoročno. Kratkoročno, to rešenje, odnosno razgraničenje, bi doprinelo da se nacionalističke strasti u Srbiji, na Kosovu ali i u regionu smire na neko vreme. Ali dugoročno, to bi stvorilo probleme i u Srbiji i na Kosovu ali velika je pretpostavka da bi stvorilo i u nekoj drugoj zemlji u regionu, pre svega misleći tu na Bosnu i Hercegovinu. Tako da, u dvadesetprvom veku stvarati nacionalne države prosto nije u redu i veoma mali broj ljudi će pristati na tako nešto, a znamo da je glavni strateški cilj Srbije da postane deo Evropske unije, a znamo da jedna od glavnih zemalja članica Evropske unije, Nemačka, takvom rešenju značajno protivi. Ne zato što želi da Srbija prizna Kosovo u ovim granicama, već zato što njihove analize pokazuju da takva rešenja mogu voditi nekakvim budućim sukobima bilo verbalnim ili još goe fizičkim sukobima u budućnosti, i ja sam u tom krugu ljudi koji na taj način razmišlja. Sa druge strane, koje bi zapravo rešenje bilo najprihvatljivije? Verujemo da ga za sada nema, ali je jasno svima da odnosi Beograda i Prištine moraju da se unaprede i da postoji jedan ugovor, pravno obavezujući ugovor koji će regulisati te odnose kako ne bi i Srbija i Kosovo patili, i njihovi građani zbog političkih nesuglasica devedesetih. Ali ja bih ovde samo završio sa time da sumnjam da bilo koje rešenje može biti dobro, bez da se zaista ne uputimo u to šta se dešavalo devedesetih godina na Kosovu, kakva je bila politika Miloševića prema Kosovu, šta se dešava sa preko 14.000 ljudi koji su ubijeni ili se još uvek vode kao nestali sa Kosova. Bez rešavanja tog pitanja nestalih, bez rešavanja pitanja sudbine hiljada ljudi i Albanaca koji čine većinu, preko 10.000 ljudi od tih 14.000 su zapravo Albanci, preko 2000 su Srbi i drugi Nealbanci koji su živeli na Kosovu, izgubili su život ili se vode kao nestali. Dok se mi ne suočimo sa time šta se dešavalo u tom periodu, i da se država koristila politikom za ubijanje sopstvenih građana, proterivanje, i dok se ne suočimo sa onime što se dogodilo za one koji se još uvek nalaze na listi nestalih, teško je da možemo da dođemo do bilo kog održivog rešenja koje bi vodilo trajnom miru.

foto: Espreso.rs

Imali smo obeležavanje albanskih žrtava u Knez Mihailovoj nedavno koje je naišlo na oštru reakciju javnosti. Čak je i scenarista Ivana Ivanovića napravio opštu dramu i polemiku na Tviteru vređajući aktivistkinje ove akcije koje su u tom trenutku bile laka meta zbog nacionalističkih stavova. Da li je razlog tome neznanje ili neprihvatanje krivice? 

- U poslednjih trideset godina ratni zločinci i oni koji su se ogrešili o zakone ove zemlje uzimajući srpstvo i Srbiju kao paravan za ono što su radili...

Da li je to uopšte dopušteno u Srbiji koja stremi Evropskoj uniji u budućnosti?

- Pre svega, u poslednjih trideset godina, upravo oni koji su izvršili ratne zločine, oni koji su se krili iza patriotizma srpstva i države kao takve, su uspeli da ubede veći broj građana da to što su oni radili, da je to patriotizam. I to je tužno za društvo u kome živimo. Dakle, ljudi koji su jasno ubijali ili su odgovorni za ubijanje naših građana, naših sugrađana, bez obzira kojoj nacionalnosti oni pripadali su nas ubedili da su to radili u ime nekih viših ciljeva i zarad države i srpstva. I sada kada ih pozovete na odgovornost, oni kažu da ste vi protiv države i protiv srpstva što je samo po sebi užasno tužno i loše. Činjenica je da u parlamentu imamo osuđenog ratnog zločinca i da Vlada Srbije, odnosno parlament ne primenjuje zakon o narodnim poslanicima koji kaže da Šešelj ne može biti narodni poslanik, samo po sili zakona, dakle nema nikakvog glasanja, treba da mu se konstatuje prestanak mandata, i činjenica da bivši general Lazarević i dalje u medijima nosi titulu Generala Lazarevića – suprotno zakonu o vojsci koji kaže da ukoliko ste osuđeni na više od godinu dana zatvora, gubite čin i gubite sve privilegije koje ste dobili tim činom – zapravo govori o nepostojanju vladavine prava u ovoj zemlji. Vrlo je teško ubediti bilo koga da u Srbiji postoji primena zakona, kada imate bar dva zakona koja se vrlo očigledno na dnevnom nivou krše a da Vlada i parlament ne preduzimaju ništa u vezi sa tim. Nije problem neznanje i nije problem nepostojanje informacija o tome šta se dešavalo na Kosovu i u Jugoslaviji. Vrlo je malo stvari za koje mi nemamo skoro egzaktne podatke o tome šta se dešavalo devedesetih godina u Srbiji i Jugoslaviji. Problem je u tome što mi negiramo te podatke. I to je nešto što neće nestati. Te informacije neće nestati. Broj od 14, 000 i nešto žrtava, onih koji su ubijeni i nestali, bilo da su ubijeni od strane vojske Srbije i Jugoslavije, ili ubijeni od strane terorističke organizacije, a onda strane u sukobu OVK. Ti ljudi nikada neće nestati, njihove priče nikada neće nestati. I to će nas kao društvo progoniti sve do trenutka dok mi ne budemo smogli dovoljno hrabrosti da kažemo „okej, to se dogodilo“ i da probamo da razumemo zašto se to dogodilo. Da to nikada ne opravdamo, da osudimo, da obeležimo i da počnemo da učimo o tome, jer ako potpuno negiramo i nikada o tome ne učimo, postoji velika verovatnoća da se to ponovo ponovi u našoj istoriji.

Hag je nedavno tražio izručenje Vjerice Radete koje je ona odbila i rekla da je zaštićena Ustavom Republike Srbije, koji je sledeći sled događaja? 

- Radeta i još jedna član Srpske radikalne stranke osuđeni su zbog nepoštovanja suda obzirom da su obeladonjivali podatke o zaštićenim svedocima u slučaju suđenja Šešelju, da su ih zastrašivali ili pokušavali da zastraše i potkupe da ne bi svedočili protiv...

Njih i njihove porodice?

- Tako je. To je tužno. Ukoliko je tačno da Srbija ne želi da izruči njih dvoje Haškom tribunalu, u šta ja sumnjam da postoje pravni razlozi, prosto mi imamo zakon koji nama daje mogućnost...

Srbija se obavezala na tako nešto.

- Tako je. Srbija se obavezala na osnovu sopstvenog zakona o saradnji sa Haškim tribunalom da će sve one koji su optuženi izručiti. E sada tu postoje neke pravne diskusije da li su oni osuđeni na ratne zločine ili nepoštovanje suda, da li vi možete da ih isporučite zbog nepoštovanja suda. Mislim da ta diskusija prosto nedoprinosi činjenici da su to dvoje ljudi prekršili zakon. Ukoliko Srbija ne želi da ih izruči jer poštuje svoj Ustav, ja ne vidim nikakav problem da državni tužilac podigne optužnicu protiv to dvoje ljudi i da u ime Haškog tribunala zatraži da im se procesuira u Srbiji. Međutim, činjenica je da je naše sudstvo toliko loše da građani u njega apsolutno ne veruju, da vaš biznis, vaša porodica, vaš život, niko nije zaštićen tim sudstvom. Mi to kao građani znamo, zašto bi onda Haški tribunal verovao da će naši sudovi tako nezavisni, potpuno pod političkom kontrolom, korumpirani, neefikasni, nefektivni, da će zaista pravedno presuditi u slučaju dvoje radikala? Prosto nedoprinosi našem evropskom putu, ali bojim se da u ovom trenutku pitanje Kosova ima primat, odnosno rešavanje pitanja Kosova ima primat, tako da i Evropska unija koja se sastoji od 28 zemalja članica, u ovom trenutku možda ima više fokus na tome, nego na saradnji sa Haškim tribunalom. Ali činjenica je da to dvoje radikala ne mogu da napuste Srbiju jer bi u tom slučaju bili uhapšeni gde god da se nađu. Ali ja verujem da će ova Vlada pronaći snage zajedno sa Ministarstvom pravde i da će doneti akt o izručenju, zato što prosto ja ne bih voleo da među nama šetaju ljudi koji krše zakon.

foto: Espreso.rs

Nedavno su se u dijalog između Beograda i Prištine uključili i Angela Merkel, Emanuel Makron i predsednik Srbije Aleksandar Vučić i premijerka Ana Brnabić koji su imali sastanak sa njima zajedno sa Tačijem, šta to sada znači? 

- Postoji jedno mišljenje, a to je da nema pitanja Kosova, predsednik Srbije se ne bi sastajao ni sa kim na tako visokom nivou. Kada pogledamo globus, Srbija nije tako preterano velika zemlja, niti je preterano ekonomski moćna, niti ima mnogo ljudi koji žive u Srbiji. Tako da je sa te strane izrazito važno da je predsednik Srbije imao priliku da razgovora sa njima po pitanju Kosova, a verujem i o nekim drugim pitanjima sa predsednicima, odnosno sa kancelarkom Merkel. To je važno sa te strane. Sa druge strane, imajmo u vidu da su u Evropskoj uniji pregovori, da Federiki Mogerini polako ističe mandat i da se čeka da se vidi ko će drugi biti taj posrednik u pregovorima između Beograda i Prištine. I ja verujem da je činjenica da u poslednjih godinu dana nema mnogo pregovora između Beograda i Prištine i da iako se predsednik Vučić i Tači sastaju sa vremena na vreme, nema puno pomaka u njihovim pregovorima i da je zato inicijativa presvega Merkel, ali i Francuske koje su jedne od najjačih, ako ne i dve najjače zemlje Evropske unije, dobro prihvaćena od strane dvojice predsednika, ali i ostalih lidera u regionu, a činjenica da će se to nastaviti u Parizu vrlo brzo govori da ne želi da se stane tokom evropskih izbora i novog formiranja komisije koja se očekuje u drugoj polovini ove godine, a zapravo će početi možda da rade početkom sledeće godine, da se ne izgube tih godinu dana, taj momentum jedne diskusije. Ja sam pobornik onih ljudi koji govore da je mnogo važnije pregovarati i razgovarati 100 godina, nego jedan dan ratovati. Ja želim da vidim da naši lideri u Beogradu, ali i albanski lideri na Kosovu smognu snage da nađu rešenje koje bi bilo prihvatljivo svima, ali koje bi pre svega bilo vizionarski kako bi omogućilo mir ali i jednog dana dobrosusedske odnose.

Da li smatrate da crkva sme i treba da se meša u poslove države?

- Naš Ustav je vrlo jasan kada je odnos crkve i države u pitanju. Srbija je sekularna država što zapravo znači da crkva ne može biti državna, ne može biti zvanična i da ne može da se meša direktno u političke odnose u našem društvu. Bilo koja crkva - činjenica je da se najveći broj građana Srbije izjašnjavaju kao pravoslavci. Sa druge strane, imamo podatak da SPC uživa veliko poverenje među građanima koji su presvega pravoslavne veroispovesti, koji opet čine značajnu većinu. Država ne bi smela da dozvoli da crkva ima bilo kakav direktan uticaj na odluke političara...

Nedavno se održao sastanak državnog vrha sa crkvenim zvaničnicima.  Mi ne znamo šta se dešavalo "iza zatvorenih vrata"?

- Ne znamo. Ali sa druge strane crkva jeste važan deo života mnogih ljudi u ovoj zemlji i mislim da dijalog predstavnika države sa predstavnicima crkve treba da postoji. Problem nastaje ukoliko je taj odnos ucenjivački, ratnohuškački ili odnos koji možda vodi ka propagiranju nekakvog sukoba ili ukoliko bi ideja takvog jednog sastanka bila da podeli ovo društvo. To ne bi bilo dobro. Ukoliko bi politika iskoristila religiju, ili religija politiku da podeli građane ovog društva do te mere da postanu ljuti jedni na druge i da se možda sukobljavaju.

Da li crkva u tom slučaju ima odgovornost da izađe pred građane i iznese javnosti stav?

- Potpuno je pravo crkve da sama odlučuje šta će sa građanima komunicirati. Ono što je meni važno kao građaninu ove zemlje je da SPC i druge verske organizacije i crkve u ovoj zemlji je da se uzdržavaju od političkih poruka koje mogu da štete društvu i političkom životu u Srbiji. Sa druge strane ne smatram da treba zabraniti crkvi koja je po zakonu najveća NVO i najbogatija NVO u ovoj zemlji da iznese svoje mišljenje i da o tome razgovora. Ali je upravo odgovornost crkve tu, koji će njeni stavovi biti, da li su njeni stavovi fokusirani na nacionalističku prošlost ili na njenu građansku budućnost.

foto: Espreso.rs

Sigurno ste upućeni o nedavnom protestu ispred prekare u Borči, gde su neki od lidera srpske desnice organizovali protest zbog pokazivanja dvoglavog orla – simbola Albanija – brata vlasnika pomenute pekare. Da li njihove pretnje smrću, svinjske glave i uznemiravanje vlasnika pekare u jednom delu prestonice direktno ili indirektno ugrožavaju Srbe na Kosovu i da li je država imala neku odgovornost da takav vid protesta zaustavi ili barem umanji?

- To što se događalo sa pekarom u Borči i njenim vlasnikom je prosto tužno za društvo u kome živimo. Srbija je građanska država i ja bih želeo da verujem da mi živimo u društvu gde ima mesta za sve one koji žele da doprinesu ovom društvu, koji su rođeni ovde i koji su državljani ove zemlje. Meni je izrazito smetalo to što su neki političari kritikujući vlasnika pekare zbog nečega što nije on uradio nego neko njegov zaposleni, a onda se ispostavilo njegov brat, pravdajući se činjenicom da njegov život nikada nije bio ugrožen i da su mu sva prava data iako je Albanac. To je vrlo opasno zato što se u Srbiji prava stiču državljanstvom, a ne time kojoj nacionalnosti pripadate. Mi živimo u građanskoj državi, demokratskoj zemlji, koja je na putu konsolidacije te demokratije i ne možete biti moderna demokratska zemlja tako što ćete građane deliti na osnovu ove ili one nacionalnosti i davati im prava na osnovu toga. Sa druge strane, mislim da je ta cela situacija iscenirana. Imajući u vidu da je fotografija stara i nekoliko godina, da je to neko od nekog izvukao i da...

Da li je to namerno iscenirano?

- Ja to ne znam, ali to vrlo deluje da je to vrlo namerno iscenirano. To je prosto tužno.

Radi dizanja tenzija?

- Tako je. Većina tih ljudi koji su bili u Borči nisu iz Borče. Ukoliko je Borčanima to smetalo mogli su da izraze svoje negodovanje, da ne kupuju u pekari...

Ljudi iz Borče su dali svoju podršku pekari i njenom vlasniku.

- Tako je, mi znamo da je ta pekara pomagala mnogim ljudima u Borči i Beogradu i širom zemlje, pre svega kada je u pitanju humanost i zdravlje, ali to ne treba da se koristi kao pravdanje ili da se proba da se ubedi druga strana, ona koja te napada da si ti dobar čovek. Čak i da je apsolutno tačno da je ta fotografija nastala u Knez Mihailovoj, i da je to njegov brat, i da je pokazao dvoglavog orla gestom ruku, to nije ništa u suprotnosti sa zakonom Srbije. Kao što Srbi, pretpostavljam, na Kosovu dižu tri prsta ili Srbi bilo gde ako je to neki nacionalni znak koliko je meni poznato to nije u sukobu sa zakonom. Ja ovde želim da napravim ogromnu ogradu da ja lično ne volim te nacionalističke oznake bilo gestikulacijom, bilo crtanjem ili tetovažama tako da ja tako nešto nikada neću podržati ili prihvatiti, ali je činjenica da je napravljena jedna halabuka oko toga gde se jedna nacionalna manjina u ovoj zemlji posebno nije osećala dobro. Što zapravo može voditi tome da se nacionalna manjina na Kosovu, pre svega Srbi, ne mogu osećati prijatno ukoliko se slične ili iste aktivnosti dešavaju. Mislim da treba pokazati više odgovornosti, pre svega Ministarstva unutrašnjih poslova a onda i tužilaštva. Jer jedna je stvar protestvovati i skretati pažnju, a druga je stvar izlepljivati, nanositi štetu imovini ili pozivati na nekakav linč, a to mi deluje da ima elemenata govora mržnje tako da sam siguran da bi se u nekoj normalnoj demokratskoj zemlji tužilaštvo angažovalo.

BONUS VIDEO:

ANA ĆURČIN: Živimo u vremenu gde se ljudi osećaju sami (VIDEO)

 


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media