POSLEDNJI TEKST DEJANA ANASTASIJEVIĆA poslednjih 7 dana čitala je cela Srbija i PLAKALA!
Ovaj tekst Dejana Anastasijevića moraju DA PROČITAJU SVI, Foto: Printsreen / N1

RAT!

POSLEDNJI TEKST DEJANA ANASTASIJEVIĆA poslednjih 7 dana čitala je cela Srbija i PLAKALA!

Izveštavao je i sa ratišta u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Kosovu

Objavljeno: 26.04.2019. 11:00h
  • 4

Novinar Dejan Anastasijević preminuo je pre dva dana posle duge i teške bolesti.

Anastasijević je rođen 1962. godine u Beogradu. Bio je urednik BBC-a na srpskom, a pre toga dugogodišnji novinar beogradskog Vremena i američkog magazina TIME, kao i dopisnik Tanjuga iz Brisela.

Izveštavao je i sa ratišta u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Kosovu.

Portal BBC na srpskom na svom zvaničnom Tviter nalogu objavio je jedan od njegovih tekstova. 

Opis je bio: 

- Tekst koji ste najviše čitali u proteklih sedam dana napisao je Dejan Anastasijević.

Tekst koji govori o poslednjem letu za Beogradu u celosti možete pročitati u nastavku:

- Većina u Srbiji nije verovala da će NATO ispuniti pretnju - sve dok bombe nisu počele da padaju.

Početkom februara 1999, američki magazin Tajm, za koji sam tada radio uporedo sa beogradskim Vremenom, poslao me je u Englesku na dvonedeljni kurs za novinare koji rade u „neprijateljskom okruženju".

Kurs je bio obavezan, a posle me je čekao jednonedeljni odmor u Londonu, o trošku časopisa, kao nagrada za samopregoran rad.

Meni se, pak, činilo da nakon dve godine intenzivnog izveštavanja sa Kosova, gde su sukobi srpskih bezbednosnih snaga i Oslobodilačke vojske Kosova svakim danom bivali sve žešći, nemam mnogo šta da naučim o neprijateljskom okruženju. Ali mi je stvarno bio potreban odmor.

Prilično intenzivan kurs se održavao u Herefordu na krajnjem severu Engleske i bio je zanimljiviji nego što sam mislio.

Na kraju dana obično nisam imao snage da pažljivo ispratim vesti, a uostalom, nije izgledalo da je u vezi sa sve gorom situacijom na Kosovu na pomolu neki preokret.

Tako sam nakon završetka kursa doputovao u London u blaženo poluinformisanom stanju.

Već na recepciji hotela, sačekala me je poruka da se hitno javim u redakciju. „Imam dobru i lošu vest", rekao mi je urednik. „Koju ćeš prvo?"

Odabrao sam, naravno, lošu. „Nema ništa od odmora, sutra se vraćaš za Beograd", rekao je. „Potreban si nam tamo".

A dobra vest? „Letiš biznis klasom, jer nema mesta u ekonomskoj".

Tu sam se već malo zabrinuo. U sobi sam na kompjuteru malo pažljivije prošao kroz vesti, ali mi se i dalje činilo da nema ničeg posebno novog - na Kosovu sukobi, NATO preti intervencijom - tako je bilo i kad sam odlazio na kurs.

NATO je, uostalom, pretio intervencijom i tokom celog rata u Bosni, a umešao se tek na kraju, i to na prilično ograničen način.

To me je donekle smirilo.

Stari poznanici

Kada sam prispeo na londonski aerodrom Hitrou, saznao sam da je moj let kompanije Austrian Erlajnz za Beograd bio poslednji - sve ostale kompanije su već otkazale letove za Srbiju.

Tu sam se opet zabrinuo.

Zabrinuo sam se još više kada sam se ukrcao i video da je biznis klasa potpuno prazna, izuzev dve osobe, koje sam odranije poznavao.

Bili su to novinarka CNN Kristijana Amanpur i Filip Riker, jedan od pomoćnika američkog diplomate Ričarda Holbruka. Bili su podjednako iznenađeni kao ja.

„Otkud ti, Dejane?", pitala me je Kristijana, koju sam ranije često sretao u Bosni.

„Bio sam na odmoru u Londonu, ali mi je bilo dosadno pa sam rešio da se vratim u Beograd. Tamo je uvek zabavno", rekao sam u bednom pokušaju da budem duhovit. „A vi?"

„I nama je bilo dosadno", odgovorili su u glas.

Usput mi je Riker, koji je često obilazio Kosovo u pratnji Holbruka i drugih američkih zvaničnika, ukratko izložio situaciju: NATO je ovaj put ozbiljan. Holbruk već leti za Beograd specijalnim avionom - u kome iz nekog razloga za Rikera nije bilo mesta - u poslednjem pokušaju da ubedi Slobodana Miloševića da povuče vojsku i policiju sa Kosova.

„Ako vidiš da Holbruk odlazi iz Beograda a da se prethodno ne obrati novinarima, znači da nije uspeo", kazao je Riker i dodao da će u tom slučaju bombardovanje Srbije početi za manje od 24 sata.

Tašta i televizor

Dok sam se vozio sa aerodroma prema kući, bio sam pun adrenalina, ali napolju je sve izgledalo normalno: ako su mere bezbednosti bile povišene, to se ni po čemu nije videlo.

Ni u dnevnim novinama ništa nije ukazivalo da je katastrofa na pomolu.

Kada je par sati kasnije bilo objavljeno da je Holbruk nakon razgovora sa Miloševićem bez reči otišao direktno na aerodrom, sat u mojoj glavi je počeo da odbrojava.

Da li će Beograd sutra biti sravnjen sa zemljom kao 1941? Hoće li biti struje i vode? Hoće li raditi telefon i internet?

Ni na jedno od tih pitanja nisam imao odgovor, ali sam znao da je najvažnije da ženu i sedmogodišnju ćerku što pre sklonim na sigurno.

 

Srećom, postojalo je rešenje: tašta je imala i kućicu u jednom pitomom šumadijskom selu, podalje od bilo kakvog vojnog objekta. Ona sama je živela u stanu naselju Braće Jerković sa direktnim pogledom na kasarnu „4. juli", izvesnom metom napada.

I tako smo se na brzinu spakovali i krenuli po taštu. Nije dolazilo u obzir da ostane u tom stanu.

Tašta, međutim, nije htela ni da čuje: te šta će zimi na selu, te voda je zavrnuta, te treba vremena da se kuća ugreje...

Na kraju je iznela krunski argument: u kući nema televizora, a ona ne može bez omiljenih serija.

Iščupao sam kabl iz utikača, izneo televizor iz stana i spustio ga do kola. Nekako je stao u prtljažnik.

Tašta je poslušno krenula za omiljenom spravom.

Bez panike, molim

Isto veče sam se vratio u Beograd, a sutra ujutru sam otišao u redakciju Vremena. Bila je sreda, dan kada se novi broj dovršava i šalje u štampariju. Časopis je, kao i sada, izlazio četvrtkom.

Kada sam kolegama ispričao šta sam saznao u avionu, gledali su me zbunjeno.

Glavni urednik mi je rekao da paničim po običaju. Njegov pomoćnik me je u šali pitao da mi nisu na kursu ugradili neki čip u mozak.

Niko me nije shvatio ozbiljno. Odlučeno je da se nastavi sa radom na sklapanju broja, po ranije zacrtanom planu.

Dobio sam nekakvu bezveznu temu, ne sećam se više koju. Sedeo sam za kompjuterom, a slova su mi igrala pred očima. Nekako sam smuljao taj tekst.

Broj je poslat u štampariju, a par sati potom, Beograd su pogodile prve bombe i rakete.

„Vreme" je prvi i jedini put u istoriji časopisa zaustavilo štampu i srušilo naslovnu stranu.

Preko cele nove naslovnice bila je ispisana kratka reč: RAT!

A ono što se potom dešavalo je tema za sasvim drugu priču.

Bonus video: 

(Espreso.rs / BBC na srpskom)


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media