BOŽIJE ČUDO ME SPASILO NA KOŠARAMA: Metak se zabio u okvir od municije, i s mojim metkom formirao KRST! (FOTO)
Milorad Petrović Mita, Foto: Espreso.rs

ESPRESO INTERVJU

BOŽIJE ČUDO ME SPASILO NA KOŠARAMA: Metak se zabio u okvir od municije, i s mojim metkom formirao KRST! (FOTO)

Ovo je bila jedna od težih borbi u novijoj istoriji srpske vojske, i kao takva postala je simbol odbrane otadžbine

Objavljeno: 21.04.2019. 13:03h
Suzana Milosavljević
Suzana Milosavljević
Urednik rubrike Vesti
  • 208

Bitka na jugoslovensko-albanskoj granici 1999. godine trajala je 67 dana.

Za to vreme poginulo je 108 vojnika, podoficira, oficira, rezervista i dobrovoljaca.

Prosečna starost stradalih vojnika bila je 25 godina.

Ovo je bila jedna od težih borbi u novijoj istoriji srpske vojske, i kao takva postala je simbol odbrane otadžbine. 

Na Prokletijama se ginulo od minobacača, snajpera, od zabranjenih kasetnih bombi. Oni koji su živu glavu izvukli za dlaku slika rata živo se sećaju. 

Jedan od onih koji su smrti, gore na Košarama, gledali tačno u oči jeste gost Espreso intervjua, Milorad Petrović - Mita, pripadnik Petog bataljona Vojne policije.

Mita, kako mu je umesto punog imena i prezimena pisalo na vojnoj pločici za identifikaciju, gore nije otišao kao golobradi mladić, već kao specijalac koji je imao ideju da ide da se bori za svoju otadžbinu.

Otkrio nam je kako je sve počelo...

- Početkom 1998. godine konkurišem u jedinicu Petog bataljona Vojne policije sa sa idejom i željom da me u istu prime kao u jedan elitni bataljon policije. Znao sam da tu ne može da bude primljen svako, kao i da sam prijem u taj bataljon iziskuje strahovite fizičke i psihičke napore. Imao sam tu sreću da kao bivši sportista da se izborim za svoje mesto u toj jedinici i uprkos jakoj konkurenciji. Kad sam primljen u bataljon, tek tad je počelo ono pravo - strahovita obuka u svim vremenskim uslovima, na Kopaoniku u zimskim uslovima, kao i po celoj Srbiji. Išli smo u strahovite marševe, česta gađanja, i sve to uz fantastičan oficirski i podoficirski kadar koji je nesebično delio svoje znanje sa nama. To su bili sve ljudi sa vrhunskim iskustvom iz prethodnih ratova, tako da smo imali šta i od koga da naučimo.

Posle završene usko- specijalstičke vojne obuke sa borbenom grupom Petog bataljona čiji je Mita tad već bio član, krenuo je na izvršenje vojno - policijskih zadataka na teritoriji Kosova i Metohije, 1998. godine.

U to vreme sa albanskim teroristima uveliko su se vodile borbe, a ova jedinica se samim dolaskom odmah uključuje u iste.

- Naš reon delovanja bio je na teritoriji Dečana, Peći i Đakovice, koje su bile vrlo naporne. Slobodno mogu da kažem da nije prošao ni jedan dan da smo bili slobodni - svakog dana je bilo pretresa terena, napada na terorističke grupe koje su pružale nekad veći, nekad manji otpor, čišćenje sela u kojima su bili stacionirani, kao i vršenja svih ostalih zadataka koji su bili predviđeni za jedinicu Vojne policije. Mogu da kažem da su nas se plašili. Bili smo profesionalci u svakom smislu te reči. Kod nas improvizacije nisu postojale. Sve što se radilo radilo se temeljno, tačno, disciplinovano, i to je kao takvo donosilo rezultat. Na teritoriji Kosova i Metohije provodimo celo leto, sve do kraja septembra te godine. Po završetku tog zadatka vratili smo se za Beograd, gde nastavljamo sa svakodnevnim obukama.

Pauza je kratko trajala, a natrag na KiM vratili su se dok se rat kuvao, ali se o tome još nije govorilo...

- Početkom 1999. godine naša jedinica 20 dana pre početka NATO agresije biva angažovana opet na teritoriji Kosova i Metohije. Učestvovali smo u transportu vojnika koji su dobijali prekomandu za Kosovo i uglavnom smo obezbeđivali konvoje u kojima su oni bili. To su bila dva konvoja u vozovima, prebacivali smo te ljude i brinuli smo o njima celim putem koji, pogotovo ulaskom na teritoriju Kosova i Metohije, nije bio bezbedan. Mi smo i taj zadatak naravno završili kao i sve to tada, temeljno. Potom se vraćamo na naše vojno- policijske obaveze, opet se suočavamo sa terorirstičkim grupama koje su u tom trenutku svuda na teritoriji Kosova i Metohije. Išli smo i u veća i u manja naseljena mesta, ali i smo takođe išli i po granici, šumama, i svuda gde smo mogli da naiđemo na grupe terorista. Napadali smo ih čim bi na njih naišli.

To se sve dešavalo pre zvaničnog početka rata...

foto: Espreso.rs

U sastavu Petog bataljona u to vreme bilo je 104 vojnika, i to iz Valjeva, Kragujevca i iz Beograda. To su sve bili prekaljeni borci, sa iskustvom, a naše pojavljivanje na Kosovu veoma je ohrabrilo pripadnike Vojske koji su već bili tamo, jer su znali ko je došao kao i da u nama imaju jaku podršku.

Početkom 1999. godine naša jedinica 20 dana pre početka NATO agresije biva angažovana opet na teritoriji Kosova i Metohije. Učestvovali smo u transportu vojnika koji su dobijali prekomandu za Kosovo i uglavnom smo obezbeđivali konvoje u kojima su oni bili. To su bila dva konvoja u vozovima, prebacivali smo te ljude i brinuli smo o njima celim putem koji, pogotovo ulaskom na teritoriju Kosova i Metohije, nije bio bezbedan. Mi smo i taj zadatak naravno završili kao i sve to tada, temeljno. Potom se vraćamo na naše vojno- policijske obaveze, opet se suočavamo sa terorirstičkim grupama kje su u tom trenutku svuda na teritoriji Kosova i Metohije. Išli smo i u veća i u manja naseljena mesta, ali i smo takođe išli i po granici, šumama, i svuda gde smo mogli da naiđemo na grupe terorista. Napadali smo ih čim bi na njih naišli.

Pakao je trajao 67 dana.

 

- Uz gubitke koje smo imali, moram da napomenem da su poginula samo možda dvojica vojnika na odluženju vojnog roka, a da je 99 odsto stradalih bilo iz profesionalnog sastava, što oficira, što podoficira, što vojnika po ugovoru. To samo govori o tome koliko smo vodili računa da gde god smo mogli da nešto odradimo mi, uradimo to umesto mladića koji su bili na odsluženju vojnog roka i koji su tu bili silom prilike, a mi smo tu bili zato što je to bio naš posao. Naš bataljon je imao gubitak od petoro mrtvih i četvoro, petoro ranjenih i to podoficira i vojnika po ugovoru. Svi momci bili su vrhunski momci, i s njima je bilo čast raditi.


Da nije bilo šale, vojnici ne bi tako lako podneli pakao koji su gore živeli. Najteži trenuci bili su oni kada se napad iščeklivao, kad se u vazduhu osećalo da će se nešto desiti... Kako ste se smehom borili protiv straha? 

- Kao što sam pomenuo, kako je to bio mahom profesionalni sastav, svi smo se dobro znali među sobom. Šale je bilo na pretek, verovali ili ne. To je ono što nas je držalo. Šale su bile interne, ne bih izvojio ništa posebno, ali je to ljudima koji nisu bili iz našeg sastava a našli su se u neikim trenucima sa nama bilo vrlo čudno. Ipak, čim bi krenula borba, to je sve prestajalo, i momci bi se za čas iz šaljivdžija transformisali u vrhunske profesionalce.


Da biste shvatili ko su i kakvi su bili, morali ste da budete gore s njima. To su oficiri koji nikad nisu rekli "napred" već "za mnom". Za takvim ljudima u bitku se išlo po cenu života! Mi smo se gore borili jedan za drugog!

Pominjali smo golobrade mladiće koji su odmah posle škole otišli na odsluženje vojnog roka , pa dobili prekomandu na Košare. Vi ste bili spremni, a oni nisu. Kako ste ih bodrili?

- Oni su imali sreću što su imali takve oficire i podoficire koji su ih vodili, pored kojih im je bilo sve lakše. Svojim primerom i svojim znanjem su im olakšavali svaku situaciju i pomagali su im sa voljom i ljubavljom, pa su gledali na njih kao na svoju decu. Ponosan sam na njih jer su to uradili fantastično, neki od njih su i dali živote za sve nas. Poginuo je komandir čete, potporučnik Đurović, stariji vodnik Tepavac, kapetan Košanin, stariji vodnik Komarica koji je imao sina od nepunih 11 meseci kada je nastradao, ali svi su oni hrabro i junački ostali tu i svojim ponašanjem u toku, pre i posle borbe bili simbol junaštva.

Vi ste bili na poziciji Maja glava. Tamo ste i ranjeni? 

- Tog jutra smo krenuli iz naše baze, sela Batuša i od kad sam se probudio kao da sam znao da će se nešto desiti. Nikad do tada nisam imao takav osećaj. Znao sam da će se nešto desiti mom kumu ili meni, kao da sam predosetio nešto.

- To je prvi put i prvo jutro da sam imao takav osećaj. Krenuli smo u 5 ujutru, do tamo je moralo dosta da se pešači, a u pola 10 ujutru sam već bio ranjen.

- Izlaskom na granični kamen C4, naš vod od nas 30, možda i manje, zauzimamo položaj. Dva odeljenja su bila sa desne strane, a moje je bilo baš na samom kamenu. Bila je velika magla, u trenutku kada se magla podigla, mi smo bili ispred njih. Trenutak šoka, niti smo mi njih očekivali, niti oni nas. Dva odeljenja sa desne strane su ih pre nas uočili pa su se lagano povukli, a moje odeljenje je ostalo na samom kamenu. Odjednom - nebo se otvorilo. U tom trenutku metak koji me pogađa u okvir puške ispod mog levog pazuha, probija mi okvir i zabija se metak u okviru i u tom momentu mi spašava život. Drugi metak me pogađa u levu ruku, a treći u kragnu od pancira.

foto: Espreso.rs

- U trenutku ranjavanja ostajem zalepljen za zemlju i lagano krećem da se povlačim dok su me vatrom pokrivali moji drugovi. Ukazana mi je prva pomoć od jednog fantastičnog dečka koji je uložio vanserijske napore za svakog od nas. Ja sam nastavio da držim položaj tako ranjen do kraja dana, a tek uveče sam otišao do sela Batuša gde su mi previli ruku koja u tom momentu nije bila ozbiljno povređena. Ipak, posle tri dana primećujem da mi ruka otiče i tada odlazim u bolnicu u Peći, odakle sam prebačen u Niš, zatim na VMA i nakon toga sam pušten kući. Posle 17 dana prekidam bolovanje i vraćam se u svoju jedinicu sa kojom ostajem do kraja rata i dalje.

Inače, metak koji je ispaljen od strane albanskih terorista, a koji je Mitu pogodio u okvir municije i zabo se u jedan od metaka unutra, zajedno s pogođenim metkom formirao je krst. Bilo kako bilo, vrlo je verovano da je to bio Božiji znak jer je taj napad Mita preživeo, a živo ga se seća i danas 20 godina posle napada. 

foto: Espreso.rs

Šta vam je bilo u glavi u trenutku ranjavanja?

- Bio sam srećan što sam živ. Tog sekunda kada sam pogođen nisam bio svestan da ću ostati živ, ali ta neka snaga koja te tera da živiš je jača od tebe, kao i snaga mojih drugova koji su sve učinili što je bilo u njihovoj moći, opalili su vatru po neprijatelju. Sve su učinili da izdržim, bilo bi me sramota da nisam izdržao. Taj trenutak koji je usledio malo pre onog kad me metak pogađa, bio je sekund kad mi se na blic sve stvorilo pred očima. Ceo život sam video pred sobom i mogu vam reći da je to jedan neprijatan osećaj. S tim živim već 20 godina.

Da li je neko stradao u tom napadu kada ste povređeni?

- Poginuo je stariji vodnik Komarica Dragan, a ranjen i vodnik prve klase Marjan Petrović. Njemu je upala u rov trombonska mina i otkinula mu je desni deo šake i dobio je geler u butinu. Komaricu je pogodio snajper direktno u glavu i prošao kroz lice i potiljak. Izvučen je tek 20-ak dana kasnije zbog jake vatre zbog koje kolege nisu mogle da ga izvuku. Onda su 19. aprila poginuli  kapetan prve klase Košanin i stariji vodnik Tepavac, oni su dan pre toga bili na tom položaju i povukli se. Albanci su tada skinuli koordinate njihovih položaja i čim su zapucali  poslali su minobacačku granatu među njih i oni su poginuli. Imali smo gubitke i za Đurđevdan kada je poginuo potporučnik Đurović Aleksandar koji je kao i uvek do tada prvi vodio i predvodio celu jedinicu i uz izvlačenje njegovog tela stradaju još stariji vodnici Zagorac Aleksandar i stariji vodnik Stefanovski Slađan, koji bivaju ranjeni. 

I u takvom trenutku, kada se izvlačio mrtav drug, niko nije mislio na sopstveni život, iako tom nekom više nije bilo spasa. To je samo jedan od pokazatelja hrabrosti tih ljudi - tvrdi Mita.

Brojka kaže da je 108 vojnika poginulo gore na Košarama. Mita se mnogih imena seća.

Da li i vama, kao mnogim vašim saborcima, ne prođe dan da se ne setite svojih palih drugova?

- Imena ljudi kojih se sećam su ljudi iz moje jedinice, s kojima sam ja radio... S njima sam se družio, njihove porodice sam poznavao, i istina je da ne prođe dan da se ne setimo njih. Naša jedinica, Peti bataljon, jednom godišnje se okuplja baš sa tim ciljem - da se vidimo, razgovaramo, da se setimo naših palih drugova. O njima pričamo sa setom, a dokle god smo mi živi oni neće otići u zaborav. To je najmanje što mi možemo da uradimo - da kroz nas živi sećanje na njih. Samo mi koji smo prošli takve stvari, to umemo da cenimo. Razumevanje drugih ljudi zato ni ne očekujemo, jer da biste osetili nešto tako to morate i da doživite...

O lošem terenu i užasnim uslovima na Košarama vojnici danas pričaju kao da su tamo ratovali juče, a ne pre 20 godina. Smene četiri godišnja doma na Prokletijama ono su čega se svaki vojnik seća...Spavali su mokri, po rovovima, na minusu i plusu, a tio uslovi ostavili su veliki danak na njhovo zdravlje. O tim uslovima govorio nam je i Mita, koji posledice boravka na Prokletijama oseća i danas. 

- Uslovi su u najmanju ruku bili katastrofalni. Četiri godišnja doba zaista su se gore smenjivala za dan... To je velika nadmorska visina, a na nekim mestima snega je bilo tokom cele godine. Bilo nam je često hladno, padala je kiša, a čovek u takvim uslovima i da nije rat ne bi znao šta će sa sobom. Posledice su kod većine nas ostale. Meni su promrzle noge, boli me kičma, bubrezi, ali to je jednostavno tako. Gore, kad bi se ukočili, imali smo samo "diklofen" da se razmrdamo i nastavimo da funkcionišemo. Tad, u tom trenutku ipak adrenalin je toliki da mokar i smznut ne osećaš ništa, ali niko o tome nije vodio računa,. Bilo je bitno da vidiš svog saborca koji je do tebe, da imaš osećaj da si nekome potreban i da radiš veliku stvar jer braniš svoju otadžbinu. Mislim da osim tih misli, niko od nas nije imao neku drugu viziju sem toga da moramo tada da budemo tu.

Da li vas je taj adrenalin i ta ljubav prema otadžbini vratila natrag na Prokletije, na liniju obrane na Košarama?


- U tom trenutku sebe nisam video nigde drugo do na Košarama. Nisam bio tako teško ranjen, ako se poredim sa nekim drugim ranjenicima. Danas imam još dva gelera u ruci. Tada, iako nisam bio u odličnom zdravstvenom stanju stisao sam zube i vratio sam se u jedinicu. Mislim da je to bila jedina prava odluka koju sam mogao da donesem, jer da to nisam uradio sutra svoje drugove ne bih mogao da pogledam u oči... S tim ne bih mogao da živim... Ne znam šta bih im rekao - zbog čega nisam sa njima? Zato sam to uradio, zato sam se vratio. Sa njima sam ostao do kraja rata.

Kumanovski sporazum potpisan 9. juna 1999, a Vojska Jugoslavije se tek posle 10 dana, jedan dan pre roka, povukla s teritorije Kosova i Metohije.

Kako vam je palo povlačenje vojske?

- Jednostavno, mislim da je to sudbina naše vojske. Postali smo svesni da nismo mi kao vojnici poraženi i da je to nešto što je bilo iznad svih nas i mogli smo samo da ćutimo. Politika je bila iznad svih nas i da nije bilo tako bilo bi bolje za sve nas, ali šta da radimo. Povlačenja se ne sećam jer sam bio poslat na jedan veliki vojni zadatak, ali posle kada smo svi seli osetili smo knedlu u grlu na sam pomen toga.

Ostavili smo deo teritorije, naš narod, sve naše smo ostavili, naše crkve.

- O osećanjima je glupo i pričati, nemam reči kojima bi to mogao da opišem i objasnim, ali to je sve nešto što je bilo van naše moći. Ponosan jer nijedna mrlja na našu vojsku generalno, niti na Peti bataljon čiji sam bio pripadnik, nijedna mrlja nije pala. Sve smo radili profesionalno, korektno i mislim da smo služili za primer svima.

Da li biste sve ponovili?

- U lično svoje ime, kao i mojih saboraca, da nas pozove nas Peti bataljon i sada 20 godina kada sam se ostvario kao otac i suprug, da bi smo se svi odazvali kolektivno kako bi pomogli sadašnjim momcima i opet bi sve isto uradili.

Pozdravio bi porodice naših poginulih drugova da znaju da su u našim srcima i da do kad smo mi živi, živeće i oni, to je nešto najmanje što zaslužuju.

Ceo video intervju možete pogledati ovde: 

Bonus video: 

 

 

 

 

 


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media