9. SEPTEMBAR JE DAN KADA DUNAV UZIMA ŽRTVE: Na ovaj dan osim Grua REKA PROGUTALA 126 života!
Na ovaj dan osim Grua REKA PROGUTALA 126 života!, Foto: Printscreen

ZASTRAŠUJUĆE

9. SEPTEMBAR JE DAN KADA DUNAV UZIMA ŽRTVE: Na ovaj dan osim Grua REKA PROGUTALA 126 života!

Kada Dunavom krene da šiba oluja iz Srema, pa još kada je to ona najgora, mikroćelijska, mirna reka postaje neman koja traži da proguta svoju žrtvu.

Objavljeno: 10.09.2019. 12:33h

U ponedeljak je na Dunavu poginuo poznati rep pevač Gru. Vetar, začetak nevremena koje se kasnije obrušilo na grad, zloslutno je najavio ovu tragediju. Pevač je stradao na kajtu, sportu na vodi u kojem mu iskustva nije manjkalo.

Vetar ga je iznenadio, nije imao kad da reaguje, njegov život ugašen je "na prepad".

Dunav, kažu, ne prašta greške. Ova nesreća desila se baš na jednu strašnu godišnjicu - potapanje broda Niš 1952. godine, krcatog putnicima na liniji Beograd - Zemun, koji se uputio na odredište, i pošao u susret oluji koja nije bila za šalu.

Vetar je poput neke mitske, đavolje ruke, za tren oka potopio brod sa oko 150 ljudi, od kojih je samo tridesetak preživelo. Prema nekim izvorima stradalo je 126 ljudi, iako tačan broj zvanično nikada nije saopšten. Nije bilo vremena za spasavanje. Oni koji su bili u palubi mogli su samo ga gledaju kako voda navire. Ostali su se oslanjali na sreću.

Još se u to vreme od starog Beograda do Zemuna putovalo brodom. Bilo je i autobusa, ali most se rekonstruisao. Toplog 9. septemba 1952. mnogi su se žurili da stignu na odredište, pre oluje, ni ne sluteći da hrle smrti u naručje.

Retko se dešava takva oluja na Dunavu, ali ona nije nepoznata meteorolozima. To je ona najgora, mikroćelijska. Brod je bio prebukiran, a trenutak za plovidbu loš. Jeste, mogla je da se odloži vožnja, ali ko bi pretpostavio da će jedna obična, letnja oluja, kakvih je u Beogradu na desetine u sezoni, dobiti toliku moć i ko bi mogao da objasni silnom narodu da na brodu nisu bezbedni. Krenulo se čak i ranije, baš da na brod ne bi pristiglo još putnika, a svi oni su žurili zbog kiše.


roje preživelih dramu "Dunavskog Titanika" opisali su 2012. godine za nedeljnik "Vreme". Gledali su ljude u čijim očima se ogledala smrt. Umirali su mu im za leđima.

"Na ulasku na brod sam pričao sa nekom devojkom i pitao je gde je Šumarski fakultet u Zemunu. Sećam se da je bila iz Zemuna, upisivala je Medicinu. Vukao sam Mira, već smo bili u otvoru, kada sam čuo njen glas koji moli da je neko spase. Miro mi je bio na leđima, noga već u ventilatoru, nisam mogao da joj pomognem. Ona jauče, a dole svi povezani, beuti pod vodom. Video sam kako joj voda prelazi preko lica, samo ostaje grgurava kosa iznad površine koja se odjednom ispravlja kao indijanske strele... Video sam i majku koja u krilu steže dete dok ih voda potapa - pričao je Radomir Vasiljević.

Kaže, nije prošlo ni 5 minuta, kada je prvi talas udario u vrata salona i otvorio ih. Brod se nakrenuo, počeli su vrisci, katastrofa je iz sekunde u sekundu bila sve izvesnija, a Višnjić se provlačio kor otvor ventilatira. Sa njim je bio Miro, Miroslav Višnjić, takođe preživeli putnik.

- Voda je brzo nadirala, ljudima koji su bili unutra već je došla do grla. Čulo se potmulo jaukanje i ‘zadnji avaz’, kako to u Bosni kažu - pričao je Vasiljević.

Cela lađa bila je pod vodom za 3 minuta. Kapetan Ferdinand Nobilo, koji je sve dao da spase putnike, ipak je bio u zatvoru. Nakratko. Zaključeno je da je brod potonuo zbog više sile. I danas se oni, koji se sećaju žrtava, koji su preživeli, svakog 9. septembra zagledaju u Dunav i bace cveće.

 

Bonus video

(Espreso.rs/Telegraf)


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media