MI ŽENE PRAVDAMO NASILNIKE! SPAS POSTOJI, POTREBNA NAM JE SAMO VOLJA! Vesna Stanojević o stravičnim ubistvima žena
Vesna Stanojević, Foto: Espreso.rs

ESPRESO INTERVJU

MI ŽENE PRAVDAMO NASILNIKE! SPAS POSTOJI, POTREBNA NAM JE SAMO VOLJA! Vesna Stanojević o stravičnim ubistvima žena

Ako trpite nasilje ili znate nekog ko trpi nasilje, pozovite SOS telefon 0800 35 00 36

Objavljeno: 23.06.2019. 18:30h
Suzana Milosavljević
Suzana Milosavljević
Urednik rubrike Vesti
  • 52

Tokom 2018. godine ubijena je 31 žena. 

I 2019. godina loše je počela. Stranice crne hronike pune se stravičnim slučajevima porodičnog nasilja koje za epilog imaju - femicid. Iz slučaja u slučaj ponavlja se rečenica "ubica supruge imao je zabranu prilaska ženi"... Nasilje je često prijavljivano, ali ponekad bezuspešno.

Iza nas su crne nedelje, i upravo tim povodom o porodičnom nasilju razgovarali smo sa Vesnom Stanojević, koordinatorkom Sigurne kuće. Ona je govorila o strašnim statistikama, ali i tome da izlaz - postoji. 

Nijedna žena ne sme da trpi nasilje, a reči ove žene ohrabruju. 

Espreso intervju u video formi možete pogledati na linku ispod: 

Svedoci smo punih stranica crne hronike u kojima su žrtve žene. Iako nije u redu o ženama govoriti kao o brojevima, moram da vas pitam koliko žena je stradalo u porodičnom nasilju od početka ove godine?

- Od početka ove godine u porodičnom nasilju stadalo je 11 žena. Vremenom ćemo verovatno uzeti i ovo dete koje je ubila majka na Novom Beogradu, tako fa je to faktički 12 ženskih žrtava. To je veliki broj s obzirom na to da nije prošla ni polovina godine.  Govorimo samim tim o zastrašujućim ciframa. 

Kako ste na čelu Sigurne kuće, nadam se da ćete mi reći da je od tog broja veći onaj broj žena koje su našle spas u nekoj od Sigurnih kuća.

Taj broj je, naravno, neuporedivo veći. Da nije tako, to bi bilo strašno. Mnogo je veči broj žena i dece koja borave kod nas u Sigurnoj kući nego što se ovakve stvari dešavaju. Sa druge strane, to moram da pomenem, Sigurna kuća spašava živote žena. Neke žene, koje završe kod nas na postavljeno pitanje zašto su tu kažu "da nisam otišla on bi me verovarno ubio". Sigurna kuća ima obezbeđenje i dobru saradnju sa policijom i to je jedan od razloga što se žene kod nas osećaju bezbedno. Važno je da se žene sklanjaju. 

Trenutno pod okriljem Sigurne kuće imamo 30 žena i dece, i to je kapacitet koji mi možemo da primimo. 


Zovu li žene, pored sve veće borbe protiv nasilja, više upomoć?

Ne, ne zovu više. To što mi smatramo da je nasilja više, to je samo iluzija. Nasilja je isto, o njemu se više govori, pa se zato stiče utisak da ga je više. Žene sada samo putem medija imaju priliku da čuju, i to se odražava na broj ženi koje se nama javljaju. Suštinski, broj žrtava je isti. 


Šta vam kažu žene koje trpe nasilje?

Kako koja. Kad se sve to sabere, najčešće je to nasilje koje traje, nasilje koje gledaju nasilje ili su njemu i sama izložena, žene koje trpe, koje pokušavaju da spasu brak, koje pokušavaju da pređu preko mnogih stvari, koje su naučene da pređu preko nekih stvari  i koje dolaze do tačke kad shvataju da nema svrhe da bilo šta trpe.

Žene koje trpe nasilje, mogu samo same sebi da pomognu. One su te koje odlučuju da više ne žele da trpe, a mi smo tu da im pripomognemo. Dakle, žena koja hoće da izađe iz nasilja, mora da odluči da to zaista hoće.

Tim ženama se u trenutku zivot ruši možemo li u cilju ohrabrenja potencijalnih žrtava da pomenemo kako im Sigurna kuća pomaže da se izvuku iz kandži nasilnika?

Svako tu ima svoj deo posla. U svakom slučaju situacija je sada neuporedivo bolja nego što je bila pre na primer 10 godina. Žene mogu da se obrate određenim institucijama, a na prvom mestu to je policija. Oni su prvi na licu mesta kad se dešava problem. Posle toga, to je procedura koja se poštuje i gde nasilnik naravno mora da izađe iz stana/kuće u kojem su do tada živeli, izriče se mera zabrane prilaska, i sve ono što ide posle toga. Nasilnik je često u pritvoru, a onda su tu institucije koje treba da donesu odluku o njegovom pritvoru, kažnjavanju... Sigurna kuća je najčešće tu u trenucima kad pritvor ističe, a nasilnik treba da se vrati u kuću u kojoj su do tada živeli zajedno...Žene tada od straha od osvete dolaze u Sigurnu kuću, na neko određeno vreme. Sigurna kuća nije trajno rešenje, ali jeste rešenje. Žene tu mogu da borave do šest meseci, a nekad ostaju i duže ako su im životi ugroženi. 

Da li je prvi šamar znak?

Jeste. Ipak, moram da vam pomenem primer iz naše prakse. Neke žene koje pitate "da li vas tuče?" odgovaraju sa "ne, samo me šamara". Ta rečenica pokazuje odnos prema koliko su žene u Srbiji naučene da nasilje trpe. To je u suštini veliki problem, to vaspitanje, taj patrijahalni odnos u kom se zna "ko kosi, a ko vodu nosi", gde žena mora da sluša muža, i gde je žena tu da bi radila i rađala i ništa se ne pitala. U takvom odnosu, kad god bi žena nešto pogrešila, on bi je udario, a ona vrlo često krivicu za te batine pripisuje - isključivo sebi. Žene su u stanju često da kažu: ja sam kriva, ja sam ga izazvala, ili ja nisam uradila to i to... To su oni najbanalniji primeri, ali suština je ta da su žene te koje krivicu uvek preuzimaju na sebe. 

Ima li znakova pre tog šamara?

Ima. Ako hoćete da ih prepoznate, ima..

Mi žene,ipak ne želimo da prepoznamo nasilnika. Mi ga i pravdamo, a to je opet deo onog vaspitanja o kom sam govorila... Mi ga pravdamo time da nije on kriv, da je kriv njegov posao, šef, bivša žena, nešto slično. Obično se kaže da "on ne bi bio takav da ga neko nije prethodno isprovocirao". Dakle, može da se prepozna. Svi ti nasilnici su agresivni u svakom pogledu. Ako je on verbalno agresivan i uvek spreman na svađu, ako naređuje ženi šta će da obuče i s kim će da se druži, ako je kratkog fitilja, i on je uvek za sve u pravu, to je onda veliki alarm da od takvog partnera treba što pre da se skloni- Nažalost, naše devojke sve to prihvataju jer im imponuju takve osobe koje imaju "svoj stav". Za takve se i udaju, a kad dođe do problema i nasilja, shvati se da je on takav bio i dok su se zabavljali. Znači, mnogo je važno da devojke obrate pažnju na njegvo ponašanje i da se ne nadaju da će se promeniti. Jer, neće se promeniti...

Žene ne trpe samo fizičko nasilje, već i psihičko? Javljaju li vam se žene koje su prošle kroz psihičku torturu?

Naravno da se javljaju. Javljaju se, ali te žene su obično nesigurne u sebe. Uvek pitaju, da li ako on mene maltretira godinama i ja trpim psihičko nasilje, da li ja to mogu da prijavim. Naravno da može! Ali mnoge žene ne znaju da mogu, a to je inače teško dokazivo nasilje. To je jedino što razlikuje ta dva oblika. Kada je neko udaren, tu se vidi lekarski nalaz, a psihičko nasilje traje
godinama i tu ne postoje ni svedoci niti bilo ko ko želi da se meša. Žena onda odustaje i pita se kako to da dokaže? Lično smatram da svako psihičko nasilje koje prelazi granice koje žena može da toleriše, u svakom slučaju treba prijaviti. Potom je na organima koji o tome sude da to dokažu i
da vide kako će to dokazati.

Da li je emocionalno i verbalno nasilje jednako opasno kao i fizičko i kako ga uopšte prepoznati - gde je tačka gde zdrava ljubomora postaje bolesna i opasna, gde se naklonost pretvara u opasnu posesivnost i kako razdvojiti ove stvari u svakodnevnom životu?

Ljubomora objektivno nije samo psihičko nasilje, ljubomora je često patološka I može da bude uzrok ubistva. Verbalno nasilje žene doživljavaju prema nekim našim istraživanjima dva odsto žena. Mislim da je taj procenat mnogo veći. To su stalni primeri, “zašto ovo ovako, a ne onako” , tu se vređaju i rodbina, i majka i sestra i kuma i drugarice. Tu se žene polako odvajaju od svoje sredine jer to njemu smeta, žena pokušava da se izoluje da bi ga nekako umilostivila da on bude bolji, ali to ništa ne znači jer će on uvek naći sledeću stvar koja mu smeta. Žene dolaze u situaciju da, kažu istraživanja, da je teže psihičko nasilje nego fizičko.

Ne mogu to da kažem, ali ako vam neko svakog dana "drobi", i ako vas neko maltretira, to je stvarno jedan težak oblik nasilja.
Imali smo ženu koja je došla kod advokata posle tri godine neizlaženja iz kuće. Tri godine nije izašla iz kuće jer je on uvek optuživao da se sa nekim nalazi, da je obukla ovo, da je obukla ono, i slično. Tri godine nije izašla i kada je izašla, došla je ovde i rekla je: "znate, ja sam išla ulicom i mislila da svi u mene gledaju". Pa da je bila u zatvoru, pustili bi vas neki vikend. To je jedan jako težak oblik nasilja o kome se nedovoljno govori, ali se nadam da će se pričati o njemu više.


Nedavno smo se bavili temom mere zabrane prilaska i celom procedurom kojom je potrebno zena da se bavi ne bi li dobila zabranu prilaska na 30 dana, ili u najboljem slučaju na godinu dana. Ipak, često u medijima čujemo da je nasilnik ubio i uprkos meri zabrane prilaska. Da li je ona mrtvo slovo na papiru?

 

Ne mogu da kažem da je mrtvo slovo na papiru, jer mnogo nasilnika poštuje zabranu prilaska. Dok je zabrana prilaska na snazi, oni nisu agresivni. Mislim da je slučaj na Novom Beogradu takav da je njemu istekla zabrana prilaska pa je on pucao u nju. Sa druge strane, postoje nasilnici na koje zabrana prilaska ne može da utiče. Onaj ko je rešio da ubije nekoga pa sebe, njemu je svejedno da li postoji zabrana, zna da će skončati na drugi način i njemu je sve nevažno. Treba razlikovati procenu rizika, prvi kontakt policije i tužilaštva mora da bude dobra procena, da oni vide da li je on čovek na koga će mera uticati ili ga za nju baš briga.

Često se dešava da zakažu baš tu….
To je sada pitanje da li su oni ljudi uopšte stručni za takvu jednu procenu. Mi o tome ne govorimo nego stavljamo primedbe na nečiji rad, ali suštinski stvar je u tome - da li ti to umeš da radiš? E to je pitanje koje je otvoreno! Zato se I stavljaju primedbe, jesu ljudi plaćeni za taj posao, ali da li su u stanju da taj rizik procene? To je večito pitanje. Mnogo je situacija bilo gde je procena bila potpuno pogrešna, a onda se priča o odgovornosti, a niko ne pita, da li ti ljudi imaju mogućnost da to urade?

Imamo psihičko, seksualno I ekonomsko zlostavljenje. Kada je reč o seksualnom zlostavljanju, ne možemo da se ne dotaknemo Jutke, i žene koja je simbol borbe jednog takvog nasilja Marije Lukić. Kako je moguće da se taj čovek i dalje nešto pita, i ono što je najstrašnije, da njega žene podržavaju, da njega njegova žena uhvati za ruku i ide ulicom sa njom i žene ga brane, iako je on terorisao žene?!

Što se Jutke tiče, ne smemo zaboraviti da je on tamo mnogo dugo na vlasti, uslovno kažem predsednik opštine, koji je toliko moćan da je mogao da uradi šta god je hteo, on je mnogima tu činio verovatno. Imam neku informaciju da
je poklanjao neke placeve na Kopaoniku, i u toj situaciji kada je nekoga zadužio za nešto, a to godinama traje, žene su godinama ćutale o njemu sve dok Marije Lukić nije progovorila o tome. Svi su imali taj stav, on može da me zaposli … vidite vi da je tu od opštine pa na dalje, uglavnom su zaposleni njihovi bliski rođaci. On ima podršku njih! On ima podršku u svima, žene koje su se tamo pojavljivale su takođe žene ljudi koje je on zadužio, a koje su na položaju, ili su svi oni kućni prijatelji, ili je neka žena, imali smo onaj primer koja je priznala da je dobila nalog da ga podrži pa je dobila otkaz.


Sve što se tamo dešava je mnogo strašno, da prosto ne zna čovek šta da kaže na tu temu. Vidim da je pokrenut postupak da se suđenje izmesti, i to je dobra stvar. Jer faktički, sa poslednjeg suđenja videli smo poražavajuće slike 
Zaboga, oni imaju svoju podršku, nose majice na kojima piše "podržimo Jutku" angažovao je čak  šest advokata koje smo videli na suđenju...pa šta reći više?

Taj slučaj obeshrabruje žene koje bi prijavile tako nešto…
Potpuno obeshrabruje! Potpuno obeshrabruje, jer onda žene kažu: "čekaj, ne mogu da prođem kroz sve ovo!" Ne može to svako, nema snage svako da bude obelžen na taj način. Sve te žene su u Brusu, poput Marije Lukić, obeležene i ne mogu da prođu kroz Brus da im neko ne dobaci. Te žene imaju porodicu, imaju decu, zamislite kako se ta deca osećaju u školi ako im neko nešto kaže? To su nedopustive stvari, to je trebalo odmah izmestiti iz Brusa, da bi se postupak završio onako kako treba. To bi bila poruka ženama da sve žene koje proživljavaju tako nešto treba to da prijave i da će sud rešiti sve kako treba.

Taj primer je došao iz male sredine i otkrio da tamo ima mnogo problema. Žene u malim sredinama trpe zbog sramote, šta će reči komšije, šta će reći rodbina … sistemi zaštite nisu tako dobri kao u velikim gradovima, složićemo se?


Ne, ne, nisu. I u mnogo situacija koje smo imali kao neki primer, žene iz manjih mesta koje su nam se obraćale za pomoć … znate, žena u malom mestu ako prijavi nasilje bilo kome od tih ljudi na nekim rukovodećim funkcijama, one ne nailaze na podršku. Oni idu logikom, nije to ništa, pusti to, jer se znaju sa nasilnikom. Oni se poznaju, zajedno izlaze i sede u kafanama. Oni
su komšije, drugovi ili kumovi. To je neuporedivo gore nego u Beogradu. Te žene se neohrabruju, odustaju, jer kako same kažu, niko nije hteo da ih sasluša i da im pomogne.


Imali smo slučaj Marije Trikoš, direktorke srednje škole iz Raške koja je prijavila nasilje. Iste noći je uhapšen, iste noći su pušteni u istu stambenu jedinicu u istu stambenu jedinicu u kojoj žive, jer je to malo mesto i jer se svi znaju, ona je mogla da bude mrtva.

 

Da. Raška je sa jedne strane Kopaonika, Brus sa druge, to je vrlo sličan mentalitet, slični su verovatno i ljudi. Marija Trikoš je direktorka škole, ona je obrazovana žena koja ima stav, integritet itd. Njen muž je takođe direktor nečega, on je uticajniji neuporedivo. Moram da kažem iako nije popularno, uvek su tu moguće zloupotrebe i ustupci kojima se čine ovome I onome, i onda naravno ceo grad je na njegovoj strani a ne na njenoj. Jer da či ćeš ti da upišeš dete u srednju školu ili ne je jedno, a drugo je da li ćeš dobiti ove ili one privilegije. Pritom je on član vladajuće stranke kao i Jutka.


Oboje su?
Ona je očigledno nebitna, čim joj nisu pomogli ni u čemu. To je opet jedan primer kao iz Brusa, ista priča. Samo je ovamo pitanje fizičko nasilje, a ovamo seksualno. I jedan i drugi slučaj su vrlo simptomatični u smislu, kako institucije ne reaguju na pravi način. Nije reagovala policija, niti sud. Sud i sudija koji je sudio Mariji Trikoš, nije prihvatio ni jednu primedbu njenog advokata, a
prihvatao je sve što je njegov advokat iznosio, čak i neistine i lažne svedoke.
Što je najgore, sud u Kraljevu je to potvrdio, tako su i on i ona osuđeni zbog nasilja u porodici.
Pazite, sud u Kraljevu! Vi nemate veliku razliku u odnosu na Kraljevo I Rašku, jer na isti način razmišljaju oni koji donose odluke. Kod nas za nasilje u porodicu kažu, "ma žena je kriva, ona to isprovocira". Tako je to u Srbiji, uvek je žena kriva.

Radila sam priču sa ženom iz manjeg mesta koja je takođe trpela nasilje, koju je tukao muž policajac. Kaže, on najbolje zna gde da uradi a da se to ne vidi. Ona je godinama trpela i onda je odlučila da progovori. I dalje ne može da nađe pravdu jer kad god je prijavila nasilje, to je bilo zatvoreno u nekoj fioci i to nema epilog. To je još jedan od primera…

 

To nije ni jedini primer, imali smo mnogo prijavljenih slučajeva gde su žene prijavile nasilje od strane policajaca, muževa, partnera itd. U principu se uvek to prihvata sa nekom dilemom, pa da li je baš to tako, I protiv policajaca se ne pokreće postupak, makar protiv onog što mi imam u evidenciji. Jako je bitno to što njih štite te funkcije. To je loše, jer trebalo bi da vam daju primer kako se kažnjava nasilnik, bez obzira gde radi. Imali smo žene koje su bile žrtve nasilja od strane sveštenika! I to nekoliko tih žena koje su bile stravične žrtve partnera koji su bili sveštenici. Meni je jednom jedan visoki funkcioner u crkvi rekao "da, pa znate Vesna, i oni su ljudi".


Šta to uopšte znači? I policajci su ljudi, imaju pravo na ponašanje, kao I svi ostali. Međutim, nije to tako, oni jesu ljudi, ne govorim o tome, naravno, ali oni su ljudi koji treba da ti daju primer!


Ako ti je teško, otići ćeš u policiju ili u crkvu, ako si vernik, I da očekuješ pomoć. Da li na ovaj ili onaj način, ili samo podršku da te neko sasluša … mislim konkretno na ckrvu. Koliko god da su ljudi, moraju da imaju drugačiji stav prema tom problemu. Nikada nismo od SPC-a dobili neku podršku u bilo kom smislu, ali nije to tema!


Na jednoj od tribina, koleginica iz kragujevačkog medija, pomenula je da je razgovarala sa žrtvom nasilja koja je rekla da je pozvala policiju i rekla da je muž bije, a policija joj se smejala. To je trenutak kada policija zakaže. Desilo mi se prošle godine da sam na ulici videla mladića
koji maltretira devojku na Zelenom vencu. Pozvala sam policiju i rekla šta se dešava, tačnu lokaciju, a rečeno mi je "dok mi pošaljemo patrolu oni će otići"...


Ima tu raznih primera, gde policija ili nije pojavila, ili se pojavila kasno. Ili dođe u trenutku dok se svađaju, policajac kaže, "ajde pomirite se vi pa će vam biti bolje sutra". Skoro smo imali primer žene, koja je kod nas boravila u Sigurnoj kući godinu dana, koju je pokušao da ubije neko iz njene najbliže okoline. To je žena koja je završila na neurohirurgiji jer je neko pokušao da je ubije. Ta ista žena kada se vratila u svoju kuću, pošto je nasilnik od njenog brata sin u istom dvorištu, on je nju nastavio da maltretira. Njena rođena sestra je došla da živi da bi joj pomogla, on je toj sestri slomio ruku u napadu svog besa. Slomio joj je ruku u prisustvu policije! Oni su se okrenuli i  otišli. Posle sam čula da jesu podneli prijavu, ali faktički, ti njemu ne šalješ poruku da to ne sme da radi. Šalješ poruku da to nije lepo, ali može da prođe.

To je najstrašnije! Nereakcija policije kada su reakcije nasilničke!


Moram da Vam pročitam ispovest jedne žene sa društvene mreže:

"Ja sam jedna od onih koje su u braku sa nasilnikom I ne želim da odem. Bio je takav u vezi, nakon prvog udarca sam ga ostavila, ali nije odustajao. Bio je onaj od početka veze koji me je osvajao. Zaljubila sam se u njega i vratila sam mu se. Ubrzo su usledili udarci, ali bi posle svakog bio divan pa sam mu se vraćala. Koliko god da me istuče, ne smeta mi, jer znam da posle toga sledi njegova divna strana. Osećam se tako voljeno! Zbog te strane sam se udala, na batine sam navikla, ne smatram ih nečim lošim jer znam šta posle sledi."

Bez komentara. Kako neko može da se navikne na batine? Kako uopšte žena može tako nešto da napiše? Ali u krajnjoj liniji, ako je odabrala da trpi, neka trpi, to je njeno. Trpeće dok je ne ubije od batina da neće moći da hoda ili govori. Ima li ta žena dece koja zna da to gledaju i koja nažalost u velikom broju slučajeva postaju nasilnici. Žene nisu odgovorne samo za sebe nego i za svoju decu, moraju da znaju šta ih čeka i da su tu deca koja rastu sa traumama, i koja će celog života imati problema zbog trauma. Ne razumem tu ženu, ali dobro.


Velike su dakle šanse da nasilan otac utiče na dečaka koji će sutra imati ženu.
To dete nije ništa drugo videlo nego nasilje. Ono sve vreme gleda kako se ponaša otac, njegovo vaspitanje je da je biti nasilnik dobra stvar. Ne možeš ti da se ponašaš na jedan način, a da detetu pričaš drugo. To su stvari koji ne mogu da se reše na drugi način nego ličnim primerom.


Čak 43 odsto studenata smatra da su devojke same krive kada ih neko uznemirava zbog njihovog provokativnog oblačenja, a svaki peti smatra da prinudni seks u braku nije silovanje, pokazalo je istraživanje studenata druge godine Fakulteta političkih nauka o ravnopravnosti polova među studentima beogradskih fakulteta. Kako smo došli dotle?


Primerima iz kuće. Seks u braku nije silovanje – to nije tačno. Imamo još od 2003. to krivično delo u Zakonu, silovanje u braku. To je krivično delo, zbog čega ti studenti nisu upoznati sa tim, to je propust sistema i obrazovanja.
A sa druge strane, da u žene krive – žene su u Srbiji uvek krive. Ako žena ima nešto provokativnije na sebi, smatra se da je sama kriva. To je stereotip koji mi znamo, ali se nažalost ovde ne menja.


Zbog čega se u Srbiji ženama ne veruje kada prijave nasilje?
Zato što ovde o svim stvarima koje se odnose na prava žena odlučuju muškarci. I zakone i odluke i sve ostalo donose muškarci. Ima nekoliko žena koje su u poziciji da to mogu da urade, ali to je mali broj. Ne možemo u odnosu na nekoliko da formiramo stav I mišljenje. Ne, jer su to žene koje mogu da pričaju, ali onaj ko neće da ih čuje, neće da ih čuje.


Nažalost imamo jedno patrijahalno društvo koje određuje sva pravila ponasanja koje se odnosi i  na muškarce i za žene. Kada se donosi neko pravilo, uglavnom žene ćute, i sve smo mi na neki način iste, a onda tako kako smo iste i kako ćutimo, tako se ništa i ne dešava.


Ne možemo da se ne dotaknemo rijaliti programa. Nasilje nije cenzurisano, to gledaju deca, žene... kako to utiče na žene koje trpe nasilje, i inače na svest građana? Kako rešiti taj problem?

 

To je veliki problem. Imali smo mnogo pitanja kada je neki Miki pretukao neke žene u Zadruzi, ja sam to odmah rekla – učinio je krivično delo I to je još gore jer se to javno prikazuje. Učinio je teško krivično delo zbog kojeg bi svako otišao u zatvor, a on nije, nego je u kućni pritvor. Šta to znači? Ima dva sata dnevno kada može da izađe, da telefonira I sve ostalo. Ima mnogo blaži
obzir kazne, ali sudija koji je to doneo nije tako mislio, ili mislila, očigledno.
Kako to utiče na žene koje trpe nasilje I kako to utiče na svest građana?
To jako loše utiče na žene koje nasilje trpe, ali očigledno ne utiče loše na sve sve građane Srbije.


Imajmo u vidu da mnogi gledaju to, čekaju da to počne, sede to kasno u noć da gledaju ko, šta, kako. Mi smo zemlja različitih ljudi, nekome smeta, nekome ne, nekome je to zabava. Ima onih koji su protiv toga, ali očigledno je ova prva polovina koja to gleda veća nego ova koja smatra da to nije dobro I da nije dobro za decu I da to ne treba prikazivati.


Vi ste se ranije pridružili SNS-u i rekli ste da je to sa ciljem o podizanju svesti o porodičnom nasilju, ima li pomaka na tom polju I šta je bolje poslednjih par godina?


Mala ispravka, nisam se pridružila SNS-u i nisam član stranke. Podržala sam listu, bila sam na listi za Beograd kada se glasalo. I dan danas mislim isto, mislim da je SNS dosta doprinela da i Sigurne kuće i Savetovalište funkcioniše dobro bez problema. Zahvalna sam na tome jer smatram da je dobro.
Ali sa druge strane, da bi smanjio broj nasilja, ništa od toga nije urađeno. Ovde uvek imate neku temu koja je preča, sami ste svedoci, uvek je nešto drugo tema. Tema nasilja je uglavnom kada se nešto desi. Kao ovaj slučaj od pre dve nedelje, onda je to svugde, a posle toga stigne neka druga vest I potisne tu prvu koja se odnosi na nasilje. Ništa se na tom polju nije uradilo I meni je
mnogo žao. Ovo je veliki društveni problem, ne samo porodica, nego I društvo, a porodica je deo društvo. Imamo velike probleme I ne možemo da dozvolimo I da se porodica raspada, da su žene i deca ugrožena. Reaguju razni sa člancima, pisanjima itd, ali treba to da bude tema koja neće silaziti iz medija, ne samo u novinama, već u nekom adekvatnom kažnjavanju. Da ti slučajevi dobiju pravi epilog, a ne da neko bude pušten posle tri meseca, da se sve te kazne smanjuju da tako smatra sudija po svom slobodnom sudijskom uverenju. Da pravda bude zadovoljena!


U 2018. imali smo 30 femicida. Može li ove godine taj broj biti manji?
Zapravo, 31 žena je bila ubijena u 2018. godini. Loše smo krenuli, ali prošle godine je bilo gore. Ovo je veliki broj, ako imate jednu ubijenu ženu to je veliki broj! Imamo već dve ubijene devojčice, jednu je ubio očuh, a drugu majku. Šta da pričamo dalje? Ko je u stanju da ubije dete!? Tu po meni zakazuju, ne lekari, nego lečenje. Ima mnogo ljudi koji treba da se leče, a ne leče se. Ta
psihijatrija smatra da je najbolje da su ti ljudi u porodici I da je to najbolja terapija, ja verujem da nije. Sve više verujem da nije.

 

Za kraj nam treba jedno ohrabrenje za sve žrtve nasilja. Osim broja koji objavljujemo u svakom tekstu, a koji mogu pozvati sve žene koje trpe nasilje, šta je vaš savet? Šta da radi žena koja doživi nasilje?


Žena treba da prijavi, iako kada žena prijavi, dogodi se neka tragedija. Ipak, nezavisno od toga, ne želim da se takve stvari ne dešavaju. Jedino nasilje koje se prijavi, može da bude zaustavljeno! Nasilje koje se ne prijavi, za njega se ne zna, ne možete očekivati pomoć za nekoga ko pomoć ne traži. Važno je prijaviti nasilje i obratiti se ustanovama, ako ne njima, onda drugarici ili nekome iz okruženja. Možda će ta drugarica imati neko rešenje. Prijavite nasilje jer
je jako važno! -zaključila je Vesna. 

Ako trpite nasilje ili znate nekog ko trpi nasilje, pozovite SOS telefon 0800 35 00 36.

(Espreso.rs)


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media