Četnici, ne mašite Dražinim slikama, duša mi se kida zbog toga: Pismo mladog muslimana iz Sandžaka zapaliće Balkan!

Braćo moja četnička, ovo nije priča koju pričam da bih se nadjebavao s vama, da bih zapodevao sukob, da bih bio “pametniji, jači, bolji”. Zabole me živo i za navijače, i za političare, i za sukobe bilo kakve vrste. I ja, kao i vi, samo želim da živim normalno u ovoj ovde Srbiji, da zarađujem od svog poštenog rada, da imam da odvedem decu na more jednog dana, da budem pristojan komšija i dobar prijatelj. Zabole me živo za podele po rasnoj, nacionalnoj i verskoj osnovi. Svi smo braća.

Ali ovo je bol, žig, ožiljak koji ja nosim na svojoj duši rođenoj 1989. godine. Krv mojih, moja krv, prosuta je te 1943. godine. U ime nečeg što veze nema sa ljudima ili Bogom, Alahom.

Evo, za one koji ne znaju, šta se desilo 1943. u mom Sandžaku.

Desio se pokolj. Jugoslovenska vojska u otadžbini, poznatija kao “Dražini četnici”, na teritoriji Bijelog Polja, Pljevalja, Priboja, Čajniča i Foče, ubila je 4.000 muslimana, od kojih je 26% bilo dece do 4. godine života.

Ali ovo je bol, žig, ožiljak koji ja nosim na svojoj duši rođenoj 1989. godine. Krv mojih, moja krv, prosuta je te 1943. godine. U ime nečeg što veze nema sa ljudima ili Bogom, Alahom.

Ljudi, braćo, neko je išao i ubijao decu, klao. Samo zato što su “muslimani”. Pa je l može dete od 4 godine da bude krivo nekome nešto?

Ovom operacijom, da nema zabune, rukovodio je Draža Mihailović, a neposredni izvršitelj bili su četnici pod komandom Pavla Đurišića.

Đurišić je, kako bi se dodvorio Draži, u svom izveštaju napisao da je ubio 9.200 muslimana, iako je broj bio manji.

Uzrok ovog pokolja je jasan kad se pročita Dražina depeša koju je poslao vladi u Londonu, septembra 1941. godine: “a. Omeđiti “de fakto” srpske zemlje i učiniti da u njima ostane samo srpski živalj b. U srpskoj jedinici uzeti pitanje muslimana, kao naročito težak problem, i rešiti ga u ovoj fazi”.