SNEŽANA JE POBEDILA KORONU ALI SE NE OSEĆA DOBRO! Pravu istinu o VIRUSU će vam retko ko ISKRENO REĆI!
Bolnica/ilustracija, Foto: Ilustracija, EPA-EFE/Juan Ignacio Roncoroni

KORONA VIRUS

SNEŽANA JE POBEDILA KORONU ALI SE NE OSEĆA DOBRO! Pravu istinu o VIRUSU će vam retko ko ISKRENO REĆI!

Pored mene leži i jeca stariji gospodin, došao iz Francuke, šetao je do juče, sada ga je bolest savladala, ne može da jede, moli sina, dok pričaju telefonom, da mu pošalje banane.

Objavljeno:

Snežana Tomić (51) je 26. marta osetila prve simptome korone, a 21. aprila stigla je kući sa bolničkog lečenja. Kaže nam da se i dalje ne oseća dobro.

Baš tim rečima "nisam dobro" Snežana je započela razgovor sa nama.

"Nisam se vratila na posao, još sam na bolovanju. Nemam snage i dalje, zamaram se mnogo, guši me. Imam konstantne bolove malo ispod lopatica", kaže nam nam Snežana koja je pre borbe sa koronom radila kao medicinska sestra instrumetarka Ortopedskog odeljenja Doma zdravlja u Paraćinu.

"U međuvremenu sam dobila šećer, bez pumpice ne mogu, sluh mi se pogoršao, pa ima oštešenje sluha za 50 odsto", žali se mama četvoro dece (nastariji sin rodio se 1992. ćerka ima 23 godine, drugi sin 21, a najmlađi sedam godina).

Pre nego što je obolela od kovida-19, Snežana se u avgustu prošle godine borila sa upalom pluća. Nakon što se zarazila koronom, njeno zdravstveno stanje se intenzivno pogoršavalo. A posledice koje nam je navela nisu jedine koje oseća:

"Nosim pelene jer ne mogu da zadržim urini, stopala mi otiču", nastavlja Snežana koja se pita kada će se njeno zdravstveno stanje popraviti.

Nije usamljen slučaj jer veliki broj pacijenata mesecima nakon pojave simptoma, postavljanja dijagnoze odnosno otpusta iz bolnice oseća određene promene kakve pre kovida nisu doživljavali. I to kako na fizičkom tako i na psihičkom planu.

"Ne mogu da spavam, koncentracija mi je slaba, dezorjentisana sam u prostoru. Prema nekim mojim zapažnjima, meni je sada gore nego po izlasku iz bolnice. Tu je sada i sada i finansijski problem, i sve sada to skupa utiče i na psihu. Plačljiva sam, tužna, nervozna, besna na samu sebe što ne mogu da radim. Pokušam da se angažujem preko svojih mogućnosti, ali ne ide, ne mogu posle da dođem do vazduha, ne mogu da se odmorim", priča nam Snežana koja uzima terapiju, među kojima su i lekovi za visok krvni pritisak koji ju je mučio i pre korone.

Snežana se nije bolje osećala ni u maju, kada nam je ispričala: "Veoma brzo se zamaram i pri najlakšim aktivnostima. Ova bolest izaziva takvu nemoć kakvu ja u životu nisam osetila, kao da me je neko propustio kroz mašinu za mlevenje mesa. Ne umem drugim rečima da opišem to stanje nemoći. Spasla me je upornost, želja za životom i želja da opet vidim svoju decu.

Decu sada grlim, ali sa leđa. Još se nismo izljubili. Ćerka mi je trudnica, još malo pa ću postati baka i to dupla jer nosi blizance. To će, eto, biti jedan lep povod za slavlje u junu, Bože zdravlja. Moj najmlađi sin u septembru polazi u prvi razred, a drugi sin je dobio posao u divnoj firmi gde se prema ljudima ophode baš kako treba".

Snežana je u međuvremenu postala baka blizanaca, a početak bolesti ovako opisuje: "Dobijam povišenu temperaturu, merim, gura do 40. Opšte stanje veoma loše. Pijem antibiotoke, temperatura ne pada. Uzimam još lekova, ništa, 40 stepeni, ne pada, ma ni za stepen. Osećam kao da neko moje telo melje u mašini za meso. Nemoć organizma. Policijski čas, noć pada, nema mi druge osim da sačekam jutro. Decu sam odmah izolovala, otišli su na sprat da tamo budu, silaze samo do toaleta i kada hoće sebi da spreme nešto za jelo. Drugačije nije moglo jer ja nemam snage da se popnem na sprat, a bilo bi logičnije da tamo budem u samoizolaciji. Pronalazim jednu ampulu, otvaram je i pijem. Ne osećam gorčinu, ma ništa ne osećam u ustima. Znala sam tog trenutka da je u meni vanzemaljac".

Lečila se na Grudnom odeljenju paraćinske bolnice, a zatim u bolnici u Zemunu.

"Nemam osećaj u ustima nikakav, nikakv ni ukus ni miris.

Bila sam narednih dana ozbiljan kandidat za respirator, kiseonik mi je išao i do 15 l. Trudili su se svi doktori, sestre. Mučila sam se sa dijarejom, pijem probiotik, ali trenutno ne pomaže. Teško je, saturacija varira iz minuta u minut: 86, 84, 89, 75, 80, 78, 92, 78. Osećam da mi otpada sluzokoža u ustima. Kao da se ljušti, otpadaju parčići. Gutam ih. Ono malo hrane jedva jedem", opisala je bolničke dane, a kao najteži momenat izdvojila sledeće:

"Vizita stiže, slažu se moja saturacija je stabilnija od noćas. Kaže mi doktorka: "Bilo bi dobro da se opet okrenete na stomak". Odgovaram da hoću, ali kažem da sam mnogo, mnogo umorna i pitam da li mogu makar malo, makar desetak minuta da sednem. "Možete, naravno", kaže doktorka. Koje olakšanje, sedam dana nisam digla glavu iz horizontalnog položaja. Sedim i osećam blagu vrtoglavicu. Moj brat mi je doneo jagode, one crvene, zrele, sočne, u životu lepše nisam okusila. Odjednom osećam da mi se nešto toplo sliva niz grlo. "Šta je ovo, pljuvačka, sline? Bože, ne mogu da stignem da progutam koliko mi se sliva odozgo. Shvatam šta se dešava kad krv kreće niz nos. Molim jedva pokretnog gospodina: "Zovite ih brzo, molim vas, krvarim". Gleda me unezveren, uplašen. Odjednom puna soba lekara i sestara. Čujem da zovu otorinolarinologa. Moj peškir nije beo, crven je, kao i majica.Jedna doktorka kaže"Oborite je na leđa". Oni ne znaju da ja gutam uporno, krv mi se iz sinusa sleva, ja ne mogu da postignem da je progutam, curi odozgo kao da je neko česmu odvrnuo.

Gušim se, davim. "Preživela si i izbegla respirator, ali sada ti je kraj. Umri, bolje ti jedna nego 20 ljudi oko tebe". Pokazujem mladoj sestri koja stoji preko puta mene, više očima nego rečima: "Pomozi mi da sednem". Donose led, stavljaju mi na vrat. Sestra Jelena me hvata za koren nosa i steže jako. Krv i dalje curi . U ustima osećam da se krv zgrušala, negde ljulja oko ždrela, visi, golica mi resicu, tera na povraćanje.

Pokušavam da uhvatim to klube, guram ruke, prste, peškir, majicu. Mučim se. Odjednom uspevam da zahvatim sluz, sline, žele masu crveno providne boje, ispade ogroman ugrušak krvi, kao da sam celu činiju roze pudinga prosula ispred sebe... Laknu mi...

"Ju, šta žena izbaci", kaže doktorka. Laknulo mi je".

Gubitak čula ukusa i mirisa dugo ju je mučio:

"Donose hranu. Jedem, gutam, nemam osećaj šta jedem, da ne vidim hranu, ne bih znala šta jedem... Toče mi vodu u male flašice, tom vodom iznad kese operem ruke, kako tako, umijem se, malo osvežim, pijem vodu.

Pored mene leži i jeca stariji gospodin, došao iz Francuke, šetao je do juče, sada ga je bolest savladala, ne može da jede, moli sina, dok pričaju telefonom, da mu pošalje banane.

Ponudila sam mu ovo voće. Zahvalan je do neba".

Bila uporna da stane na noge iako joj lekari nisu savetovali da sama ustaje.

"Iz dana u dan sve mi je bolje. Dvadeset i više dana ležim u bolnici, noci su duge, dani kraći, ali naporni. Ali kao da su prošla dva dana. Vreme je stalo. Pobedila sam. Zahvaljujući osoblju zemunske bolnice, zahvaljujući bratu", poručila je.

Bonus video:

(Espreso.co.rs/Jelena Milenković)


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
counterImg

Espreso.co.rs


Mondo inc.