Ispovest ćerke generala
70 godina od streljanja Draže Mihailovića: Odrekla sam se oca i nemam pravo da pričam o njemu! (FOTO) (VIDEO)
Na dan kada se navršava 70 godina od streljanja Draže Mihailovića, objavljujemo sećanje novinarke Duške Jovanić na prvi i poslednji intervju njegove ćerke Gordane koju je zabeležila devedesetih u malom stanu ispod Tašmajdana.
Za korak ispred svih: Lansirana Espreso aplikacija! Overite je odmah!
- Čitavog života bila sam markirana. Udala sam se za jednog pravnika, kratko smo ostali u braku, ali nisam želela da imam decu, da moj beleg na njih ne pređe. Još uvek se uplašim kad mi neko kaže da je svojoj kćerki dao ime po meni. Gordana.
Strah me je da nedužnoj devojčici ne izbaksuziram budućnost - ispratila me je bez gorčine Gordana Mihailović, tada krhka gospođa, kratke kose, s toplim, ali pronicljivim pogledom ispod naočara, držeći vrata garsonjere tek odškrinuta, zarobljena u nekomfornom getu uspomena.
Da li jedno prezime može biti dovoljno da rekonstruiše njen životni hendikep, mislila sam odlazeći iz istorije svoje nesrećne zemlje u kojoj sam već počela da stanujem. Gospode, pa ta, samo na prvi, površan pogled obična žena nije izvukla korist čak ni od ličnog sentimentalnog neuspeha.
Napolju je bio jedan od onih odavno zaboravljenih socijalističkih praznika. Više ništa nije mirisalo na dvadeset deveti novembar, kao da je postojalo efikasno sredstvo za ukidanje vremena.
Godina hiljadu devetsto devedeseta je neuravnoteženo, gotovo grozničavo nametala brutalni tempo savremene stvarnosti.
Kako ono što se zove istina, postane laž, pokušavala sam da ostanem subjektivna, bauljajući levo-desno po klizavom terenu prošlosti, na kome smo sve češće padali.
Vraćala sam se od kćerke Draže Mihailovića. Gušila sam se od njene nikad ispričane priče, ali se nisam osećala kao detektiv istorije. Možda zato i nije pokazivala opreznost dok smo sedele u toj sobi neizgovorenih reči koje ipak nisu značile prećutkivanje.
