TEŠKO JE BITI ČOVEK U JEDNOM OD 10 NA 500 MOGUĆIH UNIVERZUMA: Intervju s Ivankom Božović, našom čuvenom fizičarkom
Fizika je fundament našeg razumevanja prirode. Ona se tokom hiljada godina civilizacije razgranavala sa razvojem civilizacijskih znanja o prirodi, a znanja iz fizike su primenjivana u praktično svim prirodnim naukama, Foto: Privatna arhiva

espreso intervju

TEŠKO JE BITI ČOVEK U JEDNOM OD 10 NA 500 MOGUĆIH UNIVERZUMA: Intervju s Ivankom Božović, našom čuvenom fizičarkom

U istom tom tunelu u kome je danas LHC, krajem 20. veka se nalazio Veliki elektron-pozitronski sudarač ili LEP. Za sam akcelrator bila su vezana 4 eksperimenta, a ja sam doktorirala na jednom od njih

Objavljeno: 18:43h
Dejan Katalina

Ivanka Božović je naučni savetnik (ekvivalent zvanju redovni profesor) i rukovodilac grupe za fiziku visokih energija u Institutu Vinča. Doktorirala je, prva iz Srbije i jedna od nekolicine iz tadašnje Jugoslavije sa tezom na eksperimentu urađenom u Evropskoj organizaciji za nuklearna istraživanja (CERN) u Švajcarskoj, jula 1999. godine.

foto: Printscreen

Po povratku u Srbiju 2004. godine, pokrelu je nove naučne programe u Institutu za nuklearne nauke Vinča, gde i danas radi u zvanju naučnog savetnika (redovnog profesora). Rukovodilac je nacionalnog projekta u oblasti fizike visokih energija i član Upravnog odbora Instituta Vinča.

foto: vin.bg.ac.rs

U isto vreme Božovićeva je objavila pet zbirki pesama, a njena je želja da uskoro snimi i film čija bi radnja bila vezana za deponiju.

Ova svestrana žena, sasvim otvoreno i lepršavo, za Espreso.co.rs pričala je o svojoj naučnoj karijeri, ali i o tome kako se fizika može implementirati na naš svakodnevni život, a da toga često nismo ni svesni.

Kako ste se opredelili za studije fizike, šta je bilo ključno u izboru baš ove oblasti za usavršavanje?

- Iako ovo izgleda kao apsolutni kliše, ključan je bio pogled u zvezde i susret sa jednom knjigom koja se bavila kosmološkim pitanjima. Kao i mnogi ljudi pre mene, kao ljudi oduvek, i ja sam želela da saznam najbolju moguću istinu dostupnu čoveku kao odgovor na pitanja: ’Gde smo mi?’ i ’Šta je sve ovo?’. Fizika elementarnih čestica, odnosno fizika sa akceleratorima visokih energija kao njena eksperimentalna realizacija, su bile naučne oblasti koje su na najdirektniji način mogle da adresiraju ova, u suštini ontološka, pitanja. Pomalo je, međutim, depresivno, da uprkos nauci koja svojim stalnim napretkom redefiniše ’najbolje civilizacijske istine’, i uprkos obrazovanju koje mi omogućava da ih shvatim, niti mi kao civilizacija, niti ja kao pojedinac, nismo baš preterano blizu odgovorima na ta ’dečija’ pitanja. Takvo je barem moje shvatanje problematike kojoj sam, u smislu učenja, posvetila svoj profesionalni život.

foto: Printscreen

Doktorirali ste u Švajcarskoj, a vaša teza bila je povezana sa čuvenim LEP eksperimentom rađenim u Evropskoj organizaciji za nuklearna istraživanja (CERN) u Švajcarskoj, jula 1999. godine. Možete li da nam kažete nešto više o toj tezi i samom eksprimentu?

- LEP eksperiment je preteča današnjeg Velikog hadronskog sudarača LHC u CERN. U istom tom tunelu u kome je danas LHC, krajem 20. veka se nalazio Veliki elektron-pozitronski sudarač ili LEP. Za sam akcelerator bila su vezana 4 eksperimenta, a ja sam doktorirala na jednom od njih. To je bila prva doktorska teza u Srbiji, i jedna od nekolicine u tadašnjoj Jugoslaviji, u oblasti eksperimentalne fizike elementarnih čestica.

foto: Printscreen

Sama teza se dosta oslanja na teoriju procesa sa teškim kvarkovima, zapravo sa jednim tipom kvarka koji se zove ’lepota’ (beauty), ali ne bih time opterećivala vaše čitaoce. Da odagnam svaku sumnju, nema nikakve veze sa lepotom u estetskom smislu, osim što, možda pokazuje da su i fizičari poetični (smeh). Ono što sam radila nakon toga, a posebno ono što danas radim sa svojim studentima, a to je fizika sa Higsovim bozonom i posebno, narušenje simetrije između materije i antimaterije, tzv. CP simetrije, u procesima sa Higsovim bozonom, je, rekla bih, uzbudljivije. Ili bar bliže Univezumu u onom smislu s početka razgovora.

foto: AP

Šta moderna fizika zapravo predstavlja za današnji svet, kako biste to objasnili laicima?

foto: Printscreen

- Pa, rekla bih, gotovo isto što i u antičko vreme. Fizika je fundament našeg razumevanja prirode. Ona se tokom hiljada godina civilizacije razgranavala sa razvojem civilizacijskih znanja o prirodi, a znanja iz fizike su primenjivana u praktično svim prirodnim naukama. Sa fizikom se susrećete od onog momenta kada npr. uključite mobilni telefon, do toga kada se podvrgnete magnetnoj rezonanci kao dijagnostičkoj metodi. Pitanja vezana za nastanak, sastav i evoluciju Univerzuma, danas definišu samo jednu od oblasti na koje se diferencirala fizika tokom svoje duge istorije. Ipak, mene posebno fasciniraju, na prvi pogled prosta pitanja iza kojih se kriju fundamentalni zakoni fizike. Na primer, težnja fizičkih sistema da se nađu u stanju minimuma energije. Ta ’štedljivost’ prirode dovodi do toga da pada okrugla a ne kockasta kiša, pa do popunjavanja atomskih orbitala elektronima i samim tim celokupne hemije koju poznajemo. Ako o fizici razmišljate na takav način, ili je, još bolje, predajete, i opšte razumevanje uloge i značaja fizike mogu se redefinisati, kao i sam odnos prema nauci, u odnosu na uobičajenu ’omraženost’ formalizma fizike sa kojim se deca susreću tokom školovanja.

foto: Privatni arhiv

Kako je izgledao vaš boravak u Švajcarskoj i kakve uspomene nostite iz tog perioda?

foto: Profimedia

- Pa, u suštini, moj život u Švajcarskoj koji se, u više navrata, iz profesionalnih ili privatnih razloga odvijao sve do 2004. godine, za mene je, nakon Jugoslavije devedesetih, bio prva prilika da zaradim novac od koga sam mogla da živim. Sećam se prve zarađene novčanice od 1.000 švajcarskih franaka i mogućnosti da odem na letovanje posle dosta godina ’koje su pojeli skakavci’. Uopšte, mojoj i okolnim generacijama su ’pojedene’ godine mladosti u nemaštini, ratovima i nenormalnosti svake vrste. Ne sećam se baš rado toga vremena, kao, ustalom, ni bilo ko drugi ko je bio savremenik devedestih.

Tokom stručnog usavršavanja, često ste putovali po svetu, pa čak i živeli na raznim mestima. Koji grad ili zemlja je na vas ostavio najdublji trag i šta ste iz tog isustva zauvek poneli sa sobom?

- Jesam. Živela sam u Padovi, u Ženevi, u Badenu i u Berlinu. Pa mislim da sam ja nekako više (do)davala tim gradovima nego oni meni. Postajali su ’moji’. Moji u smislu da kada npr. slećem u Berlin, to nije isto kako kada dolazim u neki nepoznati grad.

foto: Shutterstock

Obeležavamo, valjda, nekako svojim prisustvom i mesta i ljude. Iako, možda samo u sopstvenim umovima i srcima. Švajcarska, moram priznati, nekako mi je najmanje bliska. Volela sam život u Berlinu. To je artistički grad slobodnog duha. I nepretenciozan. Haotičan, živ, metropola u pravom smislu reči. I Beograd ima nešto od te urbane vibracije. Ono, kada iznesete dve stolice ispred nekog lepog izloga ili grafita i pijete kafu.

Na jednom od putovanja sreli ste čuvenog pisca, kasnije Nobelovca, Petera Handkea, možete li nam opisati taj susret i kakav utisak je na vas ostavio ovaj, kažu, veoma neobičan čovek?

foto: Printscreen

- Da, bilo je to kasnih devedesetih. Čudan susret. Neko ko mi je prišao u najpozitivnoj nameri i sa krajnjom otvorenošću, možda i samo zbog toga što sam bila iz Srbije. Nisam sigurna da sam to bila u stanju da razumem. U to vreme je naš pasoš (više nisam sigurna ni koje tačno države), odnosno poreklo ili čak jezik, izazivao prilično negativne asocijacije. Jednom su voz na relaciji Milano-Ženeva zaustavili zbog mene da bi, samo meni, koja sam se zahvaljujući fizici zadesila tu gde jesam, proveravali podatke preko radio-veze, na strah i zaprepašćenje ostalih saputnika u kupeu. Valjda zato što je bio sve suprotno tome, Peter Handke je ostavio na mene čudan utisak. Kada sam, nešto kasnije, shvatila ko je on, nisam mogla da poverujem da se taj susret dogodio. Zato sam u pesmi koja opisuje taj susret, ’Jedan zakasneli odgovor’ iz zbirke ’Slobodan pad’, ostavila inicijale PH uz sumnju da je zaista reč o velikom piscu. Elem, sam susret, odgovor ili pouka, sumirana je rečima pesme: ’Jedino što ti mogu reći je, da je najveća brzina ona kojom strahovi, oprez i navike razdvajaju slučajne prolaznike, što nas čini još manjim, pod ovim, beskonačno sivim, nebom.’

U Srbiju ste se vratili 2004. godine i pokrenuli nove naučne programe u Institutu za nuklearne nauke Vinča. O kakvim projektima je tačno reč i po čemu je sam institut Vinča specifičan?

foto: Profimedia

- E, pa sada je ovo ’kvantni skok’ na sasvim drugu temu. Ja sam definitivnim povratkom ’kući’, a Institut Vinča je takođe moja kuća, otpočela niz aktivnosti u eksperimentima u ovoj oblasti, koje pre toga nisu postojale u Srbiji. To su bile neke nove teme i ljudi koji su se bavili njima. Institut Vinča dobija prepoznatiljivo ime (i lica), pre svega u vezi sa projektima budućih elektron-pozitronskih sudarača (kakav je bio i LEP) i, barem za mene, uobičajeno pitanje kada kažem da sam iz Beograda, ’Da li ste iz Belgije?’, pošto je pre dvadeset godina bilo teško poverovati da se ovim bavite u Srbiji, biva zamenjeno time da sada svi znaju ko smo (naravno, u određenim naučnim krugovima). Ima u vezi sa tim jedna smešna anegdota. Sedimo jednom prilikom (u Beogradu), kolega iz Nemačke, inače predsedavajući jedne međunardodne kolaboracije, koleginica iz CERN i ja. Govorimo o aktivnosti kolega u jednoj susednoj zemlji (ne iz bivše Jugoslavije), koja je u to vreme uveliko član Evropske unije. U jednom trenutku, kolega iz Nemačke kaže: ’Treba mi iz Evrope da se dogovorimo...’, misleći na nas troje, iako Srbija pre par godina, a ni sada nije u Evropskoj uniji. Ovo mi je simpatično jer pokazuje da je ’biti Evropa’ ili ’biti svet’, pre svega mentalna kategorija. Drugim rečima ’Beograd je svet’. (smeh) Ili sam, barem ja oduvek tako mislila i delovala.

Često se priča kako je ženama daleko teže da se izbore za poziciju u društvu, pogotovo u naučnim disciplinama gde po pravilu dominiraju muškarci, kakva su vaša iskustva?

foto: Printscreen

- Skoro pa nikakva. Nikada nisam otišla na razgovor za posao ili gledala buduće studente koji kod mene dođu sa željom da rade doktorat, sa bilo kakvom svešću o sopstvenom ili bilo čijem polu. To je potpuno irelevantno. Ono što je mnogo veći problem, po mom mišljenju, je taj, što se ni jednom polu ne prašta uspeh. To je priličan problem naše sredine na koji, moram priznati, nisam nailazila u svetu. Apropo toga, nedavno sam, sa još jednim kolegom koji je profesor na Oksfordu i jednim iz Maks Plank instituta iz Nemačke, učestvovala na tribini u Sendaiu, u Japanu, o položaju žena u nauci. Taj položaj u Aziji, i konkretno u Japanu je dosta loš, u smislu da je Japan jedna od tehnološki najrazvijenih zemalja sa najmanjim procentualnim učešćem žena u nauci. Oni to žele nekako da poprave, i kao društvo ulažu napor u tom smislu. Mi smo bili pozvani, u svojstvu motivacionih govornika, koji bi na primeru svojih karijera u nauci dali ohrabrenje mladim ljudima da se bave naukom nezavisno od pola.

Da li ste feminiskinja i kako gledate na aktuelni odnos među polovima u današnjem svetu?

- Mislim da je feminizam istorijski veoma značajan pokret. Ne zaboravimo da su žene vekovima bile obespravljene u pogledu obrazovanja, ekonomske samostalnosti, političkih prava. Uopšte, u smislu u kome danas percipiramo osnovna ljudska i građanska prava. Žene su pravo glasa u Švajcarskoj, koju pominjasmo, dobile tek 1971. godine. To je, zapravo, neverovatno, gledano iz perspektive današnje liberalizacije svega i svačega. Sa druge strane, u savremenim društvima zapadne kulture, čini mi se da nema mnogo mesta, ni potrebe, za feminizmom kao političkim pokretom.

foto: Facebook

Veći problem od obima ustavom zagarantovanih prava žena je autocenzura ili pristajanje na određene obrsce. Pristajanje na to da je žena pre svega seksualni objekat. U takvoj slici, veliki deo odgovornosti snose i same žene. I, u tom smislu, čini mi se da u Srbiji živimo u jednom neo-konzervativnom društvu. U Nemačkoj, ili pak u skandinavskim zemljama, rekla bih da je drugačije.

Imate li neki strah u životu?

- Svi strahovi su mi se već desili. To je dobro koliko je i loše.

Uporedo sa razvijanjem naučne karijere, pišete i poeziju. Objavili ste pet zbirki pesama, a i u mladosti ste se interesovali za književnost. Šta za vašu intimnu topografiju emocija predstavlja poezija, koji deo Vas piše te pesme?

- Sve veći deo. Neodvojivi deo. Znate, nije lako biti čovek u jednom od 10 na 500 mogućih univezuma. Za razliku od nauke koja je traganje za objektivnom istinom, umetnost je traganje za subjektivnim istinama, traganje u kome, nadam se, možemo da budemo uspešniji nego u onom prvom. U svakom slučaju, rezultati tih mojih traganja su moje pesme, ’poruke u boci’ poslate u okean vremena. Možda će biti pronađene, a možda i ne. Kao i svaki brodolomnik, ni ja to ne znam.

Može li se ljubav izraziti nekom egzaktnom formulom?

foto: Profimedia

- Znate, malo je egzaktnih zakona. A formule su vrlo često približne, takozvani ’specijalni slučajevi’, kako kažemo u nauci. Moja, približna, formula je: ljubav = čovek. U smislu da nas sposobnost za ljubav čini ljudima, a na to se možda može, pretenciozno ili ne, dodati i ‘božanskim’ i ‘uzvišenima’. Nažalost, osim za ljubav, čovek je sposaban i za zlo kojim svakodnevno, u manjoj ili većoj meri, degradiramo svoju ljudskost.

Da li je komplikovano uskladiti poslovne obaveze sa pesničkim pogledom na svet, odnosno gde se u toku dana „gasi“ naučnik a „budi“ umetnik?

foto: Printscreen

- Umetnik je uvek budan. A rekla bih da i naučnik retko spava. Uopšte, nisu to antipodi niti disjunktni skupovi. To su sve komplementarni delovi celine ljudskog bića koji, verujem, postoje u određenoj meri u svakom čoveku. Ono što je važno to je, barem sam ja to tako shvatila, Marina Abramovič potcrtala svojim performansom u MoMA, jeste da je ’umetnik prisutan’. To prisustvo pisca, ali i čitaoca, u podjednakoj meri, jeste preduslov stvaranja i konzumacije umetnosti. Sa druge strane, živimo u vremenu i kulturi odsustva. Komprimovanih vesti, komprimovanih emocija i istina. Ono što me brine jeste da takav ’život u odsustvu’ ostavlja malo vremena za umetnost, ili će se, pak, pojaviti, evoluirati, neke nove vrste umetničkog izraza.

Postoji li, možda, neka pesma u Vašem opusu koja je direktno inspirisana Vašim poslom?

- Ne. Nisam pisala pesme o Higsovom bozonu (smeh), ako na to mislite. Iako, da potvrdim ozbiljnost Vašeg pitanja, npr. CERN, ima svoje gostujuće umetnike koji dolaze da bi stvarali inspirisani naukom. Ne znam, da budem iskrena, nekako mi je to bizarno. Ne možemo ni od čega, pa ni od nauke praviti ono što nije, ako me razumete.

Kada biste imali priliku da ponovo proživite svoj život sa iskustvom koje sada imate, da li bi nešto promenili, odnosno da li bi izabrali drugačiji put?

- Iako znam da će ovo zvučati čudno, možda čak i strašno, ja bih tu priliku i taj put odbila. Zahvalila bih se na ponudi. Ako izuzmem postojanje mojih ćerki, ne mislim da je u mom životu bilo išta takve vrednosti da bi ga trebalo ponoviti, ispraviti, redefinisati. Jedan običan, mali život, na maloj planeti u jednom od 10 na 500 mogućih univerzuma. Biti čovek, reći ću na Zemlji, premda je to pleonazam jer ne znamo da ljudi ima drugde, dosta je teško i nezahvalno. Često mi se čini da je to pre kazna nego nagrada.

Leonard Koen je u jednoj pesmi kazao da sve na svetu ima pukotinu, jer tako svetlost ulazi u naš život. Imate li vi neku pukotinu?

foto: Printscreen

- Oh, pa ja sam sasvim pukla. (smeh) Da pokušam da budem duhovita, ne pukotinu, ja imam ’Rupu’. Mislim naime na moju prvu zbirku pesama čiji ste naslov i smisao savršeno transkribovali Koenovom poetikom. Uostalom, setite se romantičara i Weltschmerza. Čak i oni koji nisu imali bol u svojim manifestima morali su imati svoje pukotine. Mislim, i, naravno, ne samo ja, da je bol pokretač umetnosti. ’Celi’ ljudi ne pišu. Oni odu i budu srećni.

BONUS PESME:

IMAM

Sunce

za čelo

Oblak

za oko

Vodu

za grlo

Kamen

za srce

foto: Printscreen

MASKA

Nestalo je

celo lice

Isparilo

nekuda

Prvo

su nestale oči

Onda obrazi

pa zubi

Ostala su

samo usta

Da lažu

da ujedaju

da ljube

Bonus video:

(Espreso.co.rs)


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
counterImg

Espreso.co.rs


Mondo inc.